Izolacija uz vojnu stražu

Vest da je turski predsednik Erdogan otvorio granice za migrante, pa je njih 18.000 pohrlilo ka Evropi, sasvim je skrajnula proglašenje pandemije korone, ni dve nedelje kasnije. Jedino što je izbeglice iz ratnih i ekonomski uništenih područja vraćalo u fokus našeg javnog mnjenja bila je bojazan da će njihova kulturološka specifičnost okupljanja u grupe biti plodno tlo za razvoj infekcije. Za divno čudo, od oko 7.000 migranata u Srbiji, nijedan nije zaražen, kaže Gordan Paunović, direktor Info parka beogradskog centra za migracije. Samo kod dvojice, jednog u Beogradu, a drugog u Pirotu, primećeni su simptomi bolesti kovid-19, ispostavljajući se lažnim nakon testiranja čiji je rezultat bio negativan. Nad svima se od 18. marta sprovodi vanredna mera zabrane kretanja van prihvatnih i centara za azil, a prema odluci Vlade Srbije. „Vlada je takođe odlučila i da pripadnici Vojske Srbije budu postavljeni ispred objekata kako bi ih obezbedili. Izlazak iz centra dozvoljen je samo uz pismeno odobrenje Komesarijata za izbeglice i migracije (KIRS) i to na tačno određeno vreme“, objašnjavaju za NIN u Komesarijatu. Novina je i da je proteklih nedelja bilo sve manje migranata na ulicama, na uobičajenim mestima sabiranja – u parku kod Ekonomskog fakulteta i u blizini Miksališta u Gavrila Principa, kad je Beograd u pitanju. Jer, nadležni su novopridošle razvrstavali po kategorijama i odvodili u centre u Krnjači i Obrenovcu, kako kaže Paunović. „U početku su bili uplašeni i razočarani, misleći da su naoružani vojnici nešto što je protiv njih usmereno. Trebalo je vremena da im se objasni da su navedene mere – mere opšte zaštite od zaraze, o kojoj mnogi od njih nisu imali pojma“, navodi Paunović . Sada migranti imaju drugu vrstu problema, jer nisu stigli da naprave zalihe potrepština, dok su se aktivističke organizacije povukle, po preporuci svojih internacionalnih centrala ili novim propisima države. Istina, stanari kampova, aktuelno prenaseljenih, dobijaju tri obroka dnevno, ali od svega što im pored toga treba iz prodavnica, deli ih po nekoliko kilometara, težih za savlađivanje bez gradskog prevoza. Običaj da skuvaju sami ponešto u svojim sobama, do daljeg je suspendovan. U kampovima su pooštrena i higijenska pravila, još pre mesec dana, kada se započelo sa predupređivanjem pojave i širenja korone. „U sprovođenju tih mera učestvuju i sami migranti, kojima je prethodno objašnjeno kakvu opasnost predstavlja ovaj virus. Puštani su im kratki filmovi o načinima prevencije, centri su oblepljeni plakatima sa svim važnim informacijama, podeljeni su im i lifleti na njima poznatim jezicima - engleskom, arapskom, farsiju, paštu i urdu - o virusu i načinu da se od njega zaštite“, tvrde u KIRS-u. Jednom kad su shvatili da nisu nepoželjni na državnom nivou, zdušno su se odazvali pozivu Komesarijata da se uključe u sprovođenje i kontrolu mera pojačane higijene. U njih prvenstveno spadaju čišćenje i provetravanje soba i zajedničkih prostorija, kao i dezinfekcija na ulazu i prilikom podele obroka. Pokazni primer centra u Šidu govori o visokom stepenu organizacije migranata, nezavisnom od pripadnosti nacijama. Bili oni iz Irana, Sirije, Iraka, Palestine ili Avganistana, sada su podeljeni po dobrovoljačkim grupama. Neki su raspoređeni na glavnoj kapiji gde pomažu radnicima KIRS-a u kontroli izlaska i ulaska u centar, drugi nadziru kolektivno pranje ruku pre i posle obeda, treći se brinu o čistoći u trpezariji, četvrti proveravaju higijenu soba, dok peti deo tima kuva čajeve i ostale tople napitke za ceo centar. Volonteri nose zaštitne maske i rukavice, kreveti su ograđeni „baldahinima“ od čvrstog platna. Hodnici se cakle, kao i rukohvati, kvake, lavaboi, slavine, pločice... Stanari se sami dogovaraju i predlažu nove načine zaštite. Bez obzira na sve što se radi u cilju izolacije migranata, oni predstavljaju manji rizik po zdravlje domicilnog stanovništva nego obrnuto, jer bi se infekcija koronom u zatvorenom krugu proširila munjevito, primećuje Paunović. „Norme socijalne distance nisu uobičajene u njihovim kulturama, zbog čega je veoma važno da se pridržavaju propisanih mera prevencije“, on objašnjava. S druge strane, migrante čuva mladost i snaga, kakvih su karakteristika mahom, kao i imunosistem očeličen raznim nevoljama i neuslovima, preguranim od tačaka sa kojih su krenuli. Naruku im ide i nizak nivo interakcije sa lokalcima, u izvesnom, nezanemarljivom broju uplašenih od svojih privremenih gostiju i pre pandemije. A bez obzira na to što veoma malo njih zaista traži azil u Srbiji. „Većina ih samo izrazi takozvanu azilnu nameru i nikad ne uđu u azilnu proceduru, već nastavljaju dalje. Prošle godine, prema objavljenim podacima, 252 migranta su zatražila ovu vrstu protektorata, a dodeljena su ukupno 33 utočišta i supsidijarne zaštite, koja se odnosi na one što bi u zemljama porekla ili uobičajenog boravišta bili izloženi trpljenju ozbiljnih nepravdi“, kažu u Komesarijatu. Neosnovan je strah i od novih migrantskih talasa, ne zbog teško savladivih prepreka na ulasku u Grčku, već „imajući u vidu situaciju u svetu vezanu za pandemiju virusa korona“, tvrde u KIRS-u. „Iako državne granice ne znače previše u smislu protoka izbeglica, nova pravila transporta ih na putu ka Zapadu usporavaju“, pojašnjava Paunović. Stoga bi one koji su krenuli preko Irana, u Srbiji mogli da očekujemo tek za mesec-dva. Prenapučenost kampova eventualnim novim dolascima biće rešena postavljanjem šatora, što će lepše vreme dozvoliti. Ali, čak ni tada se neće raditi o velikom prilivu stotina hiljada ljudi, prema opservacijama Komesarijata. Još otkad je Turska otvorila granice ka Grčkoj, 28. februara, KIRS pažljivo motri šta se dešava u iščekivanju tog mogućeg novog talasa. A on će nas, po svoj prilici, zaobići. „Ali, sa migracijama nikad ne možete biti sigurni, i morate stalno da ih pratite i budete spremni i oprezni“, naglašavaju u KIRS-u. Deo opreza je i obustavljanje delovanja aktivista po kampovima, a sve u istom cilju prioritetne zaštite zdravlja. Neki su se povukli i samoinicijativno, iz bezbednosnih razloga, dok su drugi otišli kućama po preporuci rukovodstva svojih organizacija. Tako je u Šidu zatvorena „ekspozitura“ međunarodnog volonterskog lanca No name kichen, usmerenog na podršku i asistenciju migrantima ovde zaustavljenim zbog nedostatka novca za troškove krijumčarenja. Ili vraćenim iz Hrvatske, gde su često bivali i prebijani, zbog čega im je bila neophodna medicinska pomoć, dobijana na ovakvim mestima po hitnom postupku. Sada su upućeni samo na ono što im daje država i EU fondovi iz kojih se plaćaju obroci, što za sada mora da ih zadovolji. Dežuranje vojske pred kampovima i totalna izolacija izbeglica, ipak se nisu dopali aktivistima, smatrajući ih ugrožavanjem prava migranata. Međutim, sve primedbe i kritike moraće da ostave za kasnije, kad prođe režim vanrednih intervencija na planu ličnih sloboda. Do tad će, verujemo, splasnuti i antagonizam dela naroda prema migrantima, usled brige za sopstvenu egzistenciju, pojačane do maksimuma virusom korona.