LJubiša Stavrić (1955-2020)

Oko LJube Stojića su se u redakciji okupljali saradnici koji su počinjali u rubrici „LJudi“. Redakcija zove ličnosti da daju izjavu. Radili su to mladi ambiciozni ljudi. A kad bi osetili kako na pomen da su „novinari NIN-a“ ličnosti počinju da ih uzimaju kao važne – začas bi postajali drčni i bučni. Ne sećam se kojim povodom je trebalo zvati Aleksandra Nikolića, „oca jugoslovenske košarke“, i to je preuzeo najtiši među njima - LJubiša. Kad je došao bio je još tiši. Aleksandar Nikolić je u LJubiši našao sagovornika kome je ispričao priču svog života. Šta da radi? To višestruko prevazilazi zadatak. On i Nikola Đorđević satima su radili na tekstu. Kolegijum je odlučio: priča ide u dva nastavka. LJubiša i Nikola su to nazvali: Ispovest. „Ispovest“ je postala rubrika u NIN-u. Taj pristup se mnogo kopirao, ali je ostajao kao prilika da se novinar slika pored važne ličnosti. Niko nije dostigao postavku LJubišinog originala. Karakter i novinarsko umeće srećno spojeni. Ostale su desetine originalnih životnih priča koje će s protokom vremena imati sve veću vrednost. Osnovna filozofija tog novinarskog pristupa stajala je u redakcijsku pripovest nastalu kad je Nikola Đorđević sreo Ivu Andrića u knjižari u Akademiji i pitao ga: Šta je najteže u pisanju? „On se zamisli“, prepričavao je Nikola: „Ubrisati sebe. Ubrisati sebe!“ LJubiša je imao tu osobinu, koja danas kao da je iščezla: slušao je ljude. Sa zanimanjem. Umeo je to. A pitanja je postavljao neagresivno i tako da vode priču. Takav je bio dobri čovek i neponovljivi novinar LJubiša Stavrić. Diskretan a nezaobilazan. Srećne su redakcije kojima teže takvi ljudi.