Zahvalnost i izvinjenje jednom čoveku

Sve što je Srbija na ekonomskom planu postigla, možemo da zahvalimo jednom čoveku! Ovako bi, sažeto u jednoj rečenici, moglo da se prepriča izlaganje guvernerke Narodne banke Srbije Jorgovanke Tabaković na Kopaonik biznis forumu. Moram da priznam da mi, dok sam to slušao, nije bilo svejedno. Čak sam skoro naglas izgovorio - ih, baš preteruje. Pa nisam valjda ja, pomislio sam, baš toliko zaslužan što je prosečna neto plata u decembru konačno premašila 500 evra. Mada, opet, dilemu su povećali začuđeni pogledi učesnika „srpskog Davosa“, koji su piljili u mene dok se guvernerka zahvaljivala jednom čoveku. Prestali su da me gledaju tek kada je Jorgovanka Tabaković izgovorila da se radi o čoveku koji je „pre svih, i posle svih, i jedini… budućnost Srbije stavio iznad svega“. Dakle, o predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću. I u pravu je Tabaković, on je Budućnost Srbije stavio iznad svega. Pa u tu kampanju krenuo je godinu dana pre nego što je i raspisao izbore. Nisu me učesnici „srpskog Davosa“ čudno zagledali samo zbog toga. Neki od njih su mi čestitali kao da sam ne znam šta sam uradio samo zato što sam prošlog četvrtka na N1 priznao da sam pogrešio i da je predsednik Vučić bio u pravu. Tvrdio sam, naime, da prosečna neto plata do kraja 2019. neće dostići 500 evra i da ću, ako se to desi, podneti ostavku. Kada je zvanična statistika saopštila da je prosek 509 evra, ostavku sam podneo i kolegijumu i redakciji NIN-a. Odbili su je. Ne bih da prepričavam šta sam ja rekao njima, a šta oni meni. Uglavnom, priznao sam grešku. I pride shvatio da sam pogrešio i što sam računicu bazirao samo na ekonomskim parametrima, zanemarujući da političari na vlasti u Srbiji, kad hoće, mogu sve. Bukvalno sve. Iako se u poslednjem mesecu 2019. desilo ono što je Vučić najavio u prvom mesecu 2016, nisam mogao da se pravim kao da se ništa nije desilo. Kolege su mi oprostile glupost, ali sam sebi to neću ni oprostiti, ni zaboraviti. Pa, pobogu, ne bih da jednog dana počnem da ličim na političare koji jedno pričaju, drugo misle, a treće rade. I da se razumemo, ne smatram za opravdanje ni to što je i sa tih decembarskih 509 evra prosek za celu prošlu godinu 464 evra. Ali, opet ne mogu a da ne primetim da ministar finansija Siniša Mali nije govorio istinu kada je na Kopaonik biznis forumu tvrdio da „plate u javnom sektoru rastu u skladu sa nominalnim rastom bruto društvenog proizvoda, a u privatnom sektoru rastu brže i one dižu prosek“. Iskreno, nije mi jasno zašto je ministar Mali to rekao baš pred ljudima koji o tome znaju nešto više od prosečnog glasača vladajuće stranke, koji ionako veruju sve što im vlast servira. Mogao je to ministar finansija da kaže nekom tabloidu ili na nekoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom, jer zna da mu tamo niko neće zakerati. Ovako, sam je kriv što se podvrgnuo svojevrsnom detektoru laži u vidu zvanične statistike. A ona kaže da su u poslednje dve godine prosečne zarade u oba sektora povećane za oko 18,4 odsto - u javnom je prosek za celu 2017. bio 51.864 a lane 61.392 dinara, dok je u istom periodu u privatnom povećan sa 43.847 na 51.917 dinara. Ukoliko se, pak, uporede samo prosečne zarade iz decembra 2018. i 2019. onda su u javnom sektoru povećane za skoro 17 odsto (sa 56.431 na 65.987 dinara), a u privatnom nepunih 13 odsto (sa 50.422 na 56.959 dinara). Pa, kako su onda zarade kod privatnika pogurale prosek? Zar nije upravo suprotno? Iskreno, ako niko u Ministarstvu finansija ovo ne može tačno da izračuna, kako verovati da su tačno izračunali da će 2025. prosečna plata biti 900, a penzija 430-440 evra? Tim pre što je Mali na Kopaoniku rekao i da plate rastu u skladu sa nominalnim rastom BDP-a. Pa kako kada je prosečna plata između decembra 2018. i 2019. nominalno povećana 14 odsto (sa 52.372 na 59.772 dinara), a BDP za tek nešto više od šest odsto (realni rast od 4,2 odsto uvećan za rast potrošačkih cena od 1,9 odsto)? Brojni čitaoci mi stalno zameraju što pominjem samo prosečne zarade, jer je polovina zaposlenih i u decembru primila manje od 379 evra. I zbog toga je, između ostalog, Srbija evropski šampion socijalnih razlika, jer petina stanovnika sa vrha lestvice ima 9,7 puta veće prihode od petine sa dna lestvice. Ni u jednoj drugoj državi nema takvih razlika. A kad pomešate one sa najvećim i one sa najmanjim primanjima - dobijete prosek.