Slike pokorenog sveta

Smešno je reći, ali je tako – mnogi su sigurno daleko više očekivali od Sudnjeg dana, od sedenja u izolaciji i pranja ruku! Nesumnjivo je da su slike apokalipse u umetnosti bile daleko slikovitije – od gigantskih čudovišta preko vanzemaljskih okupacija do pošasti, poslanih direktno od Tvorca... Pandemija virusa kovid-19 pokrenula je sijaset tema o brojnim nagoveštajima koje su umetnici, u svojim daleko estetizovanijim vizijama, već predočili. Sada kada se podvuče crta zaključak je jednostavan – svi koji su pisali knjige, snimali filmove ili slikali slike bili su sasvim svesni da će se pojaviti neka nevidljiva sila koja će pokoriti čovečanstvo. S razvojem civilizacije, dolazak do tog momenta bio je neočekivan. Pandemija koja je zadesila svet već od prvih dana ove kalendarske 2020. godine, za koju su predviđanja bila da neće biti nimalo spokojna, zapravo je među teoretičarima zavera pokrenula nekoliko ključnih nedoumica – da li smo u filmovima, knjigama, na slikama i televiziji bili već upozoreni da će se i Majka priroda i Bog otac okrenuti protiv nas, o čemu je na vrlo čudan način progovorio i Daren Aronofski pre samo nekoliko godina, u svom i kuđenom i hvaljenom filmu Majka. Kuđenom, jer očito neke poruke tu utkane nisu bile dobro pročitane, a hvaljenom, jer je kolaps civilizacije na bukvalan način na koji je on to predstavio, bio neminovan. Sada, kada je sasvim sigurno da svet nakon pandemije više nikada neće izgledati isto, postavlja se pitanje koliko smo zapravo sami odgovorni što je do ovoga došlo. To pitanje bilo je vekovima „preslikavano“ u dela koja su danas aktuelizovana. Ontološki horor, kao bazični strah za opstanak, bio je na hiljade puta u fokusu umetnosti, stilizovan na različite načine. Gotovo sva društva imala su svoje predstave i vizije apokalipse, počev od mitologije i predanja, do prvih pisanih dela. Ep o Gilgamešu, još dve hiljade godina pre Hrista, opisao je motiv gnevnog boga koji kažnjava posrnulo ljudstvo. Već jedna od prvih knjiga Starog zaveta donosi kraj sveta, kroz priču o potopu onakvom kakvim ga je doživeo Noje, pozvan da spase one koji to zaslužuju u vremenima tadašnje posrnulosti civilizacije, a da odabranima pruži mogućnost da započnu život iz početka. Da se odabrani nisu opametili od upozorenja Boga, svedoči kasnije i knjiga Otkrovenja, koja donosi najslikovitiju viziju apokalipse, kroz seriju dvosmislenih a jezgrovitih slika, ne otkrivajući kada će se ona dogoditi i na koji način, što je uporno provociralo njene tumače. Između ostalog, tada opisana rogata zver koja ustaje iznenada i nosi broj tri šestice, možda upravo može da bude aktuelni virus, koji je i dobio naziv po kruni (rogovima) kojima se vezuje za čoveka... Zato danas, kada pogledamo istorijat apokalipse u umetnosti, sasvim sigurno možemo da oformimo poseban žanr apokaliptičnih dela koja se isključivo bave tom tematikom. U osnovi, taj žanr bi imao nekoliko podžanrova, sa vizijama kraja iz sasvim opozitnih uglova. S jedne strane, tu su svakako virusi, tako živo opisani u filmovima poput Zaraze Stivena Soderberga (na novo gledanje u doba korone deluje poput gledanja božićnog filma za Božić) gde upravo virus nastaje od mutacije DNK slepog miša i svinje, a širi se dodirom, na mestima gde mu se najmanje nadate. To je samo jedan od virusa koji je na filmu pretio ljudima od sijaset opisanih, a svima je zajedničko mutacija (što prirodna što stvorena u laboratoriji) koja vodi ka uništenju nama poznatog sveta. U književnosti primera je još više – od Kamijeve Kuge do Pekićevog Besnila. Sada je već utemeljena teorija zavere kod gotovo svih teoretičara sklonih pisanjima „scenarija“ da je virus korone bio poznat još sedamdesetih godina prošlog veka, jer je u svom romanu Oči tame Din Kunc, u zaista vrlo čudnom poglavlju, opisao do detalja to „savršeno oružje protiv čovečanstva u biološkom ratu“, koje nosi naziv „Vuhan-400“, po imenu grada u čijoj blizini je laboratorija u kojoj virus nastaje... Društvene mreže su se već „usijale“ od komentarisanja tog podatka i nakon svega ostaje otvoreno pitanje da li je to nenamerna koincidencija ili je Kunc ipak nešto znao. Sam pisac se još ne oglašava povodom brojnih pitanja koja je njegova knjiga pokrenula. Sledeći nivo apokalipse čine slike kataklizmi, bilo da su ih proizveli priroda ili Bog, ali svakako su tu da nas straše nemogućnosti da se od rušenja svega oko nas spasemo - strah od nuklearnog rata stoji kao otvorena rana čitavoj civilizaciji, baš kao i ekološke katastrofe, za koje je (u filmovima naročito) bilo neopravdano malo prostora. Najstilizovanije svakako bile su fantastične priče o vanzemaljcima koji dolaze da pokore čovečanstvo, a prisustvo tajnih letelica na Zemlji i eksperimenata sa uhvaćenim tuđinima, neke su od omiljenih teorija i debata. Sledi oživljavanje mrtvih na način na koji je to predstavio Novi zavet, kao početak kraja poznatih čovečjih vrednosti što je estetizovano u brojnim varijacijama hodajućih mrtvaca. Mučna slika još jednog pada čovečanstva ogleda se svakako u izdizanju čoveka iznad datog, te smo bili svedoci brojnih kibernetičkih istraživanja koja su stvarala superhumanoide, što je tek po uspehu Terminatora osamdesetih godina postao jedan od voljenijih motiva. U ranim vekovima, u slikarstvu mahom, apokalipsa je bila često inspiracija crpljena iz biblijskih i apokrifnih spisa. Kasnije, taj trend je nastavljen, a dosegao je vrhunac u Gibertijevim Vratima raja ili Bogureovom slikom Dante i Virdžil u paklu, sa nezaboravnim prikazima apokalipse. Hijeronimus Boš je u svom čuvenom triptihu Vrt zemaljskih zadovoljstava dao čovečanstvu dve opcije – da se spase i nastavi život u raju ili da postrada i nastavi u samom paklu, nudeći njegove vrlo detaljne i slikovite opise. LJudi ni to, naravno, nisu svojevremeno čitali kao opciju. Iako se nije direktno bavio apokalipsom, Francisko Goja je svoju viziju kraja prikazao iskoristivši Saturna iz mitologije, koji jede sopstvenu decu u strahu da će se pobuniti protiv njega, sugerišući užasnu viziju ljudskog kraja. Direrova serija Jahača apokalipse i Sedmoglave aždaje upečatljiva je transpozicija postojećih biblijskih motiva, dok Destrukcija iz petodelne serije Tomasa Kroula predstavlja pad Rima i jedne cele epohe, kao mogući kraj svega poznatog, koristeći prepoznatljive arhetipove. Aktuelna situacija u Italiji vrlo lako može se komparativno uporediti sa ovom radovima, samo uzimajući u vidu estetizaciju renesansnog slikarstva. Svi ti odjeci danas posebno dobijaju na snazi, pogotovo u radovima ekscentričnih umetnika, poput Demijena Hirsta na primer, čija je lobanja od dijamanata, kao osobeni komentar društvenog posrnuća, ujedno preteće upozorenje na mogući slom civilizacije. Samim tim, Hirst je rad simbolično nazvao Za ljubav Božiju... A nakon čitavog spleta apokaliptičnih slika, postapokalipsa postaje posebno voljena u umetnosti 20. veka. Sasvim logično, svesni da će civilizacija koja tako sumanuto napreduje u jednom trenutku doći do svoga kraja, umetnici su počeli da postavljaju pitanje – šta će biti sa preživelima? Izmeštanje u svet kakav ne poznajemo, umetnicima je poslužilo za kreiranje neverovatnih vizija, ponekad namerno nas ostavljajući u neznanju kako je do smaka zapravo došlo i čime je to jedan čovek zaslužio da preživi i produži svoju zemaljsku agoniju. Iz te pozicije, autori su često pribegavali pisanju alternativnih istorija i fikcija, koristeći često mitološke paralele i poznate ideje. Postapokaliptični svet u pričama najčešće bi bio smešten u tehnološki razorenu budućnost, ekonomski oslabljenu i opustošenu, budućnost u kojoj tek pokoji pretekli pojedinci pokušavaju da stvore svet iz početka. I očekivano, sukob nastaje kada im novouspostavljena okolina to ne dozvoljava... Od nebrojeno mnogo književnih, filmskih i televizijskih ostvarenja, te radova vizualnih umetnika, svakako bismo najpre izdvojili remek-delo Kormaka Mekartija Put, tu žestoku i beskompromisnu priču o putovanju oca i sina kroz razoren svet nakon kataklizme, u potrazi za preživelima, delo koje je solidno adaptirano i u film pre desetak godina. Rame uz rame sa time slede i dela vrsnog američkog pripovedača Kurta Vonegata, koji se nekoliko puta bavio distopijama u svojim delima, poput onih alternativnih u Galapagosu na primer. S druge strane, Velsov danas nadaleko čuveni Rat svetova pokazuje Zemlju izloženu izvanzemaljskim bićima, koja je okupiraju u potrazi za izvorom novog života, a kao posledicu čovekovog eksperimentisanja sa prirodom, Japanci su inaugurisali slavno čudovište gigantskih razmera Godzilu, koja je sa različitim uspehom stigla i do Holivuda poslednjih godina. Slike nimalo lepog života nakon smaka isporučio je Roland Emerih u svom filmu jednostavno naslovljenom Dan posle sutra... Sa porastom platformi za distribuciju filmova i serija, tema postapokalipse postala je među najviše strimovanim sadržajem, a Okružen mrtvima prikazuje svet u kome šačica preživelih pokušava da opstane među armijom zombija, da bi se, naravno, pokazalo da je ponekad čovekova priroda opasnija od jezivih bića. I naravno, tu priču pokreće virus nepoznatog porekla. I toga je u sedmoj umetnosti nepregledan broj. No ostanimo do kraja kod teorija zavera, očito nastalih iz nenapisanih scenarija umetničkih vizija. Verovatno jedna od najgolicavijih tema, koja je nekako skrajnuta ovih dana, svakako je ogroman uspeh filma Parazit, koji je pokorio čitav svet od Kanskog festivala do poslednjih Oskara. Parazit je priča o porodici (odnosno porodicama) koja ulazi u kuću (telo) ljudi naizgled superiornijih od njih, da bi ih onda nenadano i stihijski razorili. Samo podsećanja radi, Parazit je prvi film koji dolazi iz Azije i koji je osvojio sve Oskare, čime je ispisao istoriju Holivuda. Parazit koji nas je pokorio ovih dana, dolazi iz Azije i promenio je istoriju civilizacije zauvek. Da li je zapravo Parazit najavio dolazak parazita koji će još dugo ostati među nama, dok nas ne pokori u potpunosti? Teoretičari zavera i vi ostali, mislite o tome.