Partokratiji na vlasti nije potreban stručan kadar, već poslušan

Ko danas brine o obrazovnom sistemu u Srbiji? Partokratiji na vlasti je to poslednje na pameti. Poboljšanje obrazovnog sistema neće joj osigurati sledeće izbore, jer će se poboljšanje, ako ga uopšte i bude, videti tek nakon 30 godina kada čitava jedna generacija đaka stasa, a do tada ko zna šta će biti sa tom partokratijom? Obrazovanje vlast smatra izdatkom, a ne investicijom, jer kako drugačije shvatiti uporno odbijanje da se obezbede besplatni udžbenici svim đacima u Srbiji? A obrazovni sistem Srbije neumoljivo slabi. Danas ima više vukovaca po glavi stanovnika nego pre 40 godina, a svi pokazatelji ukazuju da je obrazovanje u procesu degradacije. Deca bubaju svakakve činjenice, ređaju odlične ocene, a rezultati na međunarodnim testovima su očajni (npr., PISA test). Univerziteti su nam sve lošije rangirani na međunarodnim listama. Diplome se štampaju bez pokrića u znanju. Kupuju se ispiti. Doktorati se plagiraju. Škole i univerziteti, kojima cilj nije obrazovanje, već profitiranje prodajom diploma, niču kao pečurke. Da li je moguće da većina nas ćuti dok od nas prave naciju prepisivača, plagijatora i loših đaka? Ko će nas sutra lečiti? Ko će graditi infrastrukturu? Ko će voditi ovu zemlju ako nije u stanju da završi ni osnovne studije? Konačno, ko će podići taj toliko citirani BDP? Da ne bude zablude, sigurno neće strani investitori, jer da su hteli, uradili bi to do sada. Ne zavaravajmo se ni da će današnja domaća ekonomska elita nešto bitno promeniti. Zemlju ne menjaju strane investicije, statistike, osiguranja, profiti, evro integracije, mini-Šengeni, kamatne stope, itd. Zemlju menjaju ljudi - obrazovani, svesni, časni, radni. Moramo od svoje dece načiniti takve ljude ako želimo da opstanemo kao nacija, a pogotovu ako ciljamo da budemo prosperitetna nacija. To je, bojim se, jedini pravi put. Na dobrom smo putu da se zacementiramo kao zemlja jeftine i nekvalifikovane radne snage ako ne krenemo da cenimo sebe, i ako ne krenemo da menjamo način na koji učimo i vaspitavamo svoju decu. Ostaćemo vazda „janjičarski narod“ koji izvozi svoju decu tuđinima, dok Srbijom vladaju vazali kojima je preče naplaćivanje poreza, harača (uterivanjem dugova sirotinji preko izvršitelja), nego obrazovanje sopstvene nacije. Ako u ovome što piše vidite bilo kakvu sličnost sa Srbijom od pre par stoleća, nažalost, svaka sličnost je potpuno namerna – prosto se sama nameće. Uzmimo se u pamet. Opšte načelo: Svaki obrazovni sistem, svake zemlje na svetu, izuzetno je delikatan. Generalno, radikalni eksperimenti u obrazovnom sistemu su nezahvalni. Setimo se samo državnog eksperimenta zvanog „usmereno obrazovanje“ koji je prošao krajnje neslavno, isto kao što će proći i ovaj najnoviji eksperiment zvani dualno obrazovanje. Kao generalno načelo, moramo sebe obuzdavati i odvraćati od impulsivne potrebe da nešto radikalno menjamo u kratkom vremenskom roku. Obrazovnom sistemu treba vreme da reaguje na svaku promenu, a nastala šteta se oseti tek nekoliko decenija nakon uvođenja, kada stasa čitava generacija đaka. Rukovođeni ovakvim generalnim načelom, potrebno je pažljivo uvoditi promene, pogotovu kada je stanje alarmantno, i kada prioritet mora biti preokret štetnih trendova. Srpski obrazovni sistem je već tri decenije u procesu degradacije, ali se tek sada vide posledice odluka sprovedenih proteklih decenija. Treba prvo ustanoviti šta se to dogodilo proteklih decenija, i preokrenuti negativne trendove pre nego što se upustimo u nove avanture. Kada požar razara, prvo se gasi vatra, pa tek onda obnavlja razoreno. Besmisleno je krenuti u „obnovu“ obrazovnog sistema, a da prethodno ne ustanovimo koje to požare prvo treba ugasiti. Ne može se kuća dići na gorućim temeljima. Moja kritika trenutnog stanja u srpskom obrazovnom sistemu je pre svega usmerena ka vlasti koja ne radi na rešavanju gorućih problema, a tobože pokušava da „unapredi“ obrazovni sistem. Šta nam vredi dualno obrazovanje, ili digitalizacija u obrazovanju, ili bilo koja druga inicijativa, kada sledeći osnovni gorući problemi nisu na radaru? „Besplatno“ obrazovanje: Obrazovanje u Srbiji mora biti besplatno za sve državljane Srbije, od vrtića do punoletstva. Tu ne bi smelo biti ikakve rasprave. Nažalost, naše društvo je još uvek daleko od ovog plemenitog cilja. Partokratija na vlasti još uvek (evo već nekoliko decenija) odbija da donese zakon o besplatnim udžbenicima za svu decu. Zar je to toliko teško? Zar je to uopšte nešto o čemu treba voditi debatu? To je zaista sramno. Pad ugleda prosvetnih radnika: Tokom 1990-ih, srozavanje sistema vrednosti nije zaobišlo prosvetu. Prosvetni radnici su izgubili autoritet u društvu, u očima đaka i, što je najvažnije, u očima roditelja. Đaci neretko zlostavljaju nastavnike/profesore, a roditelji se osećaju pozvani da prosvetne radnike „uče pameti“. Životni standard prosvetnih radnika se srozao, tako da ih đaci i roditelji smatraju za luzere (da upotrebim stranu reč koja jasno oslikava ugled srpskih prosvetnih radnika). Ovaj trend se mora preokrenuti. Đaci, a posebno roditelji, moraju se naučiti da poštuju učitelje, nastavnike i profesore. Ako smo u svojim privatnim životima, kao roditelji, spremni da svom detetu plaćamo najbolje tutore, i time sebi spuštamo standard zarad bolje budućnosti sopstvenog deteta, na isto moramo biti spremni kao društvo. Nađimo mehanizme da najbolje među nama zapošljavamo u prosveti, i platimo ih koliko zaista vrede. Korupcija: Obrazovni sistem je karika društva kojoj korupcija najviše šteti. Ako se čovek odmalena nauči da vara (prepisuje, potplaćuje, plagira, izostaje, dobija poklonjene ocene, provlači se), neće se takav nikada više popraviti. Svedoci smo sveobuhvatne penetracije korupcije u obrazovni sistem: ispitni zadaci za malu maturu „cure“ u javnost; roditelji upisuju decu u gimnazije bez obzira na rezultate ispita (a zašto i ne bi kada neka deca dobijaju rešenja ispita unapred?); nastavnik zna da pita đaka „šta su ti roditelji?“, pa od uticajnih roditelja traži privilegije; direktori i nastavnici primaju mito od izdavačkih kuća kako bi koristili baš njihove udžbenike; nostrifikuju se nepostojeće diplome; plagiraju se doktorati, a naučno-nastavna veća ćute. U borbi protiv korupcije ne sme biti kompromisa. Mora se uvesti tzv. nulti stepen tolerancije (zero tolerance) kao jedini poznati metod za iskorenjivanje korupcije. STOP jednom za svagda. Ali budimo vrlo jasni: „riba smrdi od glave“. Suzbijanje korupcije mora početi od Ministarstva prosvete, službe za akreditaciju, pa tek onda da krene naniže. Formula je vrlo jednostavna, ali je moraju sprovesti u delo nepokolebljivi, neucenjivi, nepotkupljivi i beskompromisni ljudi. Obrazovne institucije bez kontrole i odgovornosti: U jednom fer sistemu, ne smemo imati predrasude prema privatnim obrazovnim institucijama. One mogu biti veoma dobre, ali nažalost, u Srbiji su neke postale mesta za kupovinu diploma. Direktori i rektori ovih institucija profitiraju izdajući diplome bez pokrića u znanju. Ali zašto bi to nas, kao društvo, uopšte zanimalo? Zar to nije problem samo te naivne osobe koja kupuje bezvrednu diplomu? Odgovor je vrlo jednostavan. Nije to problem pojedinca, već svih nas. To nas sve redom unazađuje – celo društvo. Kada se neznalica sa diplomom zaposli u državnom aparatu, pati cela nacija. Mi svi, plaćanjem poreza, izdržavamo tu neznalicu i suludo trošimo svoje teškom mukom stečene prihode. Ali zašto uopšte i postoji potražnja za lažnim diplomama? Postoji zbog partokratije na vlasti kojoj trebaju potvrde o obrazovanju svojih partijskih kadrova kako bi mogla da ih zaposli u javnom sektoru (jer neznalice sa lažnim diplomama ne mogu da opstanu ni u privatnom sektoru, a ni u inostranstvu). Ministarstvo prosvete ćuti i ne preduzima ništa, jer je i ono pod kontrolom iste partokratije. Suzbijmo potražnju za poslušnim, nestručnim, partijskim kadrovima u javnom sektoru, i ugušićemo tržište lažnih diploma.