Mir meren satima

Američki rat u Avganistanu postao je punoletan krajem 2019, barem po našim merilima. Tući se osamnaest godina impresivno je dostignuće, i svakako američki rekord, pošto su marinci, zelene beretke, rendžeri i ostali po Vijetnamu pucali malo više od sedamnaest godina. Istorija, međutim, poznaje i duže ratove, a ovaj je odavno u svetskom zapećku, pa se činilo da je fama o njemu nepovratno prošla. Čak je u subotu potpisan i nekakav uslovni mirovni sporazum. A onda je u ponedeljak na fudbalskoj utakmici na istoku Avganistana eksplodirala bomba i ubila trojicu, nekoliko sati nakon što su talibani objavili da će nastaviti ofanzivu protiv avganistanskih trupa. E to je već nešto. Da rat traje osamnaest godina, a potonji mirovni sporazum tek malo više u satima, to jeste za udžbenike. Da bi se taj mirovni podvig shvatio, treba dakako videti šta su to Amerikanci i talibani, uz dosta pompe, potpisali u Dohi 29. februara. Sporazum, ili barem ono što je u njemu javno, dostupan je na veb-sajtu Stejt departmenta. Valja odmah primetiti – a to je za Slejt podvukao i američki novinar Fred Kaplan – da dokument nije ni nazvan „mirovnim sporazumom“. Ne, potpisnici su se odlučili da ga nazovu „sporazumom o davanju mira Avganistanu“. Možda to zvuči poetskije, ali svakako nam govori da je u najboljem slučaju reč o procesu, a ne o konačnom miru. Sjedinjene Američke Države obavezale su se da će u narednih četrnaest meseci iz Avganistana povući svoju vojsku, savezničku vojsku, privatne vojske, sve vojske koje su u prethodnih osamnaest godina u Avganistan uvele. U prvih 135 dana, tako glasi obaveza, broj svojih ljudi pod oružjem smanjiće sa 13.000 na 8.600, a proporcionalno će se povući i saveznici. Amerikanci su obećali i da će se uzdržati od sile, pretnje silom ili mešanja u unutrašnje poslove Avganistana, kao i da će – ako ostalo bude išlo kako je potpisano – potruditi da sa spiska ucenjenih glava i sa liste međunarodnih sankcija uklone razne zvaničnike Islamskog emirata Avganistan, kako se zove teritorija koju talibani kontrolišu. Islamski emirat Avganistan – „koji Sjedinjene Američke Države ne priznaju kao državu“, što je u dokumentu svaki put pomenuto – obavezao se da neće nikome, a pogotovo Al kaidi, dopustiti da sa teritorije Avganistana „ugrožava bezbednost SAD i njenih saveznika“. Talibani su obećali i da će svima „poslati jasnu poruku“ da u Avganistanu „nema mesta“ za one koji bi tu bezbednost ugrozili, i da će svakoga sprečiti da finansira, regrutuje, dovodi, uvežbava i krije borce koji bi pretili Zapadu. Kao da sve ovo nije dovoljno sumnjivo, u sporazumu postoji i veoma konkretan problem. „SAD su posvećene tome da odmah sa svim relevantnim stranama počnu da rade na planu da se brzo oslobode borci i politički zatvorenici... Do pet hiljada zatvorenika Islamskog emirata Avganistan, koji SAD ne priznaju kao državu... i do hiljadu zatvorenika druge strane, biće oslobođeno do 10. marta 2020.“ To je mera kojom će se „graditi poverenje“, piše u dokumentu, ali u njemu nije pomenuto da zarobljene talibane ne drže Amerikanci, već vlada u Kabulu, koja nije potpisnica sporazuma. I da su Vašington i Kabul u zajedničkoj deklaraciji govorili samo o „utvrđivanju mogućnosti za puštanje zarobljenika“. Zato predsedniku Avganistana Ašrafu Ganiju nije trebalo ni 24 sata da kaže kako od te tačke američko-talibanskog dokumenta nema ništa. „To je pravo i volja naroda Avganistana. Ta tačka može da bude deo unutrašnjih avganistanskih pregovora, ali ne i uslov za njih. Oslobađanje zatvorenika nije nadležnost SAD, već avganistanske vlade“, rekao je Gani. Talibani, pak, žele svoje ljude odmah. U svakom slučaju nisu se obavezali da neće ratovati uopšte, već samo da neće napadati Amerikance i njihove saveznike, pa je, kažu, onaj tempirani motocikl koji je ubio trojicu na fudbalskoj utakmici u skladu sa ferplejom. A budući da ostatak sporazuma, u kome se govori o unutrašnjim avganistanskim pregovorima, koji treba da počnu 10. marta, i koji bi trebalo da obezbede pravi i trajni mir, zavisi od toga kako će ići sa prvim delom, svetski mediji su već u ponedeljak mogli da pišu o neuspehu. General Mark Mili, načelnik Združenog generalštaba oružanih snaga SAD, rekao je da u Avganistanu deluju raznovrsne terorističke organizacije, i da još nije jasno čija je bomba eksplodirala na stadionu. Time je možda hteo da skine odgovornost i sa svoje i sa talibanske vlade, ali je dodao još jedan razlog da se u vrednost njihovog sporazuma sumnja. Upozorio je i da neće biti „apsolutnog prekida nasilja“, što takođe ne deluje osobito utešno u zemlji u kojoj je, kaže Forin polisi, do sada stradalo 150.000 Avganistanaca i oko 3.500 američkih i savezničkih vojnika. Šta god od tog slavnog „sporazuma o donošenju mira“ bilo, Trampova će administracija dobiti još jednu dobru kartu u predizbornom pokeru. Nije mnogo važno to što su i Bušova i Obamina administracija godinama namerno lagale tvrdeći da je avganistanski rat moguće dobiti i da u njemu pobeđuju. I što je i sam Tramp tamo slao dodatne trupe. A da su svi lagali, postalo je svakome jasno barem prošle godine, kada je Vašington post, nakon trogodišnje sudske bitke, uspeo da objavi transkripte razgovora koje je vodila Kancelarija specijalnog generalnog inspektora za obnovu Avganistana. Ta federalna služba ima baš nezahvalan zadatak da američki rat učini smislenijim, a razgovori sa ljudima koji su se Avganistanom bavili i u njemu služili, krcati su ovakvim izjavama: „Nismo razumeli Avganistan ni na elementarnom nivou. Nismo imali ni najmaglovitiju ideju šta pokušavamo. Kada bi Amerikanci znali razmere ovog neuspeha... 2.400 izgubljenih života“, tako je pre nekoliko godina govorio general-potpukovnik Daglas Lut, koji je i pod Bušom i pod Obamom bio zadužen da nadgleda ratove u Avganistanu i Iraku. No ako je rat u Avganistanu – na stranu i moral – besmislen, izvesno je da niko ne zna ni kako bi izgledao mir. Novinarka Ančal Vohra podsetila je za Forin polisi da je teško zamisliti kako bi se Kabul i talibani mogli dogovoriti oko osnovnih ljudskih prava. „Neki talibanski predstavnici u Dohi slučajno su ojačali strahove u pogledu mogućeg srozavanja političkih sloboda. Ahmadulah Vasik, bivši talibanski borac, za Forin polisi je hvalio obrazovanje koje su njegove ćerke dobile u islamskoj medresi. Izjavio je i da ne vidi ništa loše u dečjim brakovima – pa ni u brakovima staraca sa devojčicama mlađim od 14 godina - sve dok deca nisu ,primorana’. Među više od sto predstavnika talibana nije, naravno, bilo žena.“ Talibani nisu i nikada neće biti spremni za izbore ili ženska prava kao Zapad, iskreno je jedan njihov predstavnik rekao novinarki. Oni žele da se na celoj teritoriji Avganistana obnovi emirat kakav su imali pre američke invazije. A čak i kada bi svi akteri bili toliko očajni da bi prihvatili bilo kakav mir, pa i onaj bez ljudskih prava po zapadnom modelu, opet je teško reći kako bi izgledao. Daglas London, nekadašnji šef CIA za borbu protiv terorizma u južnoj i jugoistočnoj Aziji, novinarki je rekao da ni sami talibani nisu saglasni kako bi delili vlast sa Kabulom, ako bi uopšte na podelu pristali. Možda bi prihvatili nešto poput Irana, pomislio je, ali ni to ne obećava. „U iranskom političkom sistemu, bez obzira na to što postoje izbori na kojima učestvuje spektar prorežimskih političara, državne politike određuje vrhovni vođa i njegova ekipa sveštenika... Ali u zemlji pocepanoj plemenskim odanostima, u kojoj gospodari rata i dalje vladaju u mnogim oblastima, nije jasno kako bi jedan verski vođa mogao da dobije poštovanje svih Avganistanaca... Za sada talibani slave ono što se čini kao njihova pobeda. Ostalim Avganistancima, skoro sigurno većini njih, ostaje da se pitaju da li će preživeti sledeću rundu talibanizacije“, zaključuje Ančal Vohra. U svem ovom haosu ne bi trebalo zaboraviti da je avganistanski pakao krivica naše civilizacije barem koliko i tuđe. „Neprijatna realnost jeste da je Avganistan ,ograničen rat’, koji u dalekoj zemlji vode profesionalne armije, a ne regruti kao u Vijetnamu, pa je trošak, i ljudski i drugi, nekako ,prihvatljiv’. Nema skoro nikakav izravan uticaj na većinu ljudi u SAD i Evropi. Jedva je primetan, zapravo... Vijetnam je izazvao užasan urlik gneva. Irak takođe, ali kraći, a Avganistan izaziva samo posramljenu tišinu... Vredi upitati se da li je kolektivna indiferentnost prema takvom pokolju posledica tekuće demoralisanosti zapadnih demokratija. Kao nepoželjnog migranta koji nam kuca na vrata, avganistansku bedu držimo na odstojanju. Amerika i njeni saveznici nekada su želeli da spasu svet, a sada žele da sebe spase od njega“, zaključio je krajem prošle godine Sajmon Tisdal u Gardijanu. I sve to, naravno, ako uopšte prihvatimo da je bilo ko ikada želeo da spase svet.