Kalifat uništen teroristi preživeli

Spolja gledano, Islamska država je odavno izgubila sve parametre državnosti. Teritorija kalifata je najveća bila krajem 2014, kada je ukupno obuhvatala oko 110.000 kvadratnih kilometara. Krajem 2019, područje pod neposrednom kontrolom ID-a je bilo smanjeno na oko 4.000 kilometara pustinjskih pustahija u Siriji. Za pet godina se smanjila s površine Bugarske na teritoriju Srema, a danas gotovo da ne postoji. Krajem prošlog leta je prema procenama Stejt departmenta imala oko 18.000 boraca, što je takođe značajan gubitak u odnosu na novembar 2014, kad je pod njenom zastavom vojevalo oko 70.000 militantnih islamista. Gubitak saobraćajne i industrijske infrastrukture drastično je smanjio i ukupni budžet kojim je raspolagala. Trenutno iznosi oko 300 miliona dolara – nezanemarljiva cifra, ali ipak značajno manja od dve milijarde dolara, koliko je najviše imala nakon pljačkanja iračkih i sirijskih banaka i muzeja i zauzimanja svih iračkih i gotovo svih sirijskih naftnih bušotina početkom 2015. godine. Poređenja radi, svojevremeno je od prodaje oko 55.000 barela nafte prihodovala skoro tri miliona dolara dnevno. Više nema ni viđenijeg čelnika, pošto je rukovodilac Abu Bakr el Bagdadi u oktobru prošle godine ubijen, kada je poraz već postao neminovnost. Jedan dan kasnije je poginuo i njegov naslednik i portparol kalifata, Abu al Hasan al Mudžahir. Turkmen koji trenutno rukovodi ostacima nekadašnje paradržave, Amir Mohamed Abdul Rahman al Mavli al Salbi, ponajviše liči na kapetana broda koji naveliko tone. S druge strane, ista ta ID je, iako svedena na razvaline, prošle godine u Iraku i Siriji izvela ukupno više od 1.500 terorističkih napada. NJene pristalice u Evropi, gotovo isključivo belci, preuzeli su odgovornost za neke od 129 napada u EU tokom 2018. godine. NJene ispostave u Avganistanu, Nigeriji, Libiji, Filipinima, Egiptu, Jemenu, Somaliji i Kongu možda nemaju istu moć otkako je matica organizaciono oslabljena, ali nemaju ni dostojnog protivnika na terenu, bar za sada. Možda su još opasnije ćelije bez teritorije, one skrivene po podrumima i školama, koje operišu u Indiji, Alžiru, Iraku, Tunisu, Saudijskoj Arabiji i na Kavkazu. Rečju, ID je možda izgubila faktički rat, ali se ispod ruskih i američkih bombi i ispod koračanja čizama kurdske, američke, sirijske i iranske vojske ipak dalekosežno uzdigla kao pobednik čiji je simbolički kapital nastavio da živi. Radikalizovani islamisti širom sveta će zahvaljujući njoj zauvek imati zastavu u čije će ime nastaviti svoju mračnu, regresivnu borbu. A ni geopolitičke okolnosti u poslednjih godinu dana nisu proizvele atmosferu u kojoj neće dolaziti do dalje radikalizacije – štaviše. „ID je prilično neokrnjena. Da, izgubila je veliki deo vođstva. Izgubila je i brojne sposobne borce. Ali sada ima više iskustva na osnovu kojeg privlači nove ljude. Treba je shvatiti ozbiljno – ona je isprva i bila nuspojava. Dok faktori njenog nastanka postoje, postojaće i ona ili nešto nalik njoj“, rekao je nedavno premijer iračkog Kurdistana Masrud Barzani za Atlantik. Terenski najočigledniji faktor destabilizacije koji pogoduje eventualnom islamističkom vibriranju je turska invazija na kurdistanske delove Sirije nakon gotovo potpunog povlačenja američkih trupa. Nedavno objavljeni snimak pripadnika turskih trupa koji zovu majku sirijskog vojnika kojeg su prethodno obezglavili neprepričljivo je potresan; u sebi krije i osmehe pojedinih turskih vojnika koji su se ranije zaklinjali na vernost ID-u. Ovaj užasni igrokaz u malom oslikava spremnost zvanične Ankare da protiv Kurda, Asadovih trupa i iranske milicije sarađuje i s najgrđim zločincima. Nevolja je što na spornom području postoji čak sedam zatvora u kojima se nalazi oko 13.000 zarobljenih boraca ID-a, što lokalnih, što iz zapadnih zemalja. Nekoliko stotina je u poslednja četiri meseca uspelo da pobegne zbog ratnih dejstava i posledične nestabilnosti. Na istom potezu se nalazi i više desetina kampova za oko 70.000 raseljenih ljudi. Neki od njih su pristigli kao nemilitarizovani islamisti, a neki će zbog nehumanih uslova izaći sa željom za krvlju. Kako je novinaru Foreign Policy rekao jedan neradikalizovani vernik koji je mesece proveo u kampu u Turskoj, „dok sam bio unutra, moj jedini san bio je da se priključim pobunjenicima i da se osvetim onima koji su me zatočili“. Bivši pripadnici ID-a se drugim raseljenima pričama s fronta i propagandom neretko ukazuju kao svojevrsni učitelji, a zabeleženi su i slučajevi samoniklog formiranja verskih policija unutar kampova. I, dok Asadove trupe i Sirijske demokratske snage (SDF) uglavnom uz pomoć Rusije pedalj po pedalj preuzimaju i konsoliduju teritoriju nekada multikulturalne bliskoistočne države, ujedno se sveteći preostalim pobunjenicima i njihovim porodicama, situacija u Iraku ne deluje još nepovoljnije. Prema nekim procenama, od 2003. do 2008. je iz sredstava opredeljenih za obnovu Iraka nestalo čak 23 milijarde dolara, koliko je, recimo, iznosila ukupna pomoć koju su Ujedinjene nacije dale Iraku preko koalicije koju su predvodile SAD. Američki sudovi su te godine za javnost zatvorili sedamdesetak sudskih postupaka protiv američkih građevinskih firmi koje su dobijale projekte u bliskoistočnoj državi. Tadašnji predsednik Komiteta za nadzor i reformu Predstavničkog doma SAD Henri Veksman je tu proneveru nazvao „verovatno najgorim primerom ratnog profiterstva u istoriji“. Nemali deo međunarodne pomoći koja je u međuvremenu zaista pristigla u Irak – između osam i deset milijardi dolara – slio se u džepove nekolicine tamošnjih moćnika. Bilo je pitanje vremena kada će zbog korupcije, nezaposlenosti i nedostatka perspektive, u Iraku ponovo buknuti protesti. Poslednji su se desili davne 2016. godine. NJihov predvodnik, šiitski sveštenik Muktada al Sadr, pokrenuo je nove, u oktobru 2019. godine. Reč je o čoveku koji se od američke okupacije do danas različito politički izjašnjavao – od pobornika „islamističke demokratije“ s vremenom je postao vođa paravojne organizacije koja se sporadično borila protiv američkih trupa. Pre šest godina je paravojsku rasformirao i najavio potpuno istupanje iz političkog života. Tada je paralelno zanavljao odnose Iraka i Saudijske Arabije, odnosno Ujedinjenih Arapskih Emirata, pozivao je na obustavljanje vojnih dejstava na ivici novog građanskog rata, a naročito se zamerio Iranu kada je zahtevao da njihova milicija napusti iračku teritoriju. Nedugo potom se udaljio i od Rusije, zahtevajući od Bašara al Asada da napusti fotelju sirijskog vođe u cilju normalizacije situacije na Bliskom istoku. Na parlamentarnim izborima 2018. je kao predvodnik liste ujedinjenog fronta, koji je okupljao sve nezadovoljne političke aktere, od komunista, preko šiita i sunita, do nacionalista i islamista, postao važnija politička figura i od samog premijera, osvojivši oko 14 odsto. Kako je izlaznost u Iraku tradicionalno niska – tada je jedva dosegla 44 odsto – ovaj rezultat je bio dovoljan da Al Sadr bude prvoplasirani. Aktuelne demonstracije ulaze u peti mesec i ne deluje da će se uskoro okončati. Ne samo zbog potpune političke nemoći aktuelnih iračkih vlasti, već i zbog stranog mešanja. Iako je Al Sadrova strategija podrazumevala udaljavanje od svih centara moći, uključujući i Teheran, ubistvo defakto drugog najmoćnijeg čovek Irana, Kasema Solejmanija, početkom godine, dovelo je do novog zahlađenja odnosa sa zvaničnim Vašingtonom. Al Sadr je čak najavio i ponovno formiranje paravojske kojom je bio rukovodio. Zvuči paradoksalno, ali Americi ovaj uticajni Iračanin možda trenutno i najviše odgovara kao vođa, pošto bi njegov silazak s političke pozornice gotovo sigurno podrazumevao i rast broja islamističkih frakcija u Iraku. Nasleđe ID-a bi među pojedinima sigurno igralo važnu, kohezivnu ulogu. I to je ujedno najteže shvatljiva činjenica o ID-u – za veliki broj muslimana na Bliskom istoku, ova tvorevina ima gotovo slobodarsku dimenziju. „U zatvoru u Kirgistanu smo naprečac stekli poštovanje drugih, jer smo tu dospeli kao borci protiv stranih intervencija i represivnih režima“, rekao je za Foreign Policy jedan drugi ekstremista. Očekivano je da će se ljudi poput njega u narednih desetak godina naći na slobodi koje, prema svedočenjima, manje dostojanstvena od boravka u zatvoru. Neki će oformiti sopstvenu ćeliju, neki će se priključiti postojećim konfliktima u Iraku, Siriji ili Jemenu, neki će završiti u zapadnim zemljama koje doživljavaju kao imperijalističke, a najmanji broj će se deradikalizovati. Čini se da od globalnih velesila najveću odgovornost snosi američka administracija. Svaki njen problematični korak bio je propraćen upozorenjima – i kad su trupe u Siriji povučene, i kad je turska invazija na delove Sirije prošla bez posledica, i kad je, nakon ubistva Solejmanija, odlučila da nastavi sa zaoštravanjem pozicija spram Teherana. Iskustvo veli da od Trampa ne treba očekivati promišljene odluke. A tek smo ušli u izbornu godinu…