Doprinos nesigurnosti

Tada deo vlasti, a danas jedan od njenih najoštrijih kritičara, bivši ministar privrede Saša Radulović, predlagao je još 2014. ukidanje doprinosa za zdravstveno osiguranje, kako bi se troškovi poslodavca smanjili, a istovremeno svim građanima omogućilo pravo na zdravstvenu zaštitu, bez obzira na to da li im se uplaćuju doprinosi ili ne. Drugim rečima, zdravstvo bi se finansiralo iz budžeta, a novac koji se do tog trenutka skupljao od doprinosa obezbedio bi se poreskom reformom, odnosno povećanjem poreza na plate i drugačijom naplatom ovog nameta. Radulović je, međutim, vlast napustio brže no što je ovaj predlog uspeo da nametne kao temu i vlastima, ali i javnosti, ali šest godina kasnije, NALED je u svojoj najnovijoj Sivoj knjizi, koja sadrži preporuke za poboljšanje poslovne klime, manje-više ponovio Radulovićevu zamisao. Jedna od sugestija je da se razmotri ukidanje doprinosa za zdravstveno osiguranje i uvede finansiranje zdravstvene zaštite direktno iz budžeta. U odgovorima NIN-u, Jelena Bojović, direktorka za regulatornu reformu NALED-a kao razloge za pokretanje dijaloga o ukidanju doprinosa za zdravstvo navodi veliki broj neosiguranih lica, kompleksnu administraciju, izbegavanje plaćanja punog iznosa doprinosa, paušalni sistem oporezivanja kod preduzetnika, kao i nedostatak informacija o načinu trošenja novca od zdravstvenog osiguranja. „U postojećem sistemu, osnovicu za obračun ovog doprinosa, koji je 10,3 odsto, predstavlja bruto zarada, pa tako građani sa višim zaradama plaćaju više u apsolutnom iznosu, a oni sa manjim manje, iako usluge koriste u istom obimu i kvalitetu ili ih ne koriste uopšte nego se leče privatno. To je dovelo do toga da se legalno isplaćuje minimalna zarada, a ostatak na ruke ili da oni sa velikim zaradama osnivaju preduzetničku radnju sa paušalnim sistemom oporezivanja, kako bi povećali prihode nauštrb poreza i doprinosa. Osim toga, procena je da oko 100.000 ljudi nema zdravstveno osiguranje“, kaže naša sagovornica. U NALED-u kažu da se u Srbiji, iako je postojeći sistem zdravstvenog osiguranja tzv. Bizmarkov model koji podrazumeva finansiranje iz doprinosa i koji se primenjuje i u zemljama poput Nemačke, Švajcarske, Belgije, Francuske, Austrije... deo sredstava za zdravstvo (oko 15 odsto) ipak obezbeđuje iz budžeta, što govori da Srbija ipak primenjuje i elemente Beveridžovog modela, odnosno finansiranja zdravstva iz opšteg poreza, karakterističan za Skandinaviju, Veliku Britaniju, Irsku... „Prelazak na novi način finansiranja bi podrazumevao da svi građani budu osigurani, a to iziskuje detaljnu analizu efekata u smislu gubitka prihoda i način njihove kompenzacije i mi trenutno radimo na toj, kao i na analizi uporedne prakse zemalja koje sprovode ovaj sistem. Planiramo da pokrenemo i javno-privatni dijalog o ovom predlogu. Ukoliko bi bio prihvaćen ove godine, smatramo da nije realno očekivati da počne pre 2022“, kaže Bojović. Pojašnjenja radi, obveznici plaćanja doprinosa i za penzijsko i za zdravstveno osiguranje su i poslodavci i zaposleni. Trenutni zakon propisuje da je stopa doprinosa za penzijsko osiguranje 25,5 odsto, od čega 14 ide na teret radnika, a 11,5 na teret poslodavca, dok je stopa za zdravstveno osiguranje 10,3 i popola je plaćaju jedni i drugi. Dakle, nije sasvim tačno da je u pitanju isključivi trošak poslodavca, odnosno da je potrebno njega rasteretiti, kao što nije sasvim tačno ni da je celokupna bruto zarada, sa svim porezima i doprinosima, teret radnika, odnosno da je on jedini obveznik plaćanja doprinosa. „Sa stanovišta poslodavca, trošak za poreze i doprinose je njegov trošak, jer on sagledava koliko ga ukupno košta jedan zaposleni. Zakon kaže da se taj trošak deli i na teret poslodavca i na teret zaposlenog, a empirijska istraživanja u gotovo svim zemljama pokazuju da se veliki nameti na rad ili povećanje tih nameta uvek prelije na radnike“, kaže za NIN Milojko Arsić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta. On objašnjava da poslodavci, ukoliko država poveća namete na rad, uglavnom ne posežu za smanjenjem profita, već za smanjenjem troška za zarade, tako što u narednih nekoliko godina plate ili stagniraju ili rastu daleko sporije od rasta proizvodnje i produktivnosti, da bi se taj dodatni trošak koji moraju platiti državi kompenzovao uštedom na radnicima, a da profit preduzeća ostane isti. Arsić ne veruje da će preporuka NALED-a biti prihvaćena, bar ne dok se ne sagledaju svi aspekti ovakvog predloga i argumenti kojima se opravdava ukidanje doprinosa, a finansiranje zdravstva isključivo budžetskim sredstvima. „Suština je da se ni danas od doprinosa ne pokrivaju svi troškovi zdravstvenog sistema, a procena je da će pritisak na te troškove biti još veći, jer će biti sve više starijih ljudi. Mi trenutno trošimo 3,5 odsto BDP-a na zdravstvo i to će se povećavati, zato ne vidim kako bi se mogao obezbediti novac u budžetu za tu namenu. Povećanje PDV-a kao mera je iscrpljeno, neko naredno povećanje bi negativno uticalo na cene i standard građana. Ako se ovako nešto predlaže, onda je potrebno objasniti precizno iz kojeg to dodatnog prihoda se mogu obezbediti ta sredstva. Trenutno nema prostora ni za smanjenje tih doprinosa, a kamoli za njihovo ukidanje“, kaže ovaj sagovornik NIN-a. Sa druge strane, u NALED-u ističu da bi najbolji model verovatno bio da se uvede kombinacija nekoliko mehanizama - progresivno povećanje poreza na zarade, umereno povećanje PDV-a, ali i određeni budžetski prostor koji postoji zahvaljujući fiskalnom suficitu, sa idejom da svi građani Srbije imaju mogućnost da dobiju identičnu zdravstvenu zaštitu. Poslednji dostupni podaci govore da su naplaćeni doprinosi za zdravstvo prošle godine iznosili 180 milijardi dinara ili oko 1,5 milijardi evra, pa bi ukidanje doprinosa iziskivalo upravo toliko novca iz budžeta, ako se želi nivo zdravstvene zaštite kakvu imamo danas. Drugim rečima, država bi preko građana naplatom poreza finansirala zdravstveni sistem, dok bi poslodavci bili oslobođeni plaćanja doprinosa, sa mogućnošću da taj deo novca usmere na nova radna mesta ili povećanje plata, ali i u sopstvene džepove. „Ovo je pokušaj poslodavaca i NALED-a kao njihovog glasnogovornika da smanje svoj trošak, kao da se radi isključivo o njihovom trošku, što nije tačno, a da o posledicama razmišlja neko drugi. Oni predlažu da se smanji bruto zarada, ukidanjem doprinosa za zdravstvo, ali da neto ostane ista, jer to zavisi od volje poslodavca. Naš zdravstveni sistem daleko je od dobrog i danas kada imate doprinose, a ako se oni ukinu, onda će on zavisiti od novca iz budžeta. Bojim se da bi to mogao biti uvod u privatizaciju zdravstva, u sistem u kome će građani imati pravo samo na besplatnu primarnu zaštitu, na lekare opšte prakse, a sve ostalo će se plaćati“, kaže Mario Reljanović sa Instituta za uporedno pravo. Arsić ne veruje da ovaj predlog može da dovede do privatizacije zdravstva, ali upozorava na iskustvo da je zdravstveni sistem efikasniji i dostupniji tamo gde se on finansira iz doprinosa. Zdravstveni sistem nije prosta matematička ili ekonomska računica i nije tek tako osmišljen da se finansira iz doprinosa, jer se upravo takav pokazao efikasnijim i dostupnijim od onoga koji je privatizovan i u kojem onaj ko nema novca za lekara, nema šta kod njega ni da traži. Ako se ukinu doprinosi poslodavcima, više od milijardu evra, koliko se po tom osnovu sliva u RFZO, mora se nadomestiti u budžetu. A to znači da se moraju ili povećati prihodi – porezi koje će opet plaćati građani ili smanjiti neki rashodi u budžetu, jer bi u suprotnom ta reforma povećala minus u državnoj kasi. U svakom slučaju, teret ovakve mere snosili bi zaposleni, iako nemaju garanciju da će ono što im se nudi biti bolje od onoga što sada zatiču u bolnicama. Na dobitku bi bili poslodavci, jer će njihov trošak po jednom radniku postati manji, a za kvalitet zdravstvenog sistema ne moraju da mare. Kakav god da bude, većina njih nije primorana da ga koristi.