Političari su uništili i državu i namensku industriju

Pre 29 godina, 19. februara 1991, Nenad Gojković je kao direktor prvog sektora u Jugoimportu-SDPR sa američkim DŽeneral dinamiksom potpisao 10 milijardi dolara vredan Memorandum o razumevanju o izvozu aviona supergaleb G-4. Taj posao, nažalost, nikada nije realizovan, a danas namenska industrija, umesto da puni državnu kasu, čeka infuziju iz budžeta, bez koje neće moći da preživi. Ko je kriv što rekordni ugovor nije realizovan i što su fabrike oružja i vojne opreme dovedene do prosjačkog štapa? O tome za NIN prvi put govori Nenad Gojković, autor knjige Poslednji uzlet i bivši pomoćnik predsednika Zajednice industrije naoružanja i vojne opreme Jugoslavije. „Tih 10 milijardi dolara ponuđeno nam je off the record. Zapravo, nudili su dva miliona dolara za strukturu aviona, ali je njihova procena bila da može da se proda 5.000 aviona i tako dolazimo do pomenute sume. Vredniji ugovor od toga nijedna kompanija iz SFRJ nije imala. Pa, projekat Jugo-Amerika vredeo je tek deseti deo te sume“, s nostalgijom se priseća Gojković. Sve to deluje nestvarno, tim pre što je DŽeneral dinamiks već proizvodio lovački avion F-16. Zašto su hteli da kupe jugoslovenski G-4 i da njime opreme američku vojsku, mornaricu i vazdušne snage? Postoji više razloga za to. Prvo, Pentagonu je bio potreban avion za obuku pilota i raspisali su tender, na koji se, uz nas, javilo 20 proizvođača iz celog sveta. Već to što smo se javili na tender je bilo neverovatno. Kada sam to predložio, general Jovanović me pitao: „Da li ste ozbiljni, kako ćemo prodati avion, i to školsko-borbeni Amerikancima, koji su avion izmislili?“ Rekao sam mu da mi nije izazov prodati frižider Arapima, jer im je potreban 12 meseci u godini. Izazov je prodati ga Eskimima, jer im treba 12 dana u godini. General se nasmejao, dao mi je odobrenje, ali i upozorio da vodim računa i da ću, ako nešto pođe po zlu, sam biti kriv i snositi konsekvence. Prihvatio sam i sve je počelo krajem oktobra 1989. Naredne godine, u junu i decembru eksperti i direktori DŽeneral dinamiksa su u dva navrata dolazili u Jugoslaviju da vide šta imamo, sa čim raspolažemo, šta znamo... Nakon obilaska brojnih fabrika (VTI Žarkovo, Prva petoletka, Orao Rajlovac, Soko Mostar) znali su da dobijaju vrhunski avion „na tacni“, bez ulaganja u prototip, u razvoj, ispitivanja. U maju su doveli i probne pilote Američkog vazduhoplovstva na čelu sa general-potpukovnikom Ouksom i posle testiranja zaključili da je G-4 klasa za sebe, bolji od svih konkurenata i da se sa njim mogu porediti samo engleski Hawk i evropska kooperacija Alpha jet. Oni su nam rekli da je to „avion za 21. vek“! Bili smo u šoku, jer je G-4, osim američke vojske, trebalo da dobiju i sve druge zemlje koje su tada posedovale čuveni F-16, a to su članice NATO-a, Izrael, arapske i zemlje Bliskog, Srednjeg i Dalekog istoka – Japan, Južna Koreja, Tajvan, Australija... Zbog toga su oni operisali sa brojkom od 5.000 aviona! Presudno je bilo što Amerikanci i njihovi saveznici nisu imali avion tih performansi po tako smešno niskoj ceni, jer je po njima G-4 vredeo najmanje 3-4 puta više! Uzgred, mi smo ga ponudili po ceni od oko 3,7 miliona dolara, sa motorom i opremom! U knjizi Poslednji uzlet napisali ste da se nadate da će istina o tom projektu „poslužiti da ne počinjemo uvek od nule“. Iz najave predsednika Aleksandra Vučića da će valjevskom Krušiku država morati da pomogne sa nekoliko desetina miliona evra, ispada da sada ne krećemo od nule, već ispod nule? Pa ispada tako! Država sada najavljuje milostinju, ali je u proteklih bar 20 godina Krušik pomagao državu, a u poslednje vreme „pomaže“ i neke privatne „biznismene“. Ako bi se sve sabralo i oduzelo, država je dužna Krušiku bar 10 puta više, a da ne govorim koliko toj fabrici duguju povlašćeni privatnici i vrli „biznismeni“. Neshvatljivo mi je, kao nekome ko je dobar deo radnog veka proveo u industriji naoružanja i vojne opreme, da se tako ozbiljna firma dovede na prosjački štap, a da takozvani uspešni biznismeni robu dobijaju na veresiju (u normalnom poslovnom svetu za ovu robu ne postoji „veresija“) i da se to sve odvija pred očima javnosti. Mi smo na Projektu Sarajevo, što je bio šifrovani naziv za izvoz G-4, radili za platu, a privatnici, čuveni trgovci oružja su i tada dolazili kod nas i kupovali, ali prvo bi dali avans, a pre isporuke bi isplatili i ostatak pune cene! Neshvatljivo je bilo da se roba daje a da nije pre toga plaćena. Pa, nismo je bez para davali ni našoj Armiji! Sada, kada je partokratija kao hobotnica raširila pipke, može sve što je u ono vreme bilo nezamislivo. Pa su moguća čak i krivična dela, a da za to niko ne odgovara. Zato mi uvek počinjemo od nule, sada i ispod nule. I ovde važi još jedna krilatica, sve se prašta sem uspeha – osim ako ste član partije na vlasti. Ako jeste, uspeh nije posledica vaših sposobnosti, već sile partije koja stoji iza vas, pa možete činiti šta vam je volja. Takvi su uspešni i kad nisu uspešni. Da je tih 10 milijardi dolara bar donekle moglo da promeni istoriju na Balkanu, jer samo nekoliko meseci nakon što ste potpisali sporazum u Fort Vortu u Teksasu počeo je krvavi raspad SFRJ? Naravno. Na našu nesreću, lideri južnoslovenskih plemena su imali druge vizije. Umesto svetle budućnosti, izabrali su svetlu prošlost, tisućljetni san, neki su bili neopredeljeni, neki nisu znali šta ih je snašlo. Nijedan nije gledao u budućnost i nije brinuo o posledicama svojih odluka po vlastiti narod! Samo su poslovi u koje sam bio lično uključen vredeli oko 50 milijardi dolara. A partneri su nam bile američke kompanije. To su za nas bili „trojanski konji“, preko kojih je trebalo lakše da uđemo na tržište SAD, jer se, ipak, ta roba ne prodaje na Zelenom vencu ili na Kalenić pijaci. Koliko su to bili značajni aranžmani svedoči i to što sada zbog posla vrednog 2,5 milijardi dolara predsednik SAD Donald Tramp odlazi u zvaničnu posetu Indiji. Da tragedija bude veća, u proizvodnji G-4, tenka M-84A, revolvera CZ-99, aviona Sky truck (Utva iz Pančeva je trebalo da za SAD proizvede od 5.000 do 10.000 komada), „orkana“, brodova, teških oruđa, svih oružja, učestvovale su firme iz cele Jugoslavije! U Zajednici industrije naoružanja i vojne opreme (ZINVOJ) bilo je 70.000-80.000 radnika, i još bar toliko ih je bilo posredno uključeno. Imali smo natprosečne zarade, devizni priliv od izvoza 80-ih godina je bio između 2,5 i 4,5 milijardi dolara godišnje, a udeo uvoznih komponenti samo 10-15 odsto. Šta se u međuvremenu desilo sa projektom supergaleb? Šta se desilo? Isto što i sa Jugoslavijom. Nažalost, sve je propalo, osim nauma naših lidera, koji su ostvarili svoje snove i uništili državu, usput i svoj narod. Kamo sreće da nisu ništa sanjali! Supergaleb na neki način i dalje živi. Iako je Soko Mostar završio poboljšani model G-4 još 1990. i poslao ga u Batajnicu na ispitivanje, našim političarima nije smetalo da ga posle 2000. bar 3-4 puta promovišu kao „neverovatno dostignuće“. Isti je slučaj i sa haubicom nora, avionom lasta, koji je Utva proizvodila još polovinom 80-ih… A neupućeni građani gutaju sve što im se servira. Pre tri decenije NATO je hteo da nabavi nekoliko milijardi dolara vredne tenkove iz SFRJ za opremanje svojih snaga, a sada se naša vlast hvali kada iz Rusije nabavi nekoliko aviona ili pancir S? Dobro, MiG-29 je druga klasa aviona, orao i G-4 nisu uporedivi sa njim, jer služe za druge namene. Protivvazdušne sisteme smo i pre kupovali, to nije ništa novo. A za tenk M-84A u knjizi sam naveo da je bilo planirano da čim završimo posao sa G-4, sa Amerikancima počnemo pregovore da M-84A, po njihovoj zamisli, postane oficijelni tenk članica NATO, jer je krajem 80-ih bio najnapredniji u svetu. Ko je kriv što do toga svega nije došlo? Opet lideri plemena Južnih Slovena. Engleska poslovica kaže da se sa nacionalizmom živi, ali se od njega ne živi. Za nacionalizam u prodavnici ne možete kupiti ništa. I pre četiri decenije, kad su me predstavnici JNA, tokom razgovora o jednom komercijalnom poslu, pitali - a gde ti je patriotizam – odgovorio sam: „Kada bi radnik namenske industrije sa punom korpom namirnica na kasi kazao da plaća patriotizmom, bio bi ili zatvoren ili odveden u ludnicu“. Patriotizam nije roba. Nema tržišnu vrednost. Kako vam posle svega izgleda ponuda evropske trojke na čelu sa Žakom de Lorom, koja je u maju 1991. Anti Markoviću ponudila 5,5 milijardi dolara za nastavak reformi? Kao Andersenova bajka, a bila je istina, o čemu je svedočio i pokojni Kiro Gligorov. A uz taj poklon, ili pomoć, ponuđeno je da SFRJ bude članica EU, i to bez ovih 36 ili ko zna koliko će još uslova biti... Ne razumem ondašnje lidere. Da li je samo urbana legenda ili je stvarno pre raspada SFRJ i američki državni sekretar DŽejms Bejker nudio 6,5 milijardi dolara za unapređenje namenske industrije SFRJ? Ko je to odbio? U maju 1991. bio sam pomoćnik predsednika ZINVOJ i na prijemu u kineskoj ambasadi sreo sam američkog vojnog izaslanika, pukovnika DŽina Viznanta. Rekao mi je da ne treba ništa da brinem, jer su u pitanju ozbiljni poslovi, da u junu dolazi državni sekretar DŽejms Bejker i donosi poklon „koji se ne odbija“. I stvarno, sredinom juna Bejker je na sastanku sa Antom Markovićem, u prisustvu članova SIV-a i predstavnika svih republika, doneo „poklon“ od oko 6,5 milijardi dolara, u cilju podrške reformama, koje je započeo Ante Marković. Nije to bio novac za namensku industriju. Mi smo tehnološki bili svetski vrh. Nažalost, priča iz decembra sa Žakom de Lorom i predstavnicima EU se ponovila i Bejker se vratio u SAD neobavljena posla. Kasnije je u memoarima zapisao da je „najcrnji petak u životu doživeo u Beogradu, u Jugoslaviji, gde je video bujanje nacionalizma od dna do vrha“. Posledice toga osećamo i danas. Pogledajte na šta liči svaka od šest novonastalih država, ličnih feuda. Nekadašnji privredni giganti su otišli u istoriju, u legendu, odlaze nam lekari, inženjeri, medicinsko osoblje, čak i vozači, a većina penzionera živi na rubu egzistencije. Pre raspada SFRJ predložili ste da sve fabrike namenske industrije iz svih republika formiraju zajedničku, multinacionalnu kompaniju. Zašto je ta ideja propala, iako su je u startu svi prihvatili? Krajem aprila 1991. pokušao sam da sačuvam ovu industriju. Video sam da su vremena sve smutnija, ali niko normalan nije očekivao rat. Ideja je bila da u inostranstvu, u Evropi ili SAD osnujemo multinacionalnu kompaniju, sa kapitalom od 4,5 milijardi dolara, koliko je vredelo izvezeno naoružanje i vojna oprema uz državne garancije kupaca. Naši političari su, međutim, odobravali kupcima da odlože plaćanja dospelih obaveza, a fabrike niko ništa nije pitao, niti su dobijale kompenzaciju od države za to. Želeo sam da se te garancije preuzmu od Narodne banke Jugoslavije i iskoriste kao osnivački ulog, a svaka fabrika imala bi udeo u vlasništvu u skladu sa tim kolika je vrednost garancija koje je uložila u zajedničku kompaniju. Poslao sam dopis svim firmama, članicama ZINVOJ iz svih republika i iz svih sam dobio potvrdan odgovor, osim iz Zastave. Iz BiH, Crne Gore i Makedonije saglasnost su dala i Izvršna veća! Zovem direktora Zastave, on mi tvrdi da je potpisao saglasnost i da sutra dolazi u ZINVOJ, čim završi sastanak u Privrednoj komori Srbije. Sutradan se ne javlja i oko 13 sati kažem saradnicima da od toga nema ništa. Napadaju me da sam skeptik. Oko 14 sati zovu me direktor Krušika, a potom i Prvog partizana iz Užica, Savić i Ojdanić. Mole da njihovu saglasnost stavim u ladicu, posle će mi kao objasniti razlog. Direktor Zastave je dobio instrukciju od političara i sve je palo u vodu! A ja sam računao, ako sve i pođe po najgorem zlu, kao multinacionalna kompanija sa sedištem u Parizu, Londonu, Cirihu ili NJujorku mogli smo da zaštitimo imovinu, radna mesta, poslove. Opet su političari ekonomiju gurnuli u stranu, a tamo gde politika upravlja ekonomijom, nema prosperiteta. Primer za to su naše državne firme. Vama je vlasnik italijanske Berete nudio da bude kooperant Crvene zastave, jer su bili ubeđeni da će se SAD odlučiti da kupi pištolje iz Kragujevca. Kako vam 28 godina kasnije zvuči vest da je Beretu posetila delegacija MUP-a, u kojoj je otac ministra policije Branko Stefanović bio kao predstavnik privatne firme GIM? Svaki komentar na to je suvišan. Da, vlasnik Berete je krajem decembra 1989. došao u Jugoimport SDPR sa predlogom da bude kooperant Zastave u proizvodnji CZ-99. Obe firme su se, zajedno sa svim ostalim iz celog sveta, koje proizvode revolvere, javile na tender Policije SAD za kupovinu službenog ličnog oružja. Svi su poslali uzorke za testiranje i vlasnik Berete je preko italijanskog lobija čuo da će Zastava pobediti na tenderu, pa je požurio da na vreme obezbedi bar deo posla, da kao kooperant proizvodi bar neke delove. Kod nas je, nažalost, izbio rat, pa smo po svom starom, dobrom običaju imali prečeg posla, a Bereta je kao drugi po kvalitetu ponuđač proizveo milione revolvera kojima je snabdeo policiju, a potom i Armiju i slobodno tržište SAD! Kako vam se čini sve ono što se poslednjih godina dešava sa namenskom industrijom, a posebno sa Jugoimportom-SDPR, koji je za industriju naoružanja bio isto što i Geneks za druga preduzeća SFRJ? U SFRJ je postojao ozbiljan, zaokružen sistem industrije naoružanja i vojne opreme, a u okviru Jugoimporta-SDPR bili su objedinjeni strateško planiranje, marketing, prezentacija, obrada tržišta i kupaca. To je i lakše i efikasnije nego da svaka firma nastupa za sebe i plaća troškove svega toga. Pri tome, fabrike su određivale cene, a Jugoimportu-SDPR je pripadala samo provizija od 2,16 odsto. Tim pre ne mogu da shvatim sve što se nekažnjeno radi u Krušiku, Zastavi i drugim fabrikama. Jugoimport sada nije ni bleda slika firme koju sam 1991. zastupao u pregovorima u Fort Vortu, u Teksasu. Divim se i onima koji su postavljali i onima koji su postavljeni za direktora Jugoimporta bez minute staža u namenskoj industriji. Neverovatno zvuči da je firma nelikvidna, da nema sredstava. Ti koji postavljaju te kadrove ne shvataju, ne razumeju ili ih je baš briga što se ugled u svakom poslu, a posebno u ovom vezanom za naoružanje i vojnu opremu, mukotrpno i veoma teško stiče, veoma lako gubi, a još teže vraća! Kako se stvari odvijaju izgleda mi da Jugoimport i takav kakav je još ima neki ugled iz prošlosti u zemljama trećeg sveta. Zato oni obrade kupca, a pred realizaciju u posao „uskače“ privatna firma koja ga realizuje, i to prvo što od proizvođača kupi oružje po nižim cenama nego Jugoimport, zatim ni po tim cenama robu ne plaća, već je uzima na „veresiju“, a na kraju svu razliku u ceni zadržava ta privatna firma. Ne razumem državu, zar niko ne shvata da se na taj način seče grana na kojoj se sedi. Pa neće valjda privatna firma od dva, pet ili 10 zaposlenih uspešno organizovati sve one poslove koje je obavljao Jugoimport? Koliko je teškom stanju u namenskoj industriji doprinelo dovođenje stranačkih direktora bez ikakvog iskustva u trgovini oružjem? Od početka ratova i raspada SFRJ jedino merilo sposobnosti je partijska pripadnost, što i ne čudi ako se ima u vidu da je i nekim političarima prvo zaposlenje predsednik vlade ili države. Nekada je bilo neshvatljivo da tako nešto može da se desi, jer je zapošljavanje u namenskoj bilo striktno regulisano. Da li biste vi smeli da sednete za upravljač aviona? Ne, naravno, jer biste mogli poginuti. A da li neko sme da bude direktor velike državne firme sa iskustvom roštiljdžije, kupljenom diplomom čak i nepostojećeg fakulteta ili plagiranim doktoratom? Naravno da sme! Ne gine se, plata je bogovska, a tu su i brojne druge privilegije. Kako gledate na to da je udeo Jugoimporta u izvozu sve manji, dok vodeću ulogu preuzimaju privilegovani privatni trgovci? Sada je dovoljno učlaniti se u partiju i zaposlenje je zagarantovano, od portira do generalnog direktora. To je osnovni razlog što Jugoimport propada i samo se, bar mi se tako čini, čeka da potone, pa da se pojavi „podoban“ kadar, privatnik, koji će zgradu od nekih 10.000 kvadratnih metara na dobroj lokaciji, na Novom Beogradu, kupiti po ceni mnogo manjoj od realne. Može li onda namenska industrija ozdraviti dok se sa rukovodećih mesta ne sklone partijski kadrovi? To je nemoguće. A i potezi koji se vuku da bi se odbrambena industrija „postavila na noge“ su nelogični. Grupacija odbrambene industrije je kao invalid, nedostaju joj dva ključna segmenta, nauka i marketing! Zato će se, bez VTI Žarkovo i Jugoimporta, ova industrija pretvoriti u svojevrsnu zanatsku radionicu i posle više od veka tradicije preti opasnost da bude ugašena. A ne tako davno je vrhunska tehnološka rešenja plasirala na najzahtevnije i najprobirljivije tržište sveta, u SAD. Danas država najavljuje pomoć Krušiku, dok privatni trgovci poput GIM-a, koji zastupa otac ministra policije, robu dobijaju na veresiju, a uz to i nezakonito deo novca od prodaje zadržavaju za sebe? Pošto je i državni revizor utvrdio te činjenice, policija i sudstvo bi trebalo da u što kraćem roku odrade svoj deo posla, da se razlika u ceni između nabavne i prodajne, umanjena za proviziju trgovcu do pet odsto, vrati Krušiku; „sposobni“ privatnici bili bi procesuirani, a država ne bi morala valjevskoj fabrici da deli milostinju, već bi Krušik kroz poreze i doprinose punio budžet! U normalnim zemljama ovo bi se tretiralo kao krivično delo, dok je kod nas to normalno - ako imate dobre veze sa vladajućom političkom elitom. Koliko je opravdana bojazan da se namenska industrija sprema za privatizaciju, ali za unapred poznatog kupca, kao što su i trgovinu oružjem preuzeli ljudi bliski vlastima? Sve mi, zbog toga kako je formirana grupacija Odbrambena industrija Srbije, liči na to da je ona namenjena nekome, znanom samo političkoj eliti. Sve miriše na propast, na isisavanje kapitala, korupciju, pljačku, kao i u mnogim drugim društvenim preduzećima. U ovom sistemu, grupaciji nedostaju dve ključne firme, bez kojih je ona sakata, nepotpuna. To su VTI Žarkovo i Jugoimport-SDPR. Proizvodnja bez razvoja i naučnoistraživačkog rada nema perspektivu, a uz to već odavno nije problem proizvesti, već prodati robu. To što je ranije radio Jugoimport - marketing, ispitivanje tržišta, strateško planiranje, obezbeđunje zaposlenosti kapaciteta svih članica grupacije – ne mogu da preuzmu same fabrike, svaka za sebe, niti privatne firme sa nekoliko zaposlenih, kojima je jedini cilj pljačka članica grupacije, što se do sada tolerisalo. Pri tome, postojeći kapaciteti Odbrambene industrije daleko nadmašuju potrebe Vojske Srbije, a te slobodne kapacitete mogao je da angažuje samo Jugoimport, u saradnji sa svim fabrikama. Po mom mišljenju, vlasnik grupacije u celini, a time i svake firme u okviru nje, trebalo bi da budu oni kojima je to najviše u interesu, a to su radnici, zaposleni. Sve te firme su do kraja 50-ih godina bile 100 odsto u vlasništvu Vojske, odnosno države! Posle toga su za proširenje kapaciteta uzimale kredite, koji su uredno vraćani. Prema tome, vlasnici firmi su zaposleni u njima – oni koji sada rade i oni koji su radili. U tom smislu, radnicima bi kroz akcije trebalo podeliti 60 odsto kapitala, a 40 odsto bi trebalo da pripadne Fondu PIO. Kako vama deluje podatak da je 2018. Krušiku država uskratila dozvolu za izvoz 32.000 mina u Jermeniju, a da je kasnije taj isti posao odobren privatnoj firmi Vektura trans Slobodana Tešića? To je posao za policiju i tužilaštvo, za sudove i ništa više. Samo ne razumem šta radi ili zašto ne rade svoj posao policija, tužilaštvo, sudovi... Dok sam ja radio u namenskoj, u Jugoimportu, ZINVOJ-u, to je bilo nezamislivo. Zaista ne razumem, ispada da neko radi što mu je volja. Vaš princip je da bi fabrike naoružanja trebalo da se ponašaju kao svako drugo preduzeće na tržištu. A da li bi ijedna firma svoju robu prodavala ispod cene koštanja, kao što je Krušik mine prodavao GIM-u i Tešićevim firmama? Bi, prodavali bi ispod cene, ali samo pod pretnjom pištoljem, a i tada teško. To se može desiti u slučaju rata ili ratne opasnosti, ali tada je kupac država i tada se ne pita za cenu. U mirnodopskom periodu je to slučaj za policiju, tužilaštvo i sudove. Imamo li mi dobrih, sposobnih kadrova koji bi mogli uspešno da vode namensku industriju? I od koga zavisi da li će oni dobiti šansu? Mladih kadrova ima, konstantno izlaze sa fakulteta, ali onih pravih, a ne prijavljenih na adresi neke pijace u Londonu, sa diplomom koja je izdata u bakalnici, a ne na Beogradskom univerzitetu. Prave stručnjake parole i pozivanje na patriotizam neće zadržati u zemlji, njima treba mogućnost da ispolje svoju kreativnost i da za to budu adekvatno plaćeni. Kada sam počeo ovaj projekat sa G-4 imao sam 39 godina, pre toga sam vodio ugovore za drugi prototip aviona dvoseda orao, zatim za prvi i drugi prototip G-4, helikopter gazela SA-341 i SA-342, pa… I radio sam posao koji sam voleo, sa ljubavlju, za koji sam primao lični dohodak, dobio sam stan i živeo u normalnoj, sigurnoj zemlji, u kojoj kriminalci nisu bili TV zvezde koje odlažu odlazak u zatvor zbog gostovanja u rijalitiju.