Odluke podržavaju, vlastima ne veruju

Šta me sad zovete? Čekam obraćanje predsednika! Ovaj nipošto usamljeni komentar, koji su naši anketari više puta čuli tokom prethodne nedelje, odlično ilustruje osnovnu tezu ovog teksta, kao i zaključak našeg martovskog istraživanja da je epidemija korona virusa praktično progutala sve druge teme i interesovanja i, kada je reč o srpskom političkom životu, gotovo bez ironije se može reći da je korona samo nastavila tamo gde je Aleksandar Vučić stao. Mada, zapravo, i ne može se reći da je „stao“. Naprotiv. Vučić je u našim životima, našim medijima i našim domovima ovih dana prisutniji nego ikad ranije. Samo što je – za razliku od dojučerašnje slike odlučnog reformatora, pobednika nad siromaštvom, deficitom, nepravdom i korupcijom – sada zaodenut u ruho brižnog oca i sina koji se protiv nevidljivog neprijatelja, takoreći goloruk i sam, junački bori za živote naših najstarijih sugrađana. Vanredno stanje i sa njim sledujuća nihilacija ionako skromnih tragova političkog pluralizma gotovo su idealna prilika za svaku vlast da zatravi politički život i „sahrani“ političke protivnike. Ali, pošteno govoreći, u Srbiji po tom pitanju skoro da i nije imalo bogzna šta da se sahranjuje. I bez obzira na pojedinačne komentare iz opozicionih krugova kako je „vanredno stanje zavedeno da bi Vučić mogao da odloži izbore“, čini se da su, zapravo, zbog tog odlaganja, na neki način – doduše, iz različitih razloga – svi odahnuli. Uključujući i vlast, opoziciju, kao i same birače. Pri čemu uopšte nisam siguran da li je epidemija zaista glavni i jedini razlog tog „odahnuća“. Bilo kako bilo, odluku o odlaganju izbora (čak i pre nego što je ozvaničena) podržava apsolutna većina građana i to je očigledno jedna od najnespornijih stvari u percepciji srpskog javnog mnjenja. Ono, pak, što je bilo mnogo važnije, a i mnogo neizvesnije, jeste pitanje kako javnost ocenjuje preduzete mere i, u tom kontekstu, kako reaguje na vanredno stanje. E, tu već „jednodušnosti“ nema, iako rezultat (57,7 prema 29,1 odsto) pokazuje jasnu prevagu podržavalaca u odnosu na protivnike do sada donetih mera i odluka. Grubo govoreći, ovaj odnos se u velikoj meri podudara sa odnosom podržavalaca i protivnika aktuelne vlasti, a takođe i medija iz kojih se informišu. To jest, onaj ko veruje da vlast (čitaj Vučić) radi sve odlično i u interesu naroda – isti stav će imati i po ovom pitanju. I obrnuto. Izuzetaka naravno ima, i to u oba smera, ali oni za sada nisu statistički relevantni. Možda bi vlast (čitaj, Vučića) više od prethodnog trebalo da zabrine odgovor na pitanje koje se ticalo (ne)poverenja u zvanične objave o broju obolelih. Iako ni to nije alarmantno, i premda bi se, s obzirom na sve – najblaže rečeno – nedoslednosti i nelogičnosti, koje su predstavnici vlasti demonstrirali u prvim danima krize, dalo očekivati da nalaz bude još i mnogo gori, za nekoga ko pretenduje na praktično apsolutnu kontrolu, moć, poslušnost i slepu ljubav svojih podanika, činjenica da čak 44,1 odsto ispitanika (naspram 39,7) ne veruje zvaničnim državnim saopštenjima daleko je od ohrabrujućeg stanja. Realno govoreći, s obzirom na situaciju u medijima, kao i poznatu činjenicu da se u trenucima krize i nepogode ljudi prirodno grupišu i svijaju oko vlasti od koje očekuju zaštitu i pomoć – bilo je logično očekivati da nalazi budu i znatno povoljniji po režim i Vučića. Ali čini se da je srpsko javno mnjenje toliko beznadežno polarizovano da je (ne računajući Đokovića i neki reprezentativni trijumf) teško i zamisliti stvar ili događaj koji bi ga mogao oko bilo čega ujediniti. Epidemija je, objektivno, neka vrsta „više sile“ zbog koje – a za razliku od većine drugih nedaća sa kojima se suočavamo – Vučić i aktuelna vlast zaista nisu direktno ni indirektno krivi. Na stranu dileme da li se moglo bolje, adekvatnije i ranije reagovati. Ali je svojim preteranim i po svoj prilici kontraproduktivnim mešanjem u svaku poru i svaku odluku u vezi sa epidemijom Vučić sebe nerazmrsivo upleo u čitavu stvar, učinivši je (opet) nekom vrstom svog privatnog rata – iz kojeg će, razume se, kakav god ishod stvarno bio, opet on – a kako bi moglo biti drugačije?! – izaći kao apsolutni pobednik. Znam, znam. Gledali smo to već više puta. Naviklo se, a pomalo i oguglalo. Samo što je, čini mi se, ovoga puta ulog suviše krupan (bukvalno, ljudski životi) da bismo smeli dozvoliti luksuz da – ma koliko nam ruke bile vezane – u ovoj stvari budemo samo pasivni kibiceri. Naš mali doprinos borbi protiv tog stanja i te pasivnosti bilo je ovo istraživanje, čije delove predstavljamo čitaocima NIN-a.