Judini srebrnjaci

Nestao, bre, Srbi moji, „vim“ u prahu! Nema ga, recimo, nigde na Vračaru, moj prijatelju! Obigravao sam, zalud, sve prodavnice u Ulici Vojislava Ilića, i, jokac! Žalim se debeljuškastoj prodavačici da bez „vima“ u prahu ne smem da se vraćam kući, a debeljuca će: „Šta!? Toliko se plašite žene?!“ Ako su se od žena, kažem, plašili i Arkan i Legija, što bi ja bio veća junačina! A taj „vim“ je važan jer je Biljana navikla da njim pere posuđe, a to je radila i moja mati, a i moja baba, popadija Stankija. I, ne možeš, ti bajo, preko noći, da menjaš ženske ćudi! A da sve bude gore po mene, Biljana je zatekla „krš u kuhinji“ kada se vratila iz Kraljeva. Ali, kada muško kuva onda kuhinja, ni približno, ne može da bude kao – apoteka! Nego, ako nema „vima“ biće emigranata, sa svih strana, pa i iz Hrvatske! Grci su sa njima na turskoj granici, već, zaratili, a to, izgleda, i mene čeka u Vidovu. Kada su, lane, bili u niškom Dečjem odmaralištu u Divljani, oplevili su me propisno, dok nisam bio tu, pa sam se iznova kućio, od viljuške i kašike! A, ajde da pitam niškog gradonačelnika Bulatovića: kako to da nema para za nišku decu da provedu, po desetak dana, u divljanskom Dečjem odmaralištu, a ima para za emigrante koji su odmaralište skroz upropastili! U nedelju, krenem u Narodni muzej da vidim zbirku srpskog srednjovekovnog novca od 13. do 15. veka. Uđem u trolu na Crvenom krstu, kad prekoputa sedi trogodišnja devojčica. Zove se Mila Kovačević i pilji u mene, a onda, uzdahne, pa mi kaže: „Lep si! Mnogo si lep!“ Svi oko male Mile grunu u smeh, a dete se nađe u čudu i samo što ne zaplače, te je, brže-bolje, utešim: „Vidiš Mila, sve ove žene oko tebe misle da sam lep, ali samo si ti imala hrabrosti da mi to priznaš!“ A ona se osmehne, a meni oko kao da zasuzi. Ah, kako me snažno poljuljaju ovakvi „karmički susreti“. Mila me se, očigledno, setila iz nekog prošlog života, a, avaj, ja, eto, nisam... Uđem u Narodni muzej, u odeljenje gde je izložena zbirka srpskog srednjovekovnog novca. I, šta, odmah, primetim? Prvi novac kovao je Radoslav u 13. veku. U doba kralja Milutina, srpski srebrni dinar se raširio od Crnog mora do Venecije, jer niko, valjda, u ono vreme nije imao toliko srebrne rude koliko je bilo u Srebrenici. A srpski dinar vladao je i kasnije, u vreme cara Dušana, a posle njega počinje, polako, da se strmoglavljuje... K. G. Jung, moj guru iz Švice mi, na uvo, šapuće: „Vidiš li da na ovom panelu piše da Nemanja nije kovao novac! Da li je onda, uopšte, postojala raška država ili je bila samo romejska ’gubernija’? A ako i pre Nemanje nije bilo srpskog srebrnog dinara, nije li to još jedan dokaz da nije bilo ni tzv. ’mračnog srednjeg veka’ i to ne samo u Srbiji, već, ni u Evropi! I kako onda da ne veruješ ’Starim srpskim rodoslovima’ u kojima lepo piše da je ’car Nemanja bio unuk cara Konstantina Velikog’ te da zjapi ’mračna rupa’ od skoro devetsto godina?!“ Iz Narodnog muzeja zapucam pešice na Adu Ciganliju, a tamo se setim da je neko iz Fomenkovog tima utvrdio da su onih trideset Judinih srebrnjaka iz 11. ili 12. veka?“ Tada je bilo i ono pomračenje Sunca praćeno zemljotresima u vreme Isusovog raspeća, a što piše i u zvaničnim jevanđeljima. Elem, ako hoćete, po svaku cenu da smo, danas, u 2020. godini, onda je Isus razapet, recimo, 1191. godine?! A moja Crna neće ovim da se zamajava: „Bolje ti je da nađeš ’vim’ u prahu, makar išao i do Šida, nego što se zaluđuješ Judinim srebrnjacima!“