Učinci „flaster“ diplomatije

Teško je poverovati da su ruski i turski predsednik, Vladimir Putin i Redžep Tajip Erdogan, prošle sedmice u Moskvi potrošili punih šest sati kako bi samo saopštili da je dogovoren prekid vatre u Idlibu. Drugim rečima, da bi Rusija trebalo da obuzda sirijske snage, a Turska islamske militante. Na osnovu oskudnih informacija koje su na raspolaganju, dogovorene su zajedničke rusko-turske patrole koje će kontrolisati auto-put M4 u dužini od šest kilometara na sever i jug. Nedorečeno je ostalo da li će biti dozvoljeno dopremanje potrepština za Asadove snage i pobunjenike. Da je tako nešto moglo da funkcioniše već bi se pokazalo i na osnovu prethodnih sporazuma, posebno onog iz Sočija 2018. kada su dogovorene identične mere. Pre će biti da je reč o svojevrsnom slučaju „flaster“ diplomatije koja neće rešiti mnogo jednostavnim prekidom vatre. Sve što je dogovoreno u Moskvi više liči na predah i pregrupisavanje snaga pred nastavak borbi za Idlib. Uostalom, nijedna strana nije ničim sugerisala da će popustiti. Putin je jasno naznačio da će Rusija nastaviti da se bori protiv „terorizma“, dok je Erdogan u nekoliko navrata rekao da Turska zadržava pravo izvođenja daljih udara na režim. Tu dolazimo do nekoliko ključnih tačaka razmimoilaženja: Erdogan želi da vidi leđa Asadu, Putin pak snažno podržava sirijskog predsednika. I tu neće biti mnogo mesta za kompromis. Osim toga, Idlib je poslednje utočište za nekoliko pobunjeničkih grupa koje nisu želele da polože oružje pred sirijskim snagama, ali je pitanje da li će, suočeni sa sve izvesnijom mogućnošću vojnog poraza, želeti da ostanu u provinciji ili će krenuti migrantskom rutom, što bi dodatno pojačalo pritisak na granice EU. Naposletku, Turska i Rusija su još jednom potvrdile da je sukob u Idlibu pre svega njihov direktan sudar „preko posrednika“. Situacija je s poslednjim događajima eskalirala u mogućnost da se sukob preko posrednika pretvori u direktnu konfrontaciju - a to je nešto što ne žele ni Moskva ni Ankara. Upravo ova činjenica daje varljivu nadu da bi primirje, ipak, moglo potrajati.