Vlast u rukavicama

Sedamnaest dana nakon prvog slučaja virusa korona u Srbiji i isto toliko dana u kojima smo slušali uputstva koja moramo da primenjujemo, konačno smo videli i državni vrh kako delimično ulazi u svet koji nam je namenio. Bilo je potrebno da stigne kineska delegacija sa lekarima i novim protokolima, da ih dočeka pogolema grupa političara i novinara bez zaštitne opreme, da osmotre situaciju u trajanju od 24 sata i da naše rukovodstvo konačno stavi maske i rukavice. Ipak, nije se odustalo od konferencije u vreme zabrane kretanja, nije se odustalo od većeg okupljanja i prešlo na komunikaciju putem video-linkova i nije upućeno ni objašnjenje ni izvinjenje građanima zbog toga što ista pravila ne važe za sve. Recimo, što u vreme kada se ne putuje u inostranstvo (može, ali se ide u karantin) i kada su zabranjeni porodični ručkovi, predsednik ima prava da ode na ručak kod Orbana i da bez maske sedi u društvu ljudi koji je takođe nemaju. Prava poruka za one građane koji su u izolaciji i koji zbilja moraju da razumeju šta tačno znači zahtev „ostani kod kuće“. Pa, teško da će razumeti ako se osionost ne smanji i ako se ne napusti retorika u stilu – mi smo vam obezbedili i vanredno stanje i policijski čas, a vi se i dalje razbolevate. A da bi se to dogodilo, postoji i jedan preduslov – vlast bi morala da razume suštinu problema. Upravo to nerazumevanje nam je demonstrirala Ana Brnabić na konferenciji za novinare na kojoj je objavila prvi smrtni slučaj u Srbiji. Iznervirana jer se jedan od novinara pobunio zato što pitanja nisu dozvoljena, vrlo žustro mu je sasula u lice: „Da li znate i jednu drugu državu u kojoj predsednik države ili predsednik vlade izlaze svako veče pred novinare i odgovaraju na sva pitanja. Dva sata svako veče sedimo. I jedno veče kada imamo jednog mrtvog vi ste u stanju da vičete jer nemate pravo na jedno pitanje, a imaćete odmah sutra. Da li vi mislite da je to nedostatak demokratije?“ Ne, to nije nedostatak demokratije, ali jeste apsolutni nedostatak sistema. Drugi predsednici nisu lenji već znaju da se uplašenim građanima u vreme pandemije obraćaju stručnjaci a ne političari. Međutim, to je u ovom slučaju manje bitno od činjenice da je premijerka sazvala konferenciju za novinare da bi sebi obezbedila živu publiku, a ne da bi novinarima obezbedila da rade svoj posao. Može i tako, ali u vreme zabrane okupljanja i saznanja da je to i te kako rizično, mogla je taj jedan jedini put da upriliči javno obraćanje samo pred kamerom, a da sat vremena pre konferencije (ili kada je već ukapirala da nema vremena) obavesti novinare da njihovo prisustvo nije neophodno. U tom slučaju bi pretnje koje je ispaljivala na račun svih koji krše vladine odredbe imale daleko veću težinu. I još nešto – ako se borimo za svaki život, možda bi takvom odlukom neki sačuvala.