Ko radi za Vučića

Teško je snaći se u tolikim optužbama među stranačkim kolegama: da li je grupa ljudi iz Demokratske stranke stupila u službu Aleksandra Vučića, ili je u toku „preuzimanje stranke od strane aktuelnog rukovodstva“? Da li se, nakon bezbroj raskola, DS sada „pročišćava“ ili se „gasi“? I da li je sve to uopšte bitno, nakon debakla na beogradskim izborima 2018, kada, u svojoj ključnoj biračkoj bazi, nije uspela čak ni da pređe cenzus? Mučnu raspravu kojoj značajnu pažnju posvećuju provladini mediji, a ne mogu je izbeći ni korisnici društvenih mreža, po svemu sudeći, pratićemo do početka aprila, kada bi trebalo da se održi stranačka skupština (do momenta odlaska u štampu ovog NIN-a tačan datum nije bio određen). Uvertira za potencijalno veliko finale mogla bi se desiti 14. marta, za kada je predsednik stranke Zoran Lutovac zakazao sednicu Glavnog odbora. Zakazivanju sednice prethodile su tvrdnje „pobunjenika“ da je Lutovac prekršio stranački Statut time što je propustio redovni rok za održavanje sednice GO (jednom u tri meseca) a sve, navodno, zbog gubitka većinske podrške za politiku koju vodi - sa naglaskom na ulazak u Savez za Srbiju i odluku o bojkotu predstojećih izbora. „Pobunjenici“ su, zato, skupljali potpise tražeći da se Glavni odbor zakaže za 7. mart, od čega su, potom, odustali „da se kriza ne bi produbila“, a vazda budna „politička čaršija“ već je procenjivala da se, posle otvaranja pitanja izlaska na lokalne izbore u Šapcu i Paraćinu, promenio odnos unutarstranačkih snaga. Kao ključni argumenti za tu tezu korišćeni su odluka Statutarne komisije kojom su poništene odluke Izvršnog odbora kojim je raspuštena Omladina DS, Beogradski odbor i još šest odbora u Beogradu. Na sednici Predsedništva u subotu, odbijen je zahtev Saše Paunovića za podršku za izlazak na lokalne izbore u Paraćinu, nakon čega će, ukoliko se, kao što se veruje, odluči da na izbore ipak izađe, dosadašnji zamenik predsednika DS-a i blizak saradnik Zorana Lutovca – morati da napusti stranku. Deo članstva, zato, veruje da će Lutovac ostati bez većinske podrške, i to ne samo zbog (očekivanog) izlaska Paunovića, već, možda, i šabačkog odbora, nakon što je Nebojša Zelenović, predsednik Zajedno za Srbiju i jedan od lidera SzS, odlučio da prekrši odluku o bojkotu i izađe na lokalne izbore. S druge strane, može se čuti da ne postoji nikakav sukob Paunovića i Lutovca, te da bi, ukoliko Paunović zaista izađe na izbore, a samim tim napusti i stranku, nakon izbora mogao biti pronađen način za ponovni povratak. Računicu onih koji veruju da Lutovac i dalje ima većinu, koja je najjača bila u septembru, prilikom donošenja odluke o bojkotu (178 „za“, 10 „uzdržanih“ i četiri „protiv“) potkrepljuje njegova najava da je spreman da, na sednici Glavnog odbora 14. marta, prihvati zahtev da se odluka o bojkotu preispita – ukoliko to bude tražio dovoljan broj članova. O Lutovčevoj samouverenosti govori i odluka da, na sledećoj skupštini, zatraži raspuštanje Statutarne komisije (za koju tvrdi da se, pri odlučivanju, rukovodi političkim, a ne pravnim razlozima). U međuvremenu, na svakih nekoliko dana menjaju se procene da li će deo nezadovoljnih članova DS-a, uglavnom sadašnjih poslanika, pristupiti novoosnovanoj organizaciji Srbija 21, koja je već najavila izlazak na izbore. Eventualnu odluku da krenu u izbornu utakmicu, ipak, ne olakšava im sprdnja na društvenim mrežama nakon promocije Srbije 21 na kojoj su govorili samo muškarci, dok ih je iz (takođe većinski muške) publike gledala Gordana Čomić, dugogodišnja funkcionerka DS-a - koja je svojoj stranci okrenula leđa upravo zbog borbe za veću zastupljenost žena?! Odluku im otežava i otvoreno pismo „evropskoj Srbiji“ Đorđa Žujovića, u kome, između ostalog, bivši član predsedništva LDP-a, govori o zakulisnim radnjama, kupovini i prodaji pojedinaca i grupa, koje se dešavaju poslednjih meseci u vezi sa izlaskom na izbore „nečega što sebe u javnosti zove `građanska i evropska opozicija`“. Iza svega, tvrdi Žujović, stoji Beba Popović, „koji pravi nešto sramotno od otpadaka DS-a, LDP-a, SDS-a Borisa Tadića, kao i karijerista iz instant organizacija čija imena ne zna niko ni da ponovi“. Važan je i tajming, a on je tesan: ukoliko među nezadovoljnim članovima DS-a ima onih koji razmišljaju o prelasku u Srbiju 21, ali se nadaju i mogućnosti da povrate uticaj u DS-u, važno bi im bilo da se rasplet u demokratama desi pre zaključenja izborne liste nove stranke – a ne čini se baš da je to izvesno. A još manje izvesno deluje mogućnost da se, u tako kratkom roku, donese odluka o odustajanju od bojkota izbora i izlasku iz SzS. Svi su, uostalom, iskusni političari, a njima je jasno da budućnost nove organizacije nije baš garantovana, dok, s druge strane, uprkos gotovo neprekidnim lomovima i potresima, DS nastavlja da postoji. I, prema oceni Dušana Spasojevića, docenta na Fakultetu političkih nauka, postojaće sve dok se na njenom mestu ne napravi nešto što može da je zameni. A to, veruje, nije Srbija 21, jer nije tako ideološki definisana, „iako bi voleli da to budu“. Spasojević ocenjuje da novoj organizaciji, ukoliko bi želela da zauzme mesto DS-a, nedostaje „ideološkog mejnstrima“ (glavne linije). Pre će, kaže, moći da zauzme prostor na kome je bio LDP. Može da pokrije i „građansko“ krilo DS-a, a centralni prostor koji je do sada zauzimao DS još je prazan, kaže docent kome je upravo objavljena knjiga Između uverenja i interesa u kojoj je, sa Zoranom Stojiljkovićem, temeljno analizirao ideologije i organizacije stranaka u Srbiji. Čak i ako (za sada) nema kapacitet da pokrije ceo prostor na kome je bio DS, Srbija 21 mogla bi da zahvali toj stranci za stvaranje prilike da pokušava da nađe svoje mesto. I to ne samo zbog toga što su se demokrate odlučile na bojkot, već i zato što su se proevropske poruke i inicijative DS-a, nakon ulaska u SzS, zaista prilično zagubile. Spasojević vidi tri ključna razloga što je DS najmanje vidljiv u ideološki raznovrsnom Savezu koga povezuje, pre svega, borba za demokratske izborne uslove: jedan je desna orijentacija tri preostale stranke (Narodna stranka, Dveri, Stranka slobode i pravde), drugi činjenica da je Aleksandar Vučić preuzeo evropsku agendu i treći da podrška EU sada ide u pravcu naprednjaka. Sve to, međutim, nije dovoljno da potpuno amnestira DS zbog gubitka utiska da je upravo to stranka koja se dosledno i autentično zalaže za evropski kurs: Spasojević kaže da je za takav utisak zaslužna i inercija demokrata ali i neke odluke – poput one jesenjašnje, o odbijanju razgovora sa evropskim parlamentarcima. Sve to – zajedno sa ispadima „nevoljnog partnera“ Boška Obradovića – otvorilo je prostor za kritiku i nezadovoljstvo, za čije ublažavanje bi bilo neophodno da demokrate ponovo nađu način da jasno i dovoljno glasno zastupa evropske vrednosti. A, ako smo, tako brzo, od priče o ujedinjenju u „veliku DS“ ponovo došli do spekulacija o novom cepanju, pa čak i potpunom gašenju, da li to znači da je najavljivani proces reujedinjenja nekadašnjih raskolnika potpuno stavljen ad akta? Spasojević veruje da je priča o ujedinjenju „nakon što su se suočili sa problemima, spontano odložena za kasnije vreme, kad problemi neće nestati, nego će se umnožiti“. Ceo proces će, veruje, trajati dok neko ne postane favorit i preuzme vođstvo, što, čak i pre odluke o izlasku ZzS na izbore u Šapcu i (očekivane) slične odluke Saše Paunovića, nije bio slučaj. Postojala je, naime, prilična ravnoteža između Lutovca, Zelenovića i Borisa Tadića, „što otežava stvar čak i bez objektivnih problema“, kaže Spasojević. A njih je - objektivnih problema, iz dana u dan sve više. I sva je prilika da neće nestati ni nakon očekivanog raspleta na predstojećoj skupštini: odavno je, naime, jasno da će najveću cenu odluke o bojkotu izbora platiti upravo DS - jedina stranka sa infrastrukturom i tradicijom u bojkotaškom bloku.