Svi smo na prodaju

Na pragu nove decenije, ulazimo i u novu eru političke ekonomije. Kapitalizam je u proteklim vekovima evoluirao prolazeći kroz nekoliko faza - od industrijskog, preko menadžerskog, do finansijskog. Sada ulazimo u eru „nadziračkog kapitalizma“. U nadziračkom kapitalizmu privatne kompanije unilateralno prisvajaju proživljena iskustva ljudi i transformišu ih u privatizovani protok digitalizovanih podataka. Neki od tako prikupljenih podataka se koriste kako bi se poboljšao kvalitet proizvoda i usluga. Ostalo se smatra „bihevioralnim viškom“ čija vrednost leži u brojnim signalima na osnovu kojih se može predvideti buduće ponašanje ljudi. Takvi digitalni podaci se onda prosleđuju nju ejdž fabrikama veštačke inteligencije, gde se kompjuterskom obradom pretvaraju u visokoprofitabilne proizvode koji anticipiraju vaše aktuelne i buduće izbore. Ti na očekivanom ponašanju zasnovani proizvodi se potom razmenjuju na onome što nazivam „bihevioralnim fjučers tržištima“ (fjučersi su vid finansijskih derivata - ugovora kojima se određuje dan u budućnosti kada će kupoprodaja biti obavljena i po kojoj ceni, prim.), na kojima nadzirački kapitalisti svojim poslovnim klijentima prodaju izvesnost. Guglov „clickthrough rate“ (procentualni udeo posetilaca neke internet stranice koji klikne na hiperlink da bi otvorio neki drugu stranicu, prim.) bio je verovatno prvi globalno uspešan proizvod zasnovan na očekivanom ponašanju, a njegova reklamna tržišta bila su prva koja su počela da trguju ljudskim fjučersima. Nadzirački kapitalisti su se već enormno obogatili na ovim trgovinskim operacijama, a sve veći broj kompanija u gotovo svakom ekonomskom sektoru pokazuje veliku zainteresovanost da se klade na naše ponašanje u budućnosti. Konkurentska dinamika ovih novih tržišta otkriva ekonomske imperative nadziračkog kapitalizma. Prvo, veštačka inteligencija zahteva mnogo digitalizovanih podataka: reč je o ekonomiji obima. Drugo, najbolja predviđanja zahtevaju i širok varijetet tih podataka: u pitanju je i ekonomija širine. Ovo je dovelo do toga da onaj stečeni višak dopre dalje od „lajkova“ i klikova, u oflajn svet: do načina na koji džogingujete i ritma koji tom prilikom održavate; preko razgovora koje vodite za stolom u vreme doručka; vaše potrage za parking mestom; do vašeg lica, glasa, ličnosti i emocija. U trećoj fazi konkurentskog intenziteta, nadzirački kapitalisti otkrili su da se digitalni podaci s najvećom mogućnošću predviđanja dobijaju mešanjem u postupke ljudi, kako bi se njihovo ponašanje poguralo, uskladilo, usmerilo i modifikovalo u pravcu garantovanih ishoda. Ovaj prelaz od znanja ka moći transformiše tehnologiju od sredstva proizvodnje u globalno sredstvo bihevioralne modifikacije kako bi se stiglo do nivoa „ekonomije delovanja“. Ovu moć da se ljudsko ponašanje oblikuje na daljinu i na velikoj skali, a u korist drugih, nazivam „instrumentalnom moći“, jer funkcioniše u potpunosti kroz medij digitalne instrumentalizacije. Instrumentalna moć vam neće pretiti užasima ili ubistvom. Na vašim vratima se neće pojaviti vojnici koji će vas odvući u gulag ili logor. Ovaj novi soj moći deluje na daljinu, kreira subliminalne poruke, dinamiku socijalne komparacije (poriva koji ljudi imaju da sami sebe preispituju poredeći se s drugima, prim.), sistem nagrada i kazni, te mnoštvo prisilnih podsticaja čiji je cilj da ponašanje ljudi uskladi sa sopstvenim komercijalnim interesima. Ekonomija delovanja postala je fokalna tačka eksperimentisanja. Fejsbukovi „eksperimenti širenja zaraze širokog obima“ pokazali su na koji način je moguće subliminalne poruke i dinamiku socijalne komparacije na stranicama Fejsbuka iskoristiti kako bi se, uz zaobilaženje budnosti korisnika, uticalo na njihovo ponašanje i emocije u stvarnom životu. Pokemon Go, na korišćenju virtuelne realnosti zasnovana igra koju je razvio Gugl, nivo eksperimentisanja je podigla na novi nivo. Oni koji su pre nekoliko godina učestvovali u Pokemon Go ludilu nisu samo igrali jednu igricu na mobilnom telefonu. Nagrade i kazne u igri korišćene su zapravo kako bi se ljudi naveli da posete određene restorane i prodavnice koje su unapred platile da na taj način podignu broj mušterija. Kao što je industrijski kapitalizam u kontinuitetu intenzivirao sredstva proizvodnje, nadzirački kapitalizam intenzivira sredstva bihevioralne modifikacije. Nadzirački kapitalizam demontira san iz rane faze digitalne ere, kada se verovalo da će internet biti sila u službi oslobađanja i demokratizacije. Više niko ne bi trebalo da gaji iluzije da su mreže inherentno moralne ili da je „konekcija“ po prirodi stvari inkluzivna i demokratska. Upravo suprotno, digitalna konekcija je sada ništa drugo do sredstvo da bi se ostvario nečiji komercijalni cilj. Priroda nadziračkog kapitalizma je parazitska, na način na koji je Karl Marks opisivao kapitalizam kao vampira koji se hrani ljudskim radom - samo što je sada ljudski rad zamenjen individualnim ljudskim iskustvom. Nadzirački kapitalizam prigrlili su Fejsbuk, Majkrosoft, Amazon i mnogi drugi, ali prvi ga je usavršio Gugl (sada Alfabet). Kao pionir, Gugl je brzo kolonizovao u mape neupisana mesta na neregulisanom internetu, gde je procvetao kao invazivna vrsta u okruženju u kome nema prirodnih predatora koji bi je ugrozili. Poslovni model razvio je vratolomnom brzinom, daleko većom od sposobnosti javnih institucija ili korisnika da ga slede. Ali su mu naruku išle i istorijske okolnosti. Nakon terorističkih napada na Sjedinjene Države 11. septembra 2001, inklinacija američkog aparata nacionalne bezbednosti bila je da oponaša, štiti i usvoji - a ne reguliše - rastuće mogućnosti nadziračkog kapitalizma. Nadzirački kapitalisti brzo su shvatili da mogu da rade šta im je volja, pa su tako i postupali. Dok su zvanično veličali emancipatorsku moć digitalne tehnologije, prava akcija se odvijala iza kulisa: nemilosrdno tajno eksploatisanje privatnih iskustava kao sirovog materijala koji će biti upotrebljen za proizvodnju i prodaju. Ohrabreni ogromnim i stalno rastućim prihodima od strimovanja, te širokim poljem delovanja na kome nije bilo drugih takmaca, istovremeno su zaštitili inherentnu netransparentnost automatizovanih procesa. LJudi jednostavno nisu shvatali šta se događa, ni kako je nova ekonomska logika zapravo funkcionisala. Mehanizmi i ekonomski imperativi nadziračkog kapitalizma, koje su uspostavile vodeće internet kompanije, postali su podrazumevajući model svakog na korišćenju interneta baziranog poslovanja. Osim toga, današnji proizvodi koji anticipiraju ponašanje korisnika dosežu mnogo dalje od targetiranih onlajn reklama: ima ih i u mnogim drugim sektorima, uključujući osiguranje, maloprodaju, finansije, zdravstvo, obrazovanje, te sve širi i širi spektar robe i usluga. Ta roba i usluge nisu osmišljene u ime konstruktivnog reciprociteta između proizvođača i korisnika. Umesto da budu objekti tradicionalne razmene dobara, one su „udice“ koje korisnike navode na ulaske u proširene aranžmane, gde njihova lična iskustva mogu da budu prikupljena i upakovana kako bi služila tuđim interesima. Prema jednoj očiglednoj istini digitalne ere, „ako je nešto besplatno, onda ste vi proizvod“. Ali to nije istina: vi ste sirovina koja se koristi u mnogo sveobuhvatnijem procesu ekstrakcije. Ovo implicira faustovsku nagodbu. Svi smo prihvatili da je internet danas od esencijalnog značaja za društvenu i ekonomsku participaciju. A ipak, da bismo imali koristi od njega, moramo se podvrgnuti eksploataciji koju sprovodi nadzirački kapitalizam. Zbog toga što smo toliko zavisni od digitalnog sveta, svojevoljno smo pristali da budemo praćeni, analizirani i izmanipulisani. To racionalizujemo („Nemam ništa da krijem“), ili se jednostavno pomirimo s gubitkom privatnosti i sposobnošću delovanja, ne shvatajući da nam se tako nameće duboko nelegitiman izbor. Kako smo dotle stigli? Jedna od najvažnijih karakteristika nadziračkog kapitalizma jeste da za njega ne postoji presedan. Po definiciji, razvoji situacije koji nemaju presedana su inicijalno neprepoznatljivi. Kada se suočimo s nečim novim, pokušavamo da ga razumemo stavljajući ga u kontekst prepoznatljivih kategorija. Na primer, kada se pojavio prvi automobil, mnogi su, kako bi pojmili novu tehnologiju, koristili termin „zaprega bez konja“. Kada razvoj situacije bez presedana u današnje vreme interpretiramo tek kao produžetak prošlosti, rizikujemo da normalizujemo ono što je abnormalno. To može da bude opasna greška. Kada su se starosedelački narodi s Kariba prvi put suočili sa oklopljenim španskim vojnicima koji marširaju njihovim obalama, pretpostavili su da su im u posetu stigli bogovi - i izuzetnom srdačnošću s kojom su dočekali pridošlice posejali seme sopstvene propasti. Zbog toga što nema presedana, nadzirački kapitalizam proširuje opseg postojećih ekonomskih koncepata. Na primer, kada prigovaramo zbog praksi kojima se služe nadzirački kapitalisti, posežemo za rečima poput „monopola“ i „privatnosti“. Ali, iako se ovi termini svakako mogu koristiti, oni ne obezbeđuju pun uvid u suštinu novih operacija. Kad se govori o nadziračkom kapitalizmu, nije reč samo o korporativnom upravljanju ili tržišnoj moći; reč je i o potpuno novoj logici akumulacije, s vlastitim, originalnim mehanizmima, metodima, imperativima i tržištima. NJegove posledice dosežu mnogo dalje od konvencionalno shvaćene teritorije privatne firme i demokratiju urušavaju i odozgo i odozdo. Odozgo, nadzirački kapitalizam operiše putem dosad neviđenih asimetrija u znanju i moći, čime se društvena nejednakost uvećava umesto da se smanjuje. Odozdo, imperativi nadziračkog kapitalizma na nišanu imaju ljudsku autonomiju, individualni suverenitet i kapacitet za delovanje - sposobnosti bez kojih se demokratija ne može zamisliti. Iako je nadzirački kapitalizam u potpunosti nova sila u ekonomskoj istoriji, već smo ga u dovoljnoj meri videli na delu da bismo morali da znamo da se oslanja na flagrantni prezir prema društvenim normama i pravima od suštinskog značaja za adekvatno funkcionisanje demokratskog društva. Kao što je industrijska civilizacija prosperirala na štetu prirodnog sveta, nadzirački kapitalizam prosperira na štetu ljudske prirode. Sada smo suočeni s negativnim nasleđem industrijskog kapitalizma u vidu globalne borbe protiv katastrofalnih klimatskih promena. Dopuštajući nadziračkom kapitalizmu da slobodno vršlja, kakvo će biti naše vlastito nasleđe?