Jedna Marica a reka izbeglica

Kastanjes, grčko pogranično mesto uz tursku granicu. Manje-više, to je jedan kružni tok sa ostrvom izmeštenim iz centra tako da zbunjuje vozače, desetak taverni slične ponude, crkva sa dva zvonika koja molitve prenosi razglasom, i za tako malo mesto - nestvarno velika zgrada biblioteke. Kroz Kastanjes i špalir pomenutih taverni koje se nedeljom pune porodicama kojima nije do kuvanja, put vodi ka graničnom prelazu sa Turskom. Tik posle njega počinju predgrađa Jedrena. Lokalni Grci kažu da se u grad slilo 100.000 ljudi u poslednjih dvadeset godina, a da je grčku regiju Evros, nazvanoj po reci koju mi zovemo Marica, isto toliko napustilo. Ovaj podatak izgovaraju s vidnom zabrinutošću. Kao da u sledećoj rečenici žele da kažu: „Ako bude turske invazije odande, ugasili smo ga“. Ipak, to ne govore, ostavljajući strepnju da visi u vazduhu. Ono što taj vazduh s vremena na vreme boji i greje su povici meštana jednog novog gradića koji se rađa uz samu žičanu, graničnu ogradu. Nisu to orni zvuci mobe, niti srećni pokliči domaćina. Krovovi tih domova su šatorski ili ih nema uopšte, a okućnica je nerešena i često se prepliće sa komšijskom - zavisno od toga gde su pobodeni kočevi za koje je zavezan kraj šatorskog kanapa. Meštani su raznoliki. Odrastali su uglavnom u Avganistanu, Pakistanu, Bangladešu, ali i u Siriji, Iraku. Ima ih ljutih, gladnih, ali i umornih i tužnih. Poslednjima su pogledi otuđeni kao da su rešili da se prošetaju nekuda mimo volje vlasnika. Pre u prošlost nego u budućnost. Ne obilaze više svoje troje, četvoro dece koja spavaju na parčetu debele jakne polegnute na zemljani dušek. Pogledi očeva i majki koji su iz Istanbula i Jedrena krenuli ka Evropi sada se odbijaju o tu grčku graničnu ogradu koja je ispred njih i vraćaju se nekud daleko prema Alepu i Homsu, ko zna, možda i Der ez-Zoru ili Raki. Idlibu… I njih koji tako anestezirani sede na livadi, i nas novinare koji smo došli da vidimo šta će Evropa i svet sa njima, prenu galama sa granice. Kao po pravilu, počevši od jutra, odmah posle vremena doručka, grupa od stotinjak muškaraca prilazi ogradi u manjim grupama. Turski policajci ih ne zaustavljaju, tako da se oni gomilaju na mekom pojasu zemlje uz samu žicu visoku oko tri metra. U grupama prilaze toj barijeri i spuštaju ruke na pletenu ogradu koja je, veruju, njihova poslednja prepreka prema Evropi. Oni besniji kreću da rukama povlače ogradu ili da vezuju jak kanap za nju u pokušaju da je uz pomoć grupe, sa razdaljine, sruše, iščupaju. Utom, po običaju, prilazi grčki vatrogasni kamion ili auto i počinje šmrkom da odbija ljude od žice. Oni grabe kamenice i gađaju vozilo. Dok nepravilan topot dobuje u lim cisterne, sa malo zakašnjenja pridružuje mu se fijukanje kanistera sa suzavcem. To turski policajci gađaju na grčku stranu, valjda uzvraćajući za vodom povređen suverenitet. Tu su blizu žice, nekih pedesetak metara od svojih grčkih kolega. Patrone sa suzavcem padaju u desecima. Počinju da pogađaju Grke koji nose providne štitove i bele kacige. Ovi ne uzmiču. Čini se kao da će Turci promeniti smer sada kada vide da pogađaju policiju sa druge strane. To se ipak ne događa. Štaviše, pojačava se brojnost tih šištavih kapisli. Beli repovi ostavljaju trag kroz vazduh i on na momente, ako vetar duva na stranu gde su novinari, postaje opor i u nos sipa prašinu od bežanije oko žice, zatim smrdljivi suzavac i na kraju dim neretkih zapaljenih vatri sa druge strane ograde. Miris gume se meša sa mirisom gradilišta. Samo što jedino što se ovde formira, gradi i raste jesu nepoverenje i tenzija. Dva sata kasnije, zatišje. Čuje se šum neke žbunarice koja iz šiblja poleće nad ovom tromeđom sa bogatom istorijom. I Bugarska je blizu. Tokom obilaska njihovih pograničnih mesta sa Turskom - Prašovo i Lesovo, bugarski policajci mi onako drugarski, nezvanično, pričaju ko i kako sme da prođe bugarsku granicu. Da skratim, mogu eventualno tek retki Sirijci, i nakon toga bivaju smešteni u kamp u mestu Harmanli. Ostali ne mogu. Ako probaju, osetiće posledice. Kažu da ne postoji pritisak na njihovu ogradu. Sela koja prolazim uz bugarsko-tursku granicu su u poslednjem stadijumu odumiranja. Putevi razlokani. Meštani retki. Kuće ruševne. Škole već pale. Pošte, kasarne zjape prazne. Kroz beličasto, izgrebano, krpama davno istrugano staklo prozora, vide se unutra stari kalendari i prljavi sivkasti zidovi. Bukvalno vrište za novom rukom kreča. Uz najluđu maštu i neki novi „NJu dil“ ovaj deo zemlje bi mogao da progleda kada bi imao ljude. Pogled je lep, ne zaustavlja ga ništa do turskih planina. Klima je blaga. Sredina je marta, a 22 stepena Celzijusa. Grčki vojnici sto kilometara južnije i koji sat kasnije su u maskirnim košuljama i prslucima. Nose fantomke. Pričamo o riziku da se desi tragedija ako neki suzavac padne za vrat ili pogodi u grlo policajca sa jedne ili sa druge strane. Sve nezvanično. Nemaju dozvolu da bilo šta kažu, ali im je dosadno. Smene su po 12 sati. Daju pesimistične prognoze. „Provociraju“, govore okrećući lice prema Turskoj. „Ko će uz nas biti ako bude trebalo“, pitaju me. Marija sa pumpe, poslednjeg objekta do granice, jedna je od retkih u mestu koja govori engleski. Kada ona kuva kafu, to može da se pije. Kada to radi neko od momaka, to je kao da je oprao svećice od kamiona u vreloj vodi. I stavio šećer. Pitam je koliko im smeta sva ova gungula - novinari, snimatelji, automobili raznih registracija… Kaže: „Onako, ovo je mali prelaz, ne gubimo mnogo. I nije dosadno“. Sa njom se ne bi složilo nekoliko mladića i devojka koji su došli iz Soluna. Dok se novinari javljaju uživo redakcijama, oni razvijaju poveću zastavu Grčke. Pa, bar pet puta tri metra. Da se vidi iza reportera. Prolaze dok na parkingu iza pumpe šaljem iz auta izveštaj za RTS. Gledaju tablice - LJubljana. Zapitkuju. Propisno se legitimišemo. Oni su zabrinuti građani Soluna koji su došli da vide da li je opasnost od izbeglica tolika kao što izgleda na televiziji. Ne trudim se da ih uverim ili razuverim. Janis govori engleski, ostali ne. Dva takva se odvajaju i kreću kroz šumu ka granici, da izvide, valjda. Dovikujem im da je u šumi vojska i da će ih uhapsiti, jer neke novinare ranije jeste. Doduše, brzo su pušteni. Grk ne razume engleski i radi pantomima. NJegov odgovor nakon što je shvatio upozorenje je bio: „Baš da vidim da grčki vojnik uhapsi drugog Grka!” I bio je u pravu, vratio se bez problema. Janis, dok je ovaj bio odsutan, kaže da je čuo da Erdogan pravi šest kampova na šest graničnih prelaza i da će da pušta izbeglice na granicu gde god zamisli. „To nije naša kultura. Neće se primiti ovde”, kaže. Ispuštam zvuk koji liči na šištanje onog suzavca. Taj zvuk ne znači ništa. Janis to zna i ne insistira da se pridružim njegovoj fobiji. U blizini se prvi put otkad sam tu uveče čuju sirene. Mi novinari penjemo se na prugu, odakle se oba granična objekta - i turski i grčki, vide kao na dlanu. Ipak, sumrak je i od ograde se vide tek obrisi. U liniji kojom sad već u tami tek pretpostavljamo da se nastavlja žičana ograda, skoro u pravilnim razmacima bukti nekih desetak požara. Grci prilaze i gase ih šmrkovima. Čuje se galama i opet šištanje patrona sa suzavcem. U polusatnom okršaju na dvesta metara od novinara, počinju u isto vreme da se čuju telefonske notifikacije. To grčka vlada i njen predstavnik za medije u regionu Evrosa šalju informacije i video-klipove i fotografije koji inkriminišu tursku stranu. Turski mediji i nalozi na društvenim mrežama bliski zvaničnoj Ankari, u isto vreme postuju fotografije navodno premlaćenih i do gaća skinutih migranata, navodno, negde kod Marice. Ranije su javili da su Grci ubili plastičnim, ne gumenim mecima, jednog migranta. Grci uzvraćaju snimkom na kome, navodno, turski vojnici šutiraju i pesniče one migrante koji nisu uspeli da preplivaju Maricu i uđu u Grčku već su se vratili na tursku obalu. Gledam video-klip i to izgleda zastrašujuće. Ne objavljujem jer nemam dokaz da je to tako. Nemam dokaz ni da Turci vuku ogradu. Polivaju nas međusobnim optužbama, „spamuju“ informacijama, a ne puštaju da priđemo blizu ograde i sami se uverimo. Ni jedni ni drugi. Prete hapšenjem novinara i zaista to rade. Uhapse pa puste. Ko sportski ribolovci. Za sada, sa ove „najbliže daljine“, primetno je da se kristališu dve mogućnosti: Erdogan - srećan jer je dobio novac i Erdogan - manje srećan, jer je dobio deo novca koji je očekivao. U oba slučaja, migranti i izbeglice će ostati na granici Turske, koja do ulaska u rat u Siriji nije imala moralnu obavezu da ih primi i čuva. Sada, kao da je htela da je preuzme. U međuvremenu izbeglice i migranti će biti babaroge za Janise iz Soluna, Beograda i Subotice. Pušten je trač da je u kampu na granici registrovan virus korona, pa eto razloga više da ih se ne pusti u Evropu. Ko zna, možda ga donesu na Stari kontinent. Sve stariji, bolesniji i plašljiviji.