Dobar posao, samo za koga

Stavljajući svoj potpis na ugovor o prodaji 83,23 odsto vlasništva Republike Srbije u Komercijalnoj banci za 387 miliona evra, ministar finansija Siniša Mali okončao je postupak, ili bar ovu fazu, promene vlasništva nad najznačajnijom bankom u Srbiji. Taj proces započet je još 2006. godine na inicijativu Mlađana Dinkića, tadašnjeg ministra finansija u vladi Vojislava Koštunice. Tada potpisan ugovor sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj (EBRD) o dokapitalizaciji Komercijalne banke uključio je i potpuno nepotrebno, a vreme će pokazati i vrlo štetno, nametanje obaveze Republici Srbiji da proda svoj udeo u kapitalu banke. Zašto je tada aktuelna vlast u tom trenutku preuzela tu obavezu? Prosto da bi se obezbedila prodaja banke i u situaciji nakon promene vlasti, koja se dogodila nepunu godinu dana kasnije, 15. maja 2007, kada je formirana druga vlada Vojislava Koštunice. Neizostavno prisustvo predstavnika MMF-a i insistiranje na eufemizmu „okončanje reforme bankarskog sistema“ suštinski se ticalo isključivo privatizacije bankarskog sektora i predstavljalo je deo folklora kao i u svim drugim situacijama kada je bilo potrebno progurati neki posao u Srbiji, sporne korisnosti upravo za državu i njene građane, uz izgovor da na tome „insistira MMF“. Nakon dve dokapitalizacije, državni kapital u Komercijalnoj banci sveden je znatno ispod 50 odsto - udeo Republike Srbije bio je 41,74 odsto, Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) 24,43, Međunarodne finansijske korporacije kao dela Svetske banke (IFC) 10, nemačkog fonda DEG 4,6, švedskog Sved fonda 2,3, dok su ostali akcionari raspolagali sa 21,53 odsto kapitala. Takva struktura vlasništva - zbog prihvaćene obaveze iz 2006. da će banka biti privatizovana i zagarantovanih cena akcija EBRD-a, IFC-a, DEG-a i Sved fonda (iako su predstavnici ovih akcionara sve vreme ostvarivali značajnu ulogu u upravljanju bankom te je stanje u banci direktna posledica i njihovih odluka), kao i zbog uticaja poslovnih i političkih interesnih grupa - bila je pogodna za prodaju državnog kapitala u banci, uz ostvarivanje ekstraprofita. Na prvi pogled čini se da postupak prodaje Komercijalne banke otvara mnogo više pitanja nego što pruža odgovora. Da je sve urađeno perfektno i u interesu Srbije ne bi ni postojala potreba agresivnih medijskih nastupa, od predsednika Aleksandra Vučića, preko ministra finansija Siniše Malog, koji je i potpisao ugovor, pa do dežurnih državnih analitičara-lobista, kojim se nemušto objašnjava da je ovo bio izuzetno dobar i koristan posao za državu. Prvo, šta bi predstavljao interes Republike Srbije da proda verovatno najznačajniju banku u Srbiji? Banka, ako je verovati javno dostupnim informacijama i finansijskim izveštajima o poslovanju, iskazuje neto dobit. Teza da je država loš vlasnik je očigledno sredstvo u rukama lobista, kojim se želi stvoriti poželjan ambijent za ostvarivanje upravo interesa poput prodaje banke. Poslovanje banaka ili javnih preduzeća u kojima je država većinski vlasnik kapitala, shodno čemu i ostvaruje pravo upravljanja nad tim licima, u najdirektnijoj je korelaciji sa kompetentnošću osoba koje čine neku vlast. Loše upravljanje resursima jedne zemlje zapravo govori o stanju institucija sistema u toj zemlji. Koruptivne radnje sankcioniše pravosuđe, uz prethodno angažovanje tužilaštva. Čini se prilično jednostavnim i nema nikakve dodirne tačke s dilemom da li je država dobar ili loš vlasnik. Ali, ako institucije sistema ne funkcionišu, onda je nevažno suštinski da li je nešto privatno ili državno. U tom slučaju državni sistem ne radi. Dakle, kad izvršna vlast tvrdi da je država loš vlasnik, praktično šalje poruku da upravo ta vlast nije sposobna da upravlja ni ministarstvima, niti da vodi računa o sistemu obrazovanja, socijalne zaštite, zdravstvene zaštite, bezbednosti, ostvarivanju prava građana na efikasnu uslugu od strane državne administracije. Uostalom, mnogo je jednostavnije upravljati bankom nego Ministarstvom finansija. Ako niste za banku, niste ni za Ministarstvo finansija. Drugo, u nedovoljno uređenim državama, koje nemaju razvijen sistem kontrole, privatni kapital prirodno teži ka kartelizaciji tržišta, kroz prećutni ili direktni dogovor učesnika o uslovima poslovanja. U konkretnom slučaju radi se o visini kamatnih stopa, visini marži, postojanju marži koje nisu poznate u razvijenim državama, pa do odlučivanja o poželjnim i manje poželjnim klijentima, sve s ciljem ostvarivanja ekstraprofita kroz dominaciju na tržištu. U uslovima nastanka ekonomske krize, privatni kapital se povlači. Ukoliko država ne raspolaže sredstvima poput finansijskih institucija, putem kojih može upravljati sistemom, tim sistemom će upravljati neko drugi, po pravilu na štetu upravo te države. Posledice će snositi i država i njeni građani. Nužnost posedovanja značajne banke, osiguravajućeg društva, fondova od strane države upravo se pokazalo nužnim posebno u periodima kriza. Setimo se koliko je koštala sanacija privatnih banaka i fondova države koja nije kontrolisala finansijski sistem nakon 2007. godine. Treće, ako je nejasno zašto je prodata, još manje je jasno zašto je 83,23 odsto kapitala Komercijalna banka prodato za 387 miliona evra. Pri tome, Republika Srbija je isplatila garantovanu cenu akcija EBRD-u, IFC-u, DEG-u i Sved fondu od oko 265 miliona evra i stekla oko 42 odsto dodatnog kapitala banke. U postupku prikupljanja obavezujućih ponuda, bar na osnovu javno objavljenih informacija, ponuda NLB banke od oko 450 miliona evra proglašena je najboljom. Dva dana nakon potpisivanja ugovora o prodaji državnih akcija u Komercijalnoj banci, ministar finansija Siniša Mali obavestio je građane da je kupoprodajna cena za državni paket akcija zapravo 387 miliona evra, te da je Komercijalna banka prodata „po najboljoj mogućoj ceni!“ To je izvesno potpuno tačna izjava, ali je istovremeno i nedorečena. Ostaje nejasno za koga je ta cena najbolja moguća. Čini se logičnim da bi svaki odgovoran pregovarač u ime Republike Srbije, sa prosečnom poslovnom sposobnošću i poštenjem, prvobitnu obavezujuću ponudu od 450 miliona povećao na 500 ili 550 miliona evra. Pregovarači u ime Republike Srbije uspeli su, pak, da tih 450 miliona smanje na 387 miliona evra. Šta nedostaje? Prosečna poslovna sposobnost, poštenje, ili nešto treće? Prema jednom od tumačenja ispregovarane cene razliku između 387 i 450 miliona evra će zapravo pokriti neraspoređena dobit iz prethodnog perioda i godišnja kamata od dva odsto, koja će se zaračunavati do okončanja transakcije. Kvaka je, međutim, u tome što neraspoređena dobit iz prethodnog perioda, ako je zaista i postojala, pripada onome ko je u prethodnom periodu i ostvario. A to je i Republika Srbija kao njen tadašnji akcionar. Organi upravljanja Komercijalnom bankom trebalo je odavno da donesu odluke o raspodeli dobiti, jer ko bi se odricao prihoda budžeta? Posebno ukoliko je onaj ko je formalno najodgovorniji za budžet zemlje jedno vreme bio i predsednik Upravnog odbora Komercijalne banke. Ukoliko bi i došlo do isplate neraspoređene dobiti iz prethodnog perioda, tu isplatu će izvršiti Komercijalna banka, a ne NLB banka. Kupac Komercijalne banke, Nova LJubljanska banka d. d. LJubljana zapravo i nije novi investitor, tek pristigao u Republiku Srbiju, kako je naglasio predsednik Aleksandar Vučić. NLB posluje na tržištu Srbije dugi niz godina, zapravo decenija i ne zauzima neko značajno mesto, kako u pogledu tržišnog učešća, tako i obima bankarskih usluga koje pruža. Čini se, s obzirom na to koliko je prisutna na tržištu Srbije, da je NLB banka imala više nego dovoljno vremena za značajnije pozicioniranje, ali je evidentno propustila tu priliku. Ostaje da se vidi kako će manja banka da unapredi tržišno učešće značajno veće, Komercijalne banke, jedne od dve najveće, čiji su vlasnici upravo postali. Odgovor na pitanje zašto je prodata Komercijalna banka čini se jednostavnim. Prosto, da bi neko ostvario ekstrazaradu i vlasništvo nad bankom. Moguće je da je upravo okončana zapravo samo jedna u nizu faza promene kapitala Komercijalne banke, na putu do njenog konačnog vlasnika. Da li je Republika Srbija ostvarila korist prodajom banke i u jednoj opciji? Čini se da nije! Kao što nije bilo koristi za državu ni kada je prodala Galeniku ili imovinu PKB korporacije, ni kada je u koncesiju dala Aerodrom „Nikola Tesla“, ni kada je Telekom Srbija za fantastičnih 320 miliona evra kupio suštinski tri marginalna kablovska operatera... Kao što nikakve koristi nije bilo ni od niza drugih poslovnih poduhvata, sa istim akterima u presudnim ulogama.