Inficirana kampanja

Nekada davno - što će reći do pre nekoliko sedmica, dok se mnogima širom planete, ako su na to uopšte obraćali pažnju, činilo kako je epidemija novog virusa korona isključivo kineski problem, ili (još dalje u ono što već sada izgleda kao daleka prošlost) do pre par meseci, dok je svet još verovao kako u 2020. godini neće biti važnijeg događaja od novembarskih predsedničkih izbora u Sjedinjenim Državama - malo ko je mogao da pretpostavi da će trka za izbor predsedničkog kandidata Demokratske stranke biti odlučena do polovine marta. Još manje da će sada već izvesni pobednik tog nadmetanja biti bivši potpredsednik DŽo Bajden - koji, doduše, jeste još na početku nadmetanja proglašavan za favorita, ali je, kako se kampanja zahuktavala, u poređenju s drugim, agilnijim i spremnijim pretendentima, delovao sve beznadežnije i pogubljenije. A ponajmanje da bi doskoro vrlo solidni izgledi predsednika Donalda Trampa da izbori drugi mandat mogli da budu ozbiljno dovedeni u pitanje. Desilo se, međutim, i prvo i drugo; a moglo bi, koliko god se u ovim trenucima novembar činio dalekim - još daljim nego što jeste - da se obistini i ono treće: da Tramp, kolokvijalno rečeno, na izborima „pukne“. Ali krenimo redom. Serijom pobeda na preliminarnim izborima najpre tokom „super utorka“, početkom marta, a onda i na glasanjima održanim u naredne dve sedmice, Bajden je stekao praktično, mada još ne i teoretski, nedostižnu prednost u broju delegata potrebnih za osvajanje stranačke predsedničke nominacije. Zato njegovom jedinom rivalu, progresivnom senatoru iz Vermonta Berniju Sandersu, ostaje još samo da izabere pravi trenutak za povlačenje iz trke; ali ne pre nego što od Bajdena nešto ne dobije zauzvrat, u programskom pogledu, u zamenu za podršku u nadmetanju s Trampom. Sve u vezi s nadmetanjem za predsedničku nominaciju demokrata je, međutim, preko noći postalo, kako bi to u Americi rekli, jučerašnja - dakle, bajata - vest: pandemsko širenje virusa korona potpuno je promenilo političku dinamiku, i više se ništa što se tiče predstojećih izbora ne može posmatrati van konteksta krize u kojoj se zemlja našla. U ovoj fazi to, po prirodi stvari, predstavlja veću pretnju po Trampa - ali bi, kako vreme odmiče, moglo da predstavlja veliki problem i za Bajdena. Zahvaljujući pre svega predvidljivo ignorantskom Trampovom odnosu prema širenju zaraze (osim što je lansirao svakojake teorije zavere, američki predsednik je, poput srpskog, u prvim istupima na tu temu uglavnom terao sprdnju i zbijao glupe šale), usled čega su pripreme odgovora na pandemiju ozbiljno kasnile, zdravstvena situacija u SAD se u izuzetno kratkom roku dramatično pogoršala - nagoveštavajući tako, kao i u ostatku sveta, i ogromne socio-ekonomske probleme. Početkom ove sedmice u SAD je već bilo preko 43.000 inficiranih i blizu 600 preminulih; od ukupnog broja obolelih, daleko najviše ih je u saveznoj državi NJujork. Sam grad NJujork će se koliko naredne sedmice suočiti s nestašicom elementarne medicinske opreme poput hirurških maski i gumenih rukavica - o respiratorima da se i ne govori. Najmnogoljudnija Kalifornija (40 miliona stanovnika) među prvima je uvela restrikcije kretanja i druge mere za sprečavanje širenja virusa; broj saveznih država koje preduzimaju iste korake ubrzano raste. Posledično, kao i drugde, sa zahuktavanjem epidemije usledio je kolaps na berzama, a s njim i masovni otkazi, gašenja firmi i druge manifestacije nadolazeće recesije; i odjednom su se dva dojučerašnja glavna Trampova predizborna aduta - istorijski niska stopa nezaposlenosti i robusne performanse američke privrede - izvrgla u sopstvenu suprotnost, s izgledima da, ako kriza izazvana pandemijom potraje (a zasad nema razloga da se veruje da neće) prerastu u vodeničke kamenove oko Trampovog vrata. Jeste, mnogo je vremena preostalo do izbora i okolnosti bi dotad mogle da se i po nekoliko puta promene, u svakom smeru. Ali u dramatičnim okolnostima kakve su aktuelne, i u ovakvom socijalnom i medijskom okruženju, naizgled sporedni detalji stvari dobijaju na značaju, a individualni gestovi i postupci političkih lidera - barem u demokratskom delu sveta - imaju pojačani simbolički značaj koji često može da se materijalizuje kroz broj osvojenih glasova na prvom narednom glasanju. (Mada ne i uvek, kao što pokazuje čuveni primer Vinstona Čerčila, kome ni to što je Velikoj Britaniji doneo pobedu u Drugom svetskom ratu nije pomoglo da 1945. izbegne poraz na izborima.) A iz tog ugla posmatrano, Tramp se - kako bi i moglo biti drugačije - svojim haotičnim, brljivim i svađalačkim istupima nikako ne preporučuje kao neko oko koga bi se nacija okupila u suočavanju sa zajedničkim neprijateljem, pritom i nevidljivim. (Zanimljivo je da je od izbijanja krize porasla reputacija potpredsednika Majka Pensa, koga je Tramp odredio za koordinatora svih nacionalnih aktivnosti na suzbijanju epidemije: iako su zbog njegovog verskog fundamentalizma i skepticizma prema naučnim saznanjima na to postavljenje u početku mnogi gledali sa zgražavanjem, nastupajući racionalno i kao odrasla osoba - u kontrastu s držanjem njegovog šefa - Pens sada ubire pohvale i tamo gde na njih dosad ni greškom nije mogao da računa. Ali ulizičkog odnosa prema Trampu se, avaj, ni u ovoj situaciji nije oslobodio.) S Bajdenom, pak, stvari stoje obrnuto - barem za sada. On je majstor verbalnih gafova; povremeno sklon krajnje neprimerenom ponašanju - ranije ovog meseca u Detroitu je ispsovao jednog fabričkog radnika jer mu se nije dopalo što mu je ovaj nešto prigovorio; a poodmakle godine očigledno se odražavaju na nivo njegove lucidnosti. Ali Bajden, osim što ima osmogodišnje iskustvo na potpredsedničkom mestu i zna kako neko ko ima izvršnu vlast treba da postupa u kritičnim situacijama poput ove, a posebno otkako mu je serija pobeda na stranačkim izborima podigla samopouzdanje i omogućila da se fokusira na predstojeći obračun s Trampom, sada mnogim sunarodnicima instinktivno uliva više poverenja i u najmanju ruku im - opet u kontrastu s predsednikom - deluje državnički. A to u politici, posebno visoko personalizovanoj kakva je u današnje vreme, nije nevažno; naprotiv. I to je, uz neizbežno teške posledice koje će širenje virusa korona imati po američku ekonomiju, dodatni razlog zbog koga Tramp mora da se zabrine. Istovremeno, međutim, kriza izazvana epidemijom radi i protiv Bajdena. Umesto da ga, sad kada je faktički osigurao predsedničku nominaciju, bude svuda i da krstari zemljom animirajući birače i prikupljajući novac za nastavak kampanje, kao što bi u normalnim okolnostima radio, njega trenutno, silom prilika, nema nigde - pa ni u vestima. I zbog toga pod hitno mora da osmisli novi način vođenja kampanje kako bi sačuvao makar deo zaleta koji je uhvatio u proteklih nekoliko sedmica. Ne uspe li u tome, epidemija bi na duži rok mogla da mu naudi i više nego Trampu. U međuvremenu bi, ipak, Trampovi izborni izgledi mogli da se dodatno pogoršaju pre nego što eventualno krenu da se popravljaju. Pogotovo ukoliko se, kao i uvek kad u Americi stvari krenu nizbrdo - nezavisno od toga koja je od dve stranke u tom trenutku na vlasti - kola i ovog puta budu slomila na građanima, a državna pomoć koju Tramp obećava i o kojoj se u Kongresu raspravlja, umesto onima kojima je najpotrebnija, ode basnoslovno bogatim korporacijama, njihovim vlasnicima i velikim akcionarima. Predsednik je inicijalno najavio upumpavanje bilion (hiljadu milijardi) dolara u ekonomiju kako bi se ublažili negativni efekti epidemije, ali su demokrate u Senatu u vreme nastanka ovog teksta još blokirale usvajanje tog paketa (sada se već najavljuje skoro dvostruko veći iznos), smatrajući da on favorizuje krupni kapital, a na štetu svih drugih, pre svega američkih radnika i socijalno ugroženih kategorija stanovništva. Ako tu sve bude onako kako je dosad bivalo, revolt koji bi to moglo da isprovocira neće imati gde drugde da se ispolji nego na izborima; a Tramp i njegova klika onda neka vide kako će.