Dnevnik zaraženih ulica

U restoranu u Cvijićevoj ulici stanje je vanredno i pre nego što je takvo objavila vlast. Ne, nije nestalo materijala za njihovu slavnu gurmansku šniclu – Srbija je dobro opremljena, kaže zvanična Srbija – ali nestalo je gostiju. U glavnoj sali, tamo gde bi se, kao što je u dobrom restoranu red, bistrila politika i mutila glava, samo su novinar NIN-a i osoblje. Konobar koristi priliku, otpušta ventile svog rokerskog bića, i pojačava radio. Goblini zaglušuju ionako tanak razgovor. Bedan čovek – koga mikroorganizmi opet podsećaju da na Zemlji opstaje samo zahvaljujući njihovoj dozvoli – virus i doživljava kao goblina, kao tog malog monstruma iz srednjovekovnog folklora. No našem konobaru ratničkog duha ne manjka. Proziva virus kao što bi bezobraznu mušteriju. Četrnaesti je mart, uveče, i tako dočekujemo „doba korone“, koje je zvanično proglašeno narednog dana. U ponedeljak, 16. marta, prvi pogled na ulice ne otkriva ništa neobično osim one trojice sa puškama koje je uslikalo pola Beograda, i više građana pod krinkom. Nije živahno, ali nije baš ni pusto, i teško je reći da li je ljude pometlao strah ili ledeni večernji vetar. Priča o Beogradu u doba virusa još se razvija iza zatvorenih vrata. Na zatvorenim vratima, zapravo. Žarišta gradske kulture duž Studentskog trga i Ulice Vase Čarapića zapečaćena su kako ne bi evoluirala u žarišta virusa. „Knjižara neće raditi do 1. aprila“; „Poštovana publiko, blagajna neće raditi do 1. aprila“; „Poštovani posetioci, obaveštavamo vas da Galerija Kolarčeve zadužbine neće raditi do 1. aprila“... Tog se dana još nadamo da će 1. aprila sve ovo biti velika šala. I vlast je do pre nekoliko dana bila orna za šalu. Utorak, 17. mart, dokazuje da tautologija koja definiše odnos poslodavca i radnika važi i u vanrednim okolnostima – ljudi moraju da rade i bez smisla osim ako je smisao to što moraju da rade. U tržnom centru u Rajićevoj ulici ima šezdeset ili sedamdeset mušterija. Ne zvuči malo, ali razmere građevine takve su da na jednog kupca dolaze dva lokala. Mladić za jednim štandom bori se protiv sna. Tu ličnu borbu nije mogao da dobije, a u društvenoj treba da mu pomogne upravo objavljen policijski čas. Sreda je, 18. mart, a na Tašmajdanu dečak drugaru dobacuje „Korona“. Na raskrsnici Takovske i Bulevara kralja Aleksandra čovek sa životom spakovanim u kese mrmlja „... kao da će maske da vas zaštite“. Kada dečje i ekscentrične umove opseda ista pojava, izvesno je da ona dominira svim umovima. Ni Crkva Svetog Marka nije izmakla neprijateljstvu prema zatvorenim prostorima, ali je pred njom uobičajena postavka prosjaka; žena sa detetom, čovek u kolicima. NJihovo je stanje uvek vanredno, a na ono opšte podsećaju poruke na bilbordima. Reklame za „fantu“ smenjuju se sa pokličem „Predaja nije, nikada nije bila i nikada neće biti opcija za Srbiju! Borićemo se i pobedićemo!“ Autorski pečat je jasan. Nepoznat je ostao autor poruke sa autobuskog stajališta na Terazijama: „Ovo je privatan grip Gorana Vesića i kineske naftne kompanije“. Anonimni mislilac otkriva nam značajnu promenu u paranoidnoj školi geopolitike. Donedavno smo mogli čuti da je Zapad pustio ili makar iskoristio virus kako bi naškodio rastućoj kineskoj ekonomiji. Sada su parageostratezi bolje prokljuvili stvar, i shvatili da su Kinezi pustili virus kako bi jeftino kupili posrnule zapadne ekonomije. Očekujemo da sledeći zaključci budu još pouzdaniji. Na Zelenom vencu buljuk koji izlazi iz autobusa meša se sa buljukom koji autobus čeka. Čeka jer mora, a mora jer mora, podsećamo. Ako je nekome teže od lokalnih migranata, to su interkontinentalni. Mala grupa takvih muškaraca i žena luta kraj pokojne železničke stanice. Štite lica, što će valjda pomoći da na spisak optužbi protiv njih ne dodamo i širenje zaraze. Taksista ušuškan između pokojne železničke i moribundne autobuske stanice momku za vožnju do Karaburme traži 1.800 dinara, dva ili tri puta više no što bi taksimetar otkucao. Neki zanati ne poznaju vanredno stanje. Na 45 minuta do policijskog časa Knez Mihailova ne može se nazvati pustom. „Praznom“ možda, ali ima i šetača pasa i roditelja sa decom i sugrađana sumnjive dobi. Penzioneri od danas uopšte ne smeju da budu na ulicama, i imaju obavezu da veruju državi i društvu koje smo do juče proglašavali nefunkcionalnim i nesolidarnim. Seniore kojima je to čudno, pa zabrane krše, već prvog dana masovno vređamo po društvenim mrežama, nakon čega se osećamo pametnijima i moralnijima od njih, a to je intelektualcu najvažnije. No dosta sa parentezema, jer se policijski čas bliži, a mi još nemamo ausvajs. Na trideset pet minuta do zaključavanja grada pred brzom hranom u Ulici Braće Jugovića barem petnaest ljudi strpljivo čeka obrok. Na pet minuta do noćnog pritvora oko velike gradske raskrsnice kruži dovoljno ljudi i automobila da je jasno da neće svi u osam biti kod kuća. Četvrtak, 19. mart, na ulicama lažna vest o zatvaranju pumpi. Krkljanac automobila pred pumpom na uglu Bulevara despota Stefana i Cvijićeve govori nam da je podvala uspešna, a trube i psovke vozača da je solidarnost i dalje sumnjiva. Dorćol je obeležen grafitima u kojima se vlasti eksplicitno saopštava gde može da smesti „najsmešniji virus“. Petak, 20. mart, supermarket na Paliluli, nekoliko reportažnih crta. U redu pred vratima supružnici nameštaju maske, prizor koji se u boljim vremenima viđa samo kada neko hoće supermarket da opljačka. Nije istina da se slana „plazma“ ne prodaje. Istina je da ljudi obožavaju puding od vanile nauštrb drugih. Tužna je istina da su rafovi sa jeftinom, domaćom testeninom opustošeni, a da italijanske ima za ponovni izvoz, uprkos čoveku koji je iste kupio dovoljno da opskrbi zgradu za Dan italijanske kuhinje. Ostale dane nema potrebe beležiti. Za večeri je dovoljno nekoliko rečenica. Beograd je prevelik da bi ikada bio „sablasan“ ili „avetinjski“, barem u centru. Autobusi za prevoz radnika zauzimaju pozicije, čistači spiraju tragove dana, psi izvode vlasnike u šetnju. Upravo tako, sudeći po razdraganosti nekih vlasnika. Prolaznici bez povoca jesu veoma retki, doduše. Ovo otud jer policijske patrole – što motorizovane, što promrzle – nisu. Reportera NIN-a prvo zaustavljaju kod Pravnog fakulteta, potom na Terazijama. Dozvole za kretanje proveravaju ozbiljno. Raznosaču hrane na leđima je paket koji je akutno teži čak i od brige. Reporter povratak kući prekraćuje slušajući podkast „Partizan histerikal“, u kome neki solidno misleći ljudi razbijaju čamotinju debatujući o sportu, književnosti, muzici i filmu. Kakofonija njihovih suprotstavljenih mišljenja nalikuje informativnoj kakofoniji koju ovih dana svako nosi u glavi...