Čvrsta ruka i čvrsta valuta

Da „za ideale ginu budale“ tvrdi se odavno, a izgleda da je došlo vreme i da se to empirijski dokaže na najočigledniji način – masovnom kupoprodajom kao ključnim metodom delovanja na političkoj sceni. I to na svim nivoima - dok na internetu gledamo snimak čoveka koji priznaje da su mu, u zamenu za glas na izborima, naprednjaci obećali ortopedsku cipelu po meri („trajaće mi pet godina“) u „velikoj areni“ otvorena je priča o kupovini celih stranaka. A sve to radi fingiranja demokratije i obezbeđivanja daljeg legitimiteta naprednjačke vlasti. Najdalje je u tome otišao Đorđo Žujović, koji se sada potpisuje kao „bivši član predsedništva Liberalno-demokratske partije“. Nakon što je u autorskom tekstu u prošlom NIN-u tvrdio da je posredno i neposredno „svedok kako vlast kupuje pojedince i grupe“, u Utisku nedelje nešto konkretnije optužbe uputio je u lice Nenadu Konstantinoviću, nekadašnjem poslaniku Demokratske stranke, a potom Socijaldemokratske stranke, danas jednom od osnivača Srbije 21 - organizacije na koju Žujović prvenstveno cilja kad govori o stvaranju „nečeg sramotnog od otpadaka DS-a, LDP-a, Tadićeve SDS, kao i karijerista iz instant organizacija čija imena ne zna niko ni da ponovi“. Iza organizacije Srbija 21, uveren je Žujović, stoji moćni igrač iz senke Vladimir Beba Popović, a odluku o formiranju koalicije Ujedinjena demokratska Srbija (UDS), u kojoj su pored Srbije 21, Liga socijaldemokrata Vojvodine, Stranka moderne Srbije i Građanski demokratski front, doneo je, kaže, sam Aleksandar Vučić. Kao glavne finansijere celog projekta, ovaj „svedok“ označio je Slobodana Homena, bivšeg funkcionera DS i Branislava Prostrana, zamenika direktora SDPR-a. Sve te navode Konstantinović je, naravno, demantovao, tvrdeći da je LDP „uvređen“ što nije u novoosnovanoj koaliciji. A sam Konstantinović je uveren da će savez jednog naprednjačkog partnera u vlasti u Novom Sadu (LSV) i tri nove, male stranke preći (smanjeni) cenzus od tri posto osvojenih glasova. I više od toga - da je upravo taj savez ona snaga koja će, na izborima za četiri godine, smeniti naprednjačku vlast. Građanima je, zato, ostalo da sami odluče čijoj će reči verovati - naravno, ukoliko neko od prozvanih ne podnese tužbu protiv Žujovića, koji je više puta ponovio da će se vrlo rado odazvati sudu i pružiti dokaze za svoje tvrdnje. Koliko je, međutim, izgledno da bi „nezavisno“ sudstvo moglo biti u stanju da raspetlja jednu tako „sočnu“ priču sa tako uticajnim akterima? Priča o tek rođenoj stranci koja se hvali da već ima odbore u sto gradova Srbije i da će na predstojećim izborima imati 18.000 posmatrača, samo je poslednji povod za sumnje da je u toku intenzivan rad na stvaranju „konstruktivne“ opozicije Aleksandru Vučiću. Finansijskom injekcijom iz fondova pod kontrolom aktuelne vlasti objašnjavana je, nešto ranije, i bogata kampanja Miše Vacića, ekstremnog desničara poznatog po skromnim verbalnim kapacitetima, ali i bliskim vezama sa naprednjacima - dokazanim, između ostalog, neslavno završenim službovanjem u Kancelariji za Kosovo i Metohiju. A pre nego što je „prelomio“ i pridružio se bojkotaškom bloku, Sergej Trifunović, lider Pokreta slobodnih građana, podigao je uzbunu tvrdnjom da mu je „Vučićev čovek“ nudio 500.000 evra, upravo da bi prihvatio ulogu „konstruktivne opozicije“ . Da nisu u pitanju naši životi i naš novac, bilo bi čak i zabavno: dok je u pomenutim slučajevima reč o plaćanju (navodnih?) konkurenata za izlazak na izbore, pre tri godine imali smo jasan slučaj bogatog „potkrepljivanja“ sopstvenog stranačkog kolege za - odustajanje od izbora. Bilo je to uoči predsedničkih izbora, za koje je Vučić dugo tvrdio da se neće kandidovati, za razliku od dotadašnjeg predsednika Tomislava Nikolića, koji je baš želeo još jedan mandat. Deo epiloga kratkotrajne drame od koje su, za trenutak, zaigrala srca Vučićevih protivnika, znamo - Nikolić i dalje uživa u državnoj vili na Dedinju namenjenoj da u njoj stanuje predsednik države. Jedno vreme je to bilo nelegalno, ali je taj sitni problem rešen vladinom uredbom iz novembra 2018, kojom se zgrada u Užičkoj 23 određuje za boravak i reprezentativne potrebe predsednika Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Rusijom i Kinom - što je titula koja je takođe izmišljena tokom pregovora Vučića i Nikolića koji su rezultirali Nikolićevim odustajanjem od predsedničke kandidature. Nepravedno bi, ipak, bilo reći da je kupoprodaja u politici pošast koja je Srbiju zahvatila tek ulaskom u naprednjačku eru. Na primer sa samog početka (neuspešno) obnovljenog višestranačja podseća Cvijetin Milivojević, direktor agencije Pragma: davne 1994, u tadašnjoj Saveznoj Skupštini, bukvalno je kupljena grupa poslanika tadašnje Srpske radikalne stranke na čelu sa Jovom Glamočaninom, jednim od osnivača SRS. Grupa je najpre formirala poslaničku grupu Radikalna stranka levice Nikola Pašić, a ubrzo i istoimenu partiju. Milivojević se seća da su i sami kupljeni poslanici priznali da su uzeli novac (sto hiljada nemačkih maraka) a Vikipedija dodaje simpatičan detalj: deset godina nakon trgovine, već pominjani (bivši šef vladine Kancelarije za informisanje) Beba Popović, rekao je da su Glamočaninovi radikali primili mito od 50.000 do 100.000 maraka u kancelariji Skupštine, što je Služba državne bezbednosti snimila. A prema verziji Aleksandra Stefanovića, bivšeg generalnog sekretara SRS-a, sve se desilo u Glamočaninovom stanu – što je on lično video na narečenom filmu u produkciji SDB-a. Stefanović je pominjao istu cifru, ali u dolarima, s dodatkom da je Glamočanin za taj posao „dobio stan, kola i ljubavnicu“, a sve se, tvrdio je, desilo zato što Vojislav Šešelj nije podržavao „prekodrinske“ političke planove Slobodana Miloševića. O kupovini se potpuno otvoreno govorilo i 2005, kada je Bogoljub Karić bez izbora dobio parlamentarnu stranku (Pokret snaga Srbije), a zabeležena je čak i situacija u kojoj su poslanici obaranjem kvoruma bojkotovali pokušaj skupštinskog obraćanja jednog od novopečenih članova PSS-a (Živadin Lekić, do tada u SRS). Poslanik DSS-a Mika Vlaović tada je pričao kako mu je lično Karić dolazio kući na drugi dan Uskrsa s ponudom da pređe u njegovu stranku, ali uzalud. Krajem te godine, mediji su prenosili da je Karić nudio nekolicini poslanika vladajuće stranke po 200.000 evra kako bi prešli u njegov tim i onemogućili usvajanje budžeta, što je on, naravno, demantovao. U većini drugih slučajeva nije se toliko otvoreno govorilo o novcu kao motivu za povlačenje političkih poteza, ali je bilo jasno da iza odluka koje su umele presudno da utiču na sudbinu države, stoji isključivo lični interes. Recimo, u slučaju formiranja prve vlade Mirka Marjanovića, 15. marta 1994, gotovo tri meseca nakon prevremenih izbora (19. decembra 1993) na kojima su Miloševićevi socijalisti osvojili 123 od ukupno 250 poslaničkih mandata, nedovoljnih za formiranje vlade. Milivojević podseća da je pre izbora postojao neformalni dogovor tadašnjeg DEPOS-a, DS-a i radikala da, ukoliko matematika dozvoli, te stranke formiraju tehničku vladu. Dugotrajne pregovore pratile su sumnje da će radikali izdati dogovor, a onda je nastupilo iznenađenje kada se pokazalo da su nedostajući poslanici pronađeni u redovima Nove demokratije, članice DEPOS-a. Milivojević kaže i da je to učinjeno uz indirektnu saglasnost neformalnog šefa DEPOS-a Vuka Draškovića. Iz današnje perspektive posmatrano, ta priča nije zanimljiva samo zbog pominjanja Draškovića, u to vreme neprikosnovenog vođe opozicije, koji je istorijsko sećanje zaslužio i rušenjem Zorana Đinđića sa mesta gradonačelnika Beograda krajem septembra 1997, ali aktuelnom participacijom u vladajućoj koaliciji, uprkos svođenju SPO-a do nevidljivosti (predaju izborne liste okupljene oko SNS predvodio je upravo predstavnik SPO, aforističar Aleksandar Čotrić). Priča o ruci spasa koju je Nova demokratija pružila Miloševiću danas je zanimljiva i zato što je njen tada istaknuti funkcioner bio Nebojša Leković, danas kopredsednik Stranke moderne Srbije, jedne od članica koalicije s početka teksta – UDS. Podsećanje na trenutak u kome je istorija Srbije mogla krenuti i drugim pravcem da umesto volje da se održi dogovor nije prevladala lakomost, ne bi bilo potpuno bez činjenice da je na stranu vlasti tada pretrčao i „tajkunski deo“ DS-a (Milan Beko, Slobodan Radulović, Radoje Đukić). Preduzetnici u privatnom životu, Beko, Radulović i Đukić, jasno su tada pokazali isplativost političkog preduzetništva - metoda koji je dugoj listi preletača omogućio ulazak u istinsko, ali samo lično, „zlatno doba“. Odavno je, uostalom, uočeno da je, sve boreći se protiv „bivše vlasti“, Vučić široko otvorio vrata dugoj listi istaknutih kadrova iz te „mračne prošlosti“ - toliko da je na čelu naprednjačke izborne liste Branislav Nedimović, aktuelni ministar poljoprivrede, nekadašnji član DSS-a (na izborima 2003. izabran za poslanika sa te liste), koji je kasnije pristupao DS-u (2010) ali ga lokalni odbor te stranke nije primio u svoje redove. Bio je, potom, na čelu grupe građana „Vredna Mitrovica“ koju je u januaru 2015. uglavnom udomio u SNS-u. Za naprednjačku stvar danas se, na različite načine, bore brojni nekad istaknuti kadrovi vezani za DS (Goran Vesić, Siniša Mali, Jelena Trivan, Goran Knežević, Nebojša Krstić...). Tu su i nekadašnje perjanice DSS-a (Milenko Jovanov, Andreja Mladenović, Nebojša Bakarec, Dragan Šormaz...) ili nekadašnji „eksperti“ iz G 17 plus (Zorana Mihajlović). I jasno je, da ih je, sa takvim političkim istorijama, na istu stranu mogao svrstati samo interes, a ne ideja. Ideje, uostalom - nema. Ovde su, pritom, pomenuti samo istaknuti kadrovi, čije kretanje za glavnim centrom moći „bode oči“. Preletanje je, međutim, toliko uzelo maha da je ekipi CRTA-e trebalo tri meseca intenzivnog rada za istraživanje „Nije život jedna stranka“ objavljeno u novembru 2019, u kome su praćene putanje poslanika u Skupštini Srbije tokom poslednjih deset godina. Analizirane su putanje 744 poslanika kojima je dodeljen mandat u četiri skupštinska saziva, od 2008, zaključno sa novembrom 2019, a pod pojmom „preletanja“ podrazumevane su promene partijske pripadnosti tokom trajanja poslaničkog mandata, ali i priključivanja „nestranačkih ličnosti“ partiji koja nije deo liste sa koje su izabrani. Zabeležena su ukupno 54 slučajeva preletanja (od strane 52 preletača). Najveće komešanje bilo je u osmom sazivu (2008-2012) da bi broj preleta potom opadao – u devetom sazivu (2012 - 2014) primećena je trećina preletanja u odnosu na prethodni saziv, dok u desetom sazivu (2014-2016), nije zabeležen nijedan slučaj. Kada se, međutim, posmatraju karijere ta 744 poslanika bez postavljenog kriterijuma (promena stranke tokom trajanja mandata) pokazuje se da je njih preko 200 imalo člansku kartu više od jedne stranke koju su predstavljali u lokalnoj ili republičkoj skupštini?! Preletanje je, dakle, najučestalije bilo u vremenu pripreme prelaska iz DOS-ovske u naprednjačku Srbiju: za ukupan rekordni broj preletanja (26) najzaslužniji su nekadašnji radikali koji su, tokom 2008. i 2009. masovno (njih 23) prešli u novoosnovanu SNS. Preostala tri prebega obuhvataju još jednog poslanika SRS koji se priključio Demokratskoj levici Roma, poslanika koji je napustio DSS 2010. da bi, najpre, nastupao kao nestranačka ličnost, a potom se priključio SNS-u, i poslanika koji je napustio Sandžačku demokratsku partiju i osnovao Socijaldemokratsku partiju Srbije zajedno sa Rasimom LJajićem. U devetom sazivu (2012-2014) stranačku boju promenilo je osmoro poslanika - njih šest napustilo je DS, od čega je četvoro otišlo u novoformiranu Zajedno a Srbiju, a dvoje u SDS. Jedan poslanik prešao je iz Narodne partije u SNS, a jedna nestranačka ličnost izabrana na listi DS priključila se Ujedinjenim regionima Srbije. U odlazećem sazivu parlamenta ponovo je u rastu trend preletanja - istraživači CRTA-e zabeležili su 18 slučajeva, koji ne obuhvataju aktuelni (nedovršen) proces prelazaka u Srbiju 21. Najveći potres imao je pokret Dosta je bilo, koji je od 16 osvojenih mandata zadržao samo tri (jedan od preletača otišao je u SNS, a svi ostali u stranke koje nisu deo vladajuće većine). Osula se i ekipa DSS-a , jer je od šestoro poslanika, njih troje prešlo u Narodnu stranku, Novu Srbiju i Bolju Srbiju. Naprednjacima se priključilo i dvoje poslanika Nove Srbije i jedan iz Jedinstvene Srbije. Zabeležen je čak i slučaj prelaska iz vladajuće SPS u opozicionu Narodnu stranku (Dijana Vukomanović). Opšti metež vlada i na lokalu. Od Tamare Branković, koordinatorke istraživačkog tima CRTA-e, dobili smo i najnoviju sliku političkih seoba širom zemlje: od lokalnih izbora 2016, do danas, čak 661 odbornik je promenio stranku u 108 gradova i opština, što čini deset odsto svih odbornika u zemlji. Najviše preletača trenutno je u Topoli (25), Brusu (22), Zaječaru (21), Pančevu (20), ali i beogradskoj opštini Stari grad (22) gde su odbornici DS prešli u Grupu građana Marka Bastaća. Najviše se prelazilo u SNS, koja drži vlast u više od 90 posto opština i gradova, ima dosta prebega iz jedne u drugu vladajuću stranku, a čak 145 odbornika postali su nezavisni. Zabeleženi su slučajevi prelaska u opozicionu stranku - ali je ta stranka bila SNS koja je, zahvaljujući prebezima, formirala vlast u Brusu i Zaječaru. Naravno da je u takvoj situaciji teško očekivati bilo kakvo poverenje građana u političke aktere. Izgleda kao začarani krug - upravo je stanje raširene apatije i osećanja da od nas ne zavisi baš ništa idealno za pretvaranje političke scene u kal u kome se odvija borba za lični, na štetu opšteg interesa. Kako to sprečiti? Po Milivojeviću, od koristi bi bilo uvođenje personalizovanog izbornog sistema, u kome bi politička sudbina izabranih lica zavisila od njihovog ponašanja. Za to, međutim, ne postoji politička volja. A da li se može govoriti o krivičnoj odgovornosti? Tamara Branković kaže da krivična odgovornost svakako postoji ukoliko je promena stranke posledica direktne trgovine uticajem ili novcem, pa bi policija i tužilaštvo trebalo da imaju ključnu ulogu u slučajevima u kojima postoji sumnja na korupciju. „S druge strane, preletanje je u velikoj meri pitanje lične i političke odgovornosti. A u društvu koje funkcioniše po principu političke neodgovornosti, učestalo i oportuno stranačko preletanje jedan je od glavnih fenomena. Glavni motiv preletanja je svakako interes. Preletači radije biraju da trče za pozicijama i privilegijama, a ne za političkim idejama, programom i javnim dobrom. Preletanje nam govori o tome da političari pre svega računaju na to da građani slabo pamte i da na građane računaju samo kada treba uzeti glas“, kaže Tamara Branković. I njeno razmišljanje o tome kako bi se takvo stanje moglo promeniti dolazi do začaranog kruga: „Kvalitetna i pravovremena informacija treba da bude jedna od polaznih osnova u pokretanju tražnje za demokratijom i razotkrivanja manjkavosti i zloupotreba sistema. Sa druge strane, potrebni su nam demokratski procesi kojima efektivno možemo da utičemo na neodgovorno ponašanje izabranih predstavnika, počevši od slobodnih i fer izbora“, kaže Tamara Branković. A kao što zanamo, oba ta uslova – kvalitetno informisanje i demokratski procesi - u Srbiji postoje: na programima kontrolisanih medija i u rečima političkih uzurpatora.