Grad spava kao za vreme feragosta

„Opet si imao košmar?“ Isa me obavija rukama. Mora da sam se probudio uz trzaj. U krevetu smo. Naš je ritual da nakratko ostanemo zagrljeni pod pokrivačem, dok ne smognemo snage da se suočimo sa danom. Ovih dana za to imamo više vremena. Ustajemo polagano, bez uobičajene žurbe koja prati veći deo naše uskovitlane svakodnevice. Znamo da će i danas, kao i juče, zanimacije biti malo, pa smo se usled epidemije već ulenjili. Čini mi se da sam se probudio uz kašalj, ali nisam siguran. Suv je kašalj, kažu, jedan od prvih simptoma. Videćemo. Već tri osobe koje poznajem su na intenzivnoj nezi. Dvoje imaju pedeset godina, baš kao i ja. Treća osoba je tek nešto starija. Onaj o kojem imam najviše informacija priključen je na aparate za veštačko disanje već deset dana i ne pokazuje znake poboljšanja. Virus se ispoljava nasumice. Mnogi se čak i ne razbole. Poneko razvije razorne simptome i mora biti hospitalizovan kako bi preživeo. Od virusa stradaju pre svega stariji. Ima doduše i dosta mladih kod kojih mora da se pribegne veštačkoj ventilaciji pluća. Prvi pacijent ima 38 godina. Primljen je na intenzivnu negu 20. februara. Tek je juče, 11. marta, ponovo progovorio. Ja sam reditelj dokumentarnih filmova i moj posao me je već odvodio u područja pogođena epidemijama. Video sam koleru na Tahitiju, meningitis u Tanzaniji, čak i gubu u Burkini Faso. O malariji da i ne govorim, naravno. Nikad se, međutim, nisam obreo u ovakvoj situaciji. Siromašne zemlje se ne blokiraju usled epidemija. Život se nastavlja. Ako se razboliš, razboleo si se, i to je za ljude. Na Zapadu nismo naviknuti na takav način razmišljanja. Nekoliko hiljada smrtnih slučajeva i svet staje. Tako nas ovaj virus stavlja pred moralna pitanja na koja nemamo odgovor: da li je zaista pravično staviti u zatvor čitavu jednu zemlju da bismo spasli nekoliko života? Koliko ćemo života uopšte spasti? Koliko li će ih biti u svakom slučaju uništeno sa ekonomskog stanovišta? Naše su vlade morale doneti određene odluke. Vlade nekih drugih zemalja idu izgleda u drugačijem pravcu. Vreme će nam doneti neke odgovore, ali ne sve. I u tome je kovid-19 neuhvatljiv, prevrtljiv, neshvatljiv. Bolesti kojima sam bio svedok su strašne, ali su iskrene. Primetiš ako se zaraziš. Znaš ako si u društvu zaraženih osoba. Rizikuješ svesno. Ovde je drugačije. Može biti da si se već zarazio. Možda imaš lakši oblik bolesti. I tako svaki nagoveštaj kašlja postaje bitan. Obraćaš pažnju na svaki pokret, na sve što dodiruješ. Normalnost postaje izuzetak, a izolacija nužnost. Po prirodi nisam niti paranoičan, niti hipohondar. Ne mogu da kažem ni da se plašim. Strepim međutim da ne postanem zarazan i da ne povredim svoje voljene. Dogovorio sam se sa bivšom ženom da svedem na minimum viđanje sa decom, kako bih uklonio rizik. Videću ih preko Skajpa, iako žive na svega nekoliko blokova od nas. Trenutak je takav da, za dobrobit tvojih najmilijih, ne treba ni da ih viđaš, ni da ih ljubiš, ni da ih grliš. LJubav za vreme virusa korona podrazumeva držanje na potrebnoj distanci. Jedan metar, po jednima, četiri i po metara, po drugima. Vesti su generalno protivrečne, a to doprinosi stvaranju klime nepoverenja. Ima onih koji ne veruju u virus. Na Fejsbuku vladaju teorije zavere. Improvizovani istražitelji lupaju nasumične brojke ubeđeni da su prodrli u mehanizme međunarodne zavere koja nas u ovom času baca na kolena. Međutim, pre ili kasnije virus pogodi nekoga koga poznaješ, i onda se predomisliš. Ili pak vidiš slike premorenih doktora i medicinskih sestara, sa licima prekrivenim crvenim brazdama od zaštitnih maski. Čitaš njihove dnevnike. Mole te da ostaneš kod kuće. Preklinju te da slediš pravila. Ako si dobar vojnik, ili jednostavno dobar građanin, prilagodićeš se. Problem je, kažu, u tome što bolnice ne mogu da prime toliko bolesnih odjednom. Moramo vremenski da razredimo zarazu. I tako ostajemo kod kuće. Ulice puste. Prodavnice zatvorene. Kad vidiš jedan tako vitalan grad kao što je Milano ovako pust i prazan u ovo doba godine, kao da si se našao u distopijskom ambijentu nekog naučnofantastičnog filma. Ovakvog sam ga video još samo za vreme feragosta, kada stanovnici Milana masovno napuštaju grad. Mi Italijani idemo na odmor svi zajedno i dok nas nema, grad spava. Kad sam bio mlađi išao sam na odmor u julu kako bih pobegao od razularene mase, da bih se onda u avgustu vraćao u Milano i počinjao da radim. Grad je tada bio sjajan jer si kroz njega mogao da se krećeš brzo i u potpunoj samoći. Posao je bio manje stresan jer nas je bilo malo i sve je bolje funkcionisalo. Sve je bilo lakše za vreme feragosta. Noću sam šetao pustim ulicama i pravio ružne fotografije. Danas bih pravio bolje slike, ali ne mogu da izađem. Čujem se, međutim, sa prijateljima koji žive na drugom kraju sveta, pa i sa onima koji žive mnogo bliže, a sa kojima se dugo nisam čuo. Telefon je ponovo društvena alatka, ne služi više samo za posao. Provodim sate u ćaskanju sa ljudima koji, kao i ja, imaju vrlo malo zanimacija. Svi smo izolovani. Ponovo smo kao studenti sa viškom vremena koje smo nekada ocenjivali kao „slobodno“. Mi međutim nismo slobodni. U kućnom pritvoru smo. Svi krivi, bez suđenja. Pa ipak se u ovoj prinudnoj pauzi od stvarnog života krije nekakav neobičan mir. Kao da je reč o zasluženom olakšanju posle mnogo muke. Uostalom, kad čovek dobije grip, leže konačno u krevet i odbacuje uskovitlanost posla, pred opasnošću od mikroorganizma koji vodi borbu sa njegovim telom. Pa ga onda, kako bi se bolje borilo, pušta da se odmori. Čita, gleda TV, razmišlja, gleda kroz prozor. Ovaj virus kao da je čitavom društvu doneo visoku temperaturu. Celu smo naciju smestili u krevet. Možda ćemo uskoro isto učiniti i sa dobrim delom planete. Na kraju krajeva, ako za to ne možemo da iskoristimo čak ni veštački mir koji nam nameće smak sveta, kad će nam onda poći za rukom da se zaista osetimo kao na odmoru? Šteta što sa one strane prozora nema bogzna šta da se vidi. Grad spava, kao za vreme feragosta.