Svedok sam da vlast kupuje pojedince i grupe

Svedok sam na posredan i neposredan način zakulisnih radnji koje se dešavaju poslednjih nedelja i meseci, a tiču se izlaska na izbore nečega što sebe u javnosti zove „građanska i evropska opozicija“. Svedok sam takođe brojnih neuspelih i uspelih pokušaja podmetanja, spletkarenja, kupovine i prodaje brojnih pojedinaca i grupa koje su svoje delovanje svele na parazitiranje u političkom životu i sistemu. I normalno je da odrasli ljudi, roditelji, hrane bebe, ali sam se sada prvi put uverio da Beba može da izdržava odrasle ljude. Dobro, ne baš ljude, više jalovo i nesposobno društvo koje danas pravi nešto što se zove „proevropska koalicija“. Kako samo otrcano i glupo zvuči. Znajući ko sve treba da stane iza toga, to dobija malo i grotesknu notu. I nevažno je da li idu u jednoj ili deset kolona, to će biti već stvar taktike kreatora ove manipulacije. Cela igra osmišljena je kod spin konobara koji pravi nešto sramotno od otpadaka Demokratske stranke, Liberalno-demokratske partije, Tadićeve Socijaldemokratske stranke, kao i karijerista iz instant organizacija čija imena ne zna niko ni da ponovi. Umesto odgovora na pitanja koja muče ovu zemlju decenijama, i jasnog plana koji bi bio ponuđen ljudima u izmrcvarenom društvu, jedino što iz ovakve kuhinje može da izađe, to je još jedna ogromna prevara koja je ovog puta upakovana u nekakvo evropsko pakovanje. Tragično je da pojedinci nisu ništa naučili iz sopstvenih grešaka i da potcenjuju građane pričom kako će oni danas ili sutra pobediti Aleksandra Vučića, i pored toga što se radi o pojedincima koji nikada zapravo nisu nikoga ni pobedili. Sav politički „kapital“ koji su stekli je produkt ovog sistema, koji im je omogućio da nekoliko decenija floskulama maskiraju sopstvenu prazninu. Nema nikakve „proevropske koalicije“, jer nema ni časnih ljudi koji bi iza toga stali. Ovo što se danas plasira u javnosti jeste samo pokušaj večitih sinekurista da obrnu još jedan krug, u želji da opet budu po komorama, predsedništvima, ministarstvima, kabinetima, forumima, gradovima, parlamentima, opštinama. Svi pregovori o učešću te i takve opozicije sveli su se na priču o mandatima, kombinacijama, muljanjima, prevarama, spletkama i podmetanjima. Imaginarne organizacije koje u tome učestvuju i pojedinci koji iza toga stoje zapravo su najveća antireklama za evropske ideje. Nema tu nikakve građanske Srbije, to je samo lažno predstavljanje. Ovde se radi o malograđanskoj Srbiji. Ta i takva malograđanska Srbija mesecima obleće oko raznih udruženja, grupa, neformalnih i formalnih skupina, sa samo jednom idejom, a to je kako obmanom stići do produžetka privilegija. Te privilegija, ta prvoboračka stečena prava koja im valjda pripadaju ne znam kojim zaslugama, to se brani na ovim izborima i samo je to ono što ih zanima. Žalosno je da se sve radi pod plaštom zaštite neke naše evropske budućnosti, bez sekunde u kojoj se neko zapita a šta se to sa ovom zemljom stvarno događa? Ne želim ni na koji način da budem deo toga. Gadi mi se kada samo čujem šta rade, obećavaju, kako jedni druge ucenjuju. Žalostan sam kad vidim politikante provincijskog duha kako su pomislili da će svoju realnu inferiornost da zamene sutra za Brisel i Berlin, samo ako sada odglume zabrinute face za evropsku perspektivu. LJudi operisani od bilo kakve brige za društvo, zajednicu, običnog čoveka, probleme i nedaće. Duboko su ušuškani u svoje vešto osmišljene živote, koje su napravili onda kada su se petog oktobra proglasili za pobednike. A sve što su uradili za taj peti oktobar je nošenje majica Otpora po Dedinju ili u selima u okolini Čačka. Došao je kraj svemu tome, i to nema veze sa potencijalnim nameštenim rezultatom na ovim izborima. Jednostavno, dosta je. Umesto da se danas da zajednički odgovor na razne Vaciće, Zavetnike, Firere, Levijatane i ostale laboratorijske eksperimente nikad umrle Udbe, „naši“ lažni zastupnici evropskih vrednosti kao i uvek zaokupljeni su samo svojim položajima i parazitiranjem. Oni ne vide, ili ne žele da vide koliko ovo sve tone u sopstveni mulj, i da politička, ekonomska i društvena mutacija onesposobljava Srbiju da iskorači iz toga. NJihova prežvakana evropska priča zato za mene postaje malo i uvredljiva. Društvo bez nade, pravde, sigurnosti, međusobnog poštovanja i uvažavanja ne traži njihovu mantru o evropskoj budućnosti. To društvo vapi sa slobodom, i ono se kreće drugom stranom ulice u odnosu na političke elite ponikle u sopstvenom samoljublju i nedodirljivosti. Decenijama se ti i takvi, isti, nedodirljivi, guraju po političkim partijama, pokretima, nevladinim organizacijama, udruženjima. Uvek isto društvo povezano preko nekakvih seminara, simpozijuma, drugara iz stranih fondacija i instituta, zavičajnih kontakata ili ko zna kojih kombinacija iznova i iznova se vraća ubeđeno u svoju nepogrešivost i inovativnost. Nikada se nisam osećao delom tih i takvih načina organizovanja, i trudio sam se da im bude neprijatno kada god sam morao biti u njihovom društvu. Svoju borbu sam uvek vodio na drugačiji način, bez želje da sa tim i takvima imam bilo kakav kontakt osim onog minimuma na koji smo svi prinuđeni. Mi se nalazimo u političkoj krizi, koja vrlo brzo može prerasti u društvenu krizu. U državi u kojoj je svako sporan, koja je izgubila svoje autoritete, država koja je svoje najbolje pojedince kaznila tako što ih je marginalizovala, takva država tu krizu ne može izdržati. Ona se nalazi ispred nas, i ne može se sprečiti tako što ćemo jednom rukom prekriti oči, a drugom rukom usta. Izbori u ovakvoj atmosferi su samo pokazatelj koliko smo iznutra urušeni i koliko je malo razuma ostalo među svima nama. Pregovori koji su vođeni na Fakultetu političkih nauka o izbornim uslovima, na kojima sam bio jedan od učesnika, trajno su me porazili, ali na neki način i promenili. Sedeći u toj prostoriji, u kojoj ljudi pričaju isti jezik, a gotovo se ništa ne razumeju, shvatio sam da granica neodgovornosti i sebičluka ne postoji i da volja i želja za stvarnim ustupcima služi jedino za kameru ispred prostorije, i da je samo to bitno. Pošto nikada nisam bio „njihov“, dobro sam tad razumeo koliko će nam pameti, ali i strpljenja biti potrebno da se iz ovog izvučemo i da je pitanje koliko nas uopšte ostaje na strani razuma? I dalje se to pitam. Izbori su zbog svega gore navedenog već obesmišljeni. Zato je posle svega kristalno jasno da kreatori izbornih lista pokušavaju da nakaleme razna udruženja i pokrete iz opština i gradova na večite poslanike, koji su zaboravili kako izgleda život van mermera parlamenta. Tako će se napraviti nekakav politički Frankenštajn, koji treba da nam opet objašnjava da je to čuvanje evropskih ideja i vrednosti. Baš da sam malouman i da sam prvi put sada to čuo, verovatno ni tad poverovao u to ne bih. Zato se ovde ne radi više o bojkotu izbora, nego o otvorenom preziru prema onima kojima su lične bolesne ambicije i položaj važniji od svega.