Ostali smo dužni Đinđiću

Već sedamnaest godina,12. marta podsetimo se da nam je ubijen premijer. Prvi demokratski premijer. Ubijen na radnom mestu. Ubijen kreator rušenja režima Slobodana Miloševića koji nas je uveo u bedu, ratove, stradanja, sankcije, bombardovanje. To nas nekako obavezuje da se setimo. Kako ga se setimo? Onako, ritualno. Poneki tekst, neki dokumentarni film, polaganje cveća na grob, neka priredba, šetnja za Zorana. Koliko je to dovoljno da pokaže da je bio više od političara, od menadžera političkog prevrata, da je bio filozof, vizionar, prijatelj, jedan od najobrazovanijih Srba svoga doba, jedan od najposvećenijih boraca za bolju Srbiju, prosvećenu, uređenu, srećnu zemlju? Čovek sa misijom: „Ako u 21. vek uđemo sa Slobodanom Miloševićem, ja se više neću baviti politikom.“ On je svoj zavet ispunio. On je svoj zavet platio životom! Šta je iza njega ostalo? Sećanje, tužna povorka nekih iskrenih, nekih isforsiranih, nekih lažnih, licemernih narikača koje će posegnuti za Zoranom Đinđićem kao profitabilnim amblemom, kad zatreba. Srbija je još uvek u dilemi: ko je bio Zoran Đinđić? Iskreni patriota ili veliki izdajnik? Pojednostavljeno, stavovi građana Srbije o Zoranu Đinđiću kreću se između negativnog mita i zabavnih metafora. Mit o izdajniku, špijunu, mafijašu, onome koji je prizivao bombardovanje Srbije, uobličio se kod onih ljudi koji se nikad nisu pomirili sa tim da je Zoran Đinđić srušio Slobodana Miloševića i izručio ga Hagu. Kako može da bude patriota jedan nemački đak, filozof, elokventan, obrazovan, lep, optimističan, duhovit? Kod onih koji su mu naklonjeni ponajviše su se „primile“ njegove metafore. Zoran Đinđić je po svemu bio jedinstvena pojava u istoriji Srbije. Filozof i političar, intelektualac i pragmatičar: „Nikad nisam bio zadovoljan time što sam razumeo ideje, uvek sam se pitao šta one donose, kako se to ostvaruje?“ On je bio Evropljanin srpske nacionalnosti, shvatao koliko je Srbija izgubila vremena, koliko mora da ubrza, da uhvati „voz za proširenje Evrope“. Krajem 2000. godine u intervjuu koji je dao Vesni Mališić kaže: „Sledeće godine mi moramo da počnemo najsveobuhvatniji postupak modernizacije naše države od vremena kada je knez Mihailo ubijen, upravo zato što je to hteo, što je hteo da... modernizuje jednu orijentalnu državu kakva je tada bila Srbija, koja je počivala na ličnim vezama, na klanovima, na interesima. NJegova ideja je bila da po uzoru na tada naprednu austrougarsku administraciju modernizuje i srpsku. I jedan od razloga što je bio neomiljen i što je ubijen je upravo taj“ . Zoran Đinđić je anticipirao i sopstvenu sudbinu. Nesporno da je bio svestan senke smrti u kojoj je živeo. Nije hteo da odustane. Prevladala je „etika odgovornosti“. Mi koji smo preživeli, mi koji smo svedočili, mi koji smo saučestvovali, šta smo uradili sa tim nasleđem Zorana Đinđića? Šta je sa našom etikom odgovornosti? Šta smo uradili sa Đinđićem, u kakvom stanju je Srbija? Srbija je tamo gde je bila pre nego što je Đinđić pokušao da je menja, ne samo institucionalno nego i ideološki. Ne može se reći da je zaboravljen. Napisano je desetine knjiga: neke važne, neke opskurne. Najvažnija su svakako Izabrana dela Zorana Đinđića u pet tomova koje je objavila Narodna biblioteka Srbije u saradnji sa Fondacijom „Dr Zoran Đinđić“. Tri knjige čiji je Đinđić autor: Filozofski spisi (priredio Novica Milić) i Politika i društvo i zbornik radova Zoran Đinđić: etika odgovornosti (priredila Latinka Perović). Dušan Veličković i Dragan Lakićević Lakas napisali su knjige sećanja na prijateljovanje sa Zoranom Đinđićem. Čuvenu knjigu Metafore dr Zorana Đinđića priredili su Bojan LJubenović,Mirjana Rašić i Slađana Maksimović. Fondacija „Dr Zoran Đinđić“ objavila je Izabrane citate dr Zorana Đinđića. Agencija Tanjug objavila je 2003. godine zbirku tekstova i intervjua „Zoran Đinđić, Srbija u Evropi“. San o Srbiji, intervjui koji su svedočenje i zaveštanje, priredila Vesna Mališić, Srbija ni na Istoku, ni na Zapadu (priredio Radovan Čolović), Jedna srpska vizija (Emilija Bogdanović i Dobrivoje Vulović). Bojan Dimitrijević objavio je nekoliko knjiga o Đinđiću, a posle ubistva objavljeno je više knjiga sa različitim teorijama o ubistvu. Snimljeno je više dokumentarnih filmova o Zoranu Đinđiću. Mnoge od njih je uradila Demokratska stranka, a nezavisno Dušan Veličković, Aleksandar Mandić, Slaviša Lekić. Jedan od najboljih filmova uradio je Aleksandar Radoš: Idejom i životom, a povodom istoimene izložbe koja je 2009. godine održana u Arhivu Srbije. Ružica Đinđić je Arhivu Srbije, Narodnoj biblioteci i Istorijskom muzeju Srbije ustupila zaostavštinu Zorana Đinđića: lične predmete koji se odnose na sam čin ubistva, biblioteku sa preko 1.500 knjiga među kojima su 44 primerka retkih srpskih knjiga izdatih do 1867. U Kući kralja Petra je 2016. organizovana izložba „Zoran Đinđić autor“ (koncept Gorica Mojović), na kojoj su predstavljene sve knjige koje je Đinđić napisao ili preveo, kao i knjige o njemu napisane. Uz knjige prikazane su i fotografije koje je snimio Zoran Đinđić, a koje je Goranka Matić kao urednik predstavila na svojoj izložbi u Kulturnom centru Beograda 2004. godine. Godine 2014. u Kolarčevom narodnom univerzitetu održana je izložba karikatura Predraga Koraksića Koraksa o Zoranu Đinđiću. O Zoranu Đinđiću, prema mojim saznanjima, napravljene su tri pozorišne predstave čiji su reditelji Oliver Frljić, Zlatko Paković i Branislav Lečić. U više gradova Srbije postoje ulice i trgovi koji nose ime Zorana Đinđića. U Prokuplju je podignut spomenik. Verovatno će u dogledno vreme i u Beogradu. U Beogradu postoji Plato Zorana Đinđića, Bulevar koji nosi njegovo ime i spomen- ploča na kući u kojoj je živeo. Vlada Pokrajine Vojvodine ustanovila je nagradu „Dr Zoran Đinđić“ za najbolje studente, diplomce i doktorande. U Beogradu postoji Fondacija „Dr Zoran Đinđić“. Osnovna delatnost Fondacije je obezbeđivanje prakse za najbolje studente iz Srbije u najboljim nemačkim firmama. Tu praksu finansira nemačka vlada. Godinama nikakvu podršku srpske vlade nije imala. Sada je ima, ali je zato Ružica Đinđić proglašena kolaboracionistom. Demokratska stranka svake godine obeležava 12. mart. Od 2006. do 2018. centralni događaj bile su „Besede u Zoranovu čast“. Posle brojnih problema sa prostorima za takmičenje, učesnicima, lokalnim samoupravama „Besede“ su ugašene. Održan je prvi hakaton Zoranu u čast, ali ni to nije zaživelo. Demokratska stranka kao da je godinama u strahu da ne bude optužena da neguje kult ličnosti, „smerno“ se uklanjala od zahteva da se odaju počast i poštovanje Zoranu Đinđiću. Pokušala sam da napravim inventar onoga što se „Zoranu u čast“ dešavalo svih ovih 17 godina u Srbiji. Možda se nekome učini: dosta je toga bilo. Šta je u stvari bilo? Nešto manifestaciono, nešto da umiri savest svih nas koji osećamo da smo žrtvi Zorana Đinđića dužni. „Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti, onda se grdno vara, jer ja nisam sistem. Sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju za zločine tako što će ukloniti jednog ili dva funkcionera“ (izjava Đinđića posle pokušaja atentata kod hale Limes). Veliki vizionar Zoran Đinđić je ovog puta pogrešno procenio. On je bio garant uspostavljanja sistema. Ubijen je zato što je trebalo sprečiti uspostavljanje sistema čiji je bio stub. Postupno, ali sigurno ukidalo se sprovođenje zakona, zločinci su, ne metaforično, nego istinski amnestirani. Glavni dug prema Zoranu Đinđiću nismo odužili. Zašto je ubijen Zoran Đinđić? Zašto je uništen „San o Srbiji“?