Nevaljalci

Predsednik je ovih dana dosta vikao na nas. Bivao je tužan, kiselo nasmejan, pomalo optimističan, ali uglavnom pesimističan, često neraspoložen, a još češće vrlo besan. Samo što nam nije rekao da na sledeću konferenciju za štampu ponesemo šibu, eto toliko izgleda nismo bili dobri. Bez batina smo se nekako provukli, ali smo zato bezbroj puta čuli da ćemo morati da ostanemo kod kuće i da možemo da zaboravimo izlaske narednih mesec dana. Kao i svaki strogi roditelj, uvek bi istakao da je to za naše dobro, jer napolju vreba virus korona. A zašto je bio tako besan? Pa, mnogi od nas su bili nevaljali. Iako je on govorio da ne smemo da izlazimo napolje, da moramo na neko vreme da se odreknemo druženja, sedeljki, šetnji i svih ostalih vidova socijalizacije, neki od nas ga nisu poslušali. Moguće je da su bili zbunjeni jer što bi se on sada pobogu toliko ljutio na nas i branio nam da izađemo u šetnju, a onomad su nam njegovi doktori govorili da idemo u šoping u Italiju, on nam je govorio da više ljudi nastrada od komaraca i savetovao nam da valja popiti pokoju rakijicu kao lek protiv korone. Pa gde da se lečimo tom rakijicom onda nego u kafani? Bilo bi glupo da sedimo kod kuće i pijemo, pa nismo alkosi! Takođe, mnogi ga nisu ozbiljno shvatili, jer kako to sad mi ne smemo da izlazimo napolje i družimo se, a desetine hiljada njegovih simpatizera su koliko pre nedelju-dve stajali u redovima širom Srbije kako bi mu dali potpise za izbore? Jeste da „neće grom u koprive“, ali kad kopriva ima baš mnogo ko zna, ne kaže se džabe „i ćorava korona ubode nekog glasača“. Ipak, što smo mi bili nevaljaliji, to je on bio stroži. Uveo nam je vanredno stanje. Reklo bi se da ćemo se disciplinovati, no, raspojasani građani opet nisu bili primerni. Videli su Maju Gojković da po sunčanom danu sedi u kafiću i odmah se polakomili, hoće i oni. A kako može Maja, a mi ne možemo, pitali su se kada su se na njih ponovo naljutili, ne samo Vučić nego ovog puta i Ana Brnabić. Kazna je opet bila strašna. Uveli su nam policijski čas. Režim funkcionisanja je jednostavan, do 20 časova ne izlazi ako baš ne moraš, a posle 20 časova ne izlazi ni ako moraš. No, opet predsednika građani nisu shvatili baš najozbiljnije jer, ruku na srce, kako ozbiljno shvatiti čoveka koji nosi zaštitnu masku, ali ne tamo gde treba, preko lica, već oko vrata, poput portikle? Znamo doduše da je predsednik onomad rekao da nikada ne bi nosio masku, valjda jer je baš baš hrabar, ali sa druge strane struka kaže da treba nositi masku bez obzira na to da li si hrabar ili ne. Predsednik se stoga našao u problemu, kako da istovremeno ispadne i hrabar i razuman, pa je maska oko vrata bila kompromisno rešenje. Kao čovek od kompromisa, ponovo nas je kaznio ukidanjem prevoza i produžavanjem policijskog časa. Nismo se mnogo bunili, pošto smo shvatili da bi bilo glupo da mu ponovo nešto zameramo, recimo to što se tokom susreta sa pristiglim kineskim doktorima opet šepurio bez maske, grlio ih, dodirivao se po licu i ljubio kinesku zastavu. Jedino su vlasnici pasa nešto zakerali, pa im je omogućeno da tokom policijskog časa izađu napolje i isprazne svoje ljubimce, ali im je predsednik ipak održao bukvicu na konferenciji za štampu, čisto da se ne opuste i ne probahate previše. I tako. Sada smo malo bolji i disciplinovaniji, pa predsednik najzad može sebi da da oduška i na konferencijama nam priča o onome što je zaista važno – koliko je njemu teško i koliko je on u stvari super. Da li ćemo mi to ikad shvatiti? Teško. Nevaljali smo i nezahvalni, a što se grbo rodi, ni karantin ne ispravi.