Neodgovorni postupci ruše ugled Crkve

Slično političarima iz vlasti, ali i kaskajući za njima, vrh SPC se proteklih nedelja izjašnjavao protivurečno povodom virusa kovid-19. Posledice zagovaranja uobičajenog načina bogosluženja bile su pune porte hramova i pričešćivanje jednom kašičicom, od čega mnogi sveštenici nisu odustali ni nakon novog saopštenja Sinoda. NJime su propisane interne liturgije uz prenos preko televizije i novi „režim“ evharistije. U međuvremenu se vernicima obratio i vladika bački Irinej Bulović, kritikujući „soroševske“ medije da vrše harangu na Crkvu, uz pomoć „jeretika“ iz pastirskih krugova, a insistiranjem na opasnosti od zaraze pomenutim rizičnim ponašanjem. Onda je od korone preminuo vladika valjevski Milutin. NIN je o pitanjima odgovornosti razgovarao sa ocem Vukašinom Milićevićem, docentom Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu, neposredno pre ovog, rekli bismo - simboličnog događaja. Da li je kompromisna i zakasnela poslednja odluka Sinoda da sveštenici vrše pričešće po kućama vernika? Sinod je u ovoj odluci zauzeo mnogo direktniji stav, i čini mi se da je to ono što je dobro. Problem je to što je ova odluka svakako zakasnela i naročito to što je, čini mi se, iznuđena. Ovo kažem jer su joj prethodili preporuka Vlade i pritisak javnosti. No, da li je to sve trebalo da se desi i da li je bilo baš neophodno da Crkva na ovaj način kompromituje svoj ugled u društvu, pa još u ovako teškoj situaciji? Jer, pre nekoliko nedelja smo znali sve što i danas znamo o virusu, o tome kako se prenosi i koja su to rizična ponašanja i postupci. Takođe, problem u vezi sa ovom odlukom je to što će se ona teško sprovesti. Ko će sprečiti vernike da se okupljaju oko hramova u vreme služenja liturgije? Ko će im zabraniti da uzmu učešća u onome što im je kao vernicima najvažnije? Kako će sveštenici da sprovedu pričešće po kućama i kojih će se tačno mera pritom pridržavati? I ko će kontrolisati tu vrstu kontakta? Zbog toga mislim da je bilo neophodno zauzeti drugačiji stav. Služenje liturgije, uključujući i način pričešća, bilo je neophodno prilagoditi situaciji, što je sasvim moguće kako smo videli u nekim eparhijama. Nužno je i držati se takve prakse dok god to situacija zahteva i uslovi dopuštaju. Da li je na Sinod više uticalo obolevanje vladike Milutina valjevskog i dva sveštenika iz iste eparhije ili reakcija medija i javnosti? Delimično sam već odgovorio na ovo pitanje. Što se tiče vladike Milutina, zaista ne znam da li odluka Sinoda ima veze sa činjenicom da su se on i njegovi sveštenici razboleli. Ni prethodno saopštenje Sinoda u kom se Crkva poziva na pravo vršenja tradicionalnog obreda pričešća – iz jednog putira i jednom kašičicom, nije delovalo sinhronizovano sa apelom patrijarha Irineja da se poštuju preporuke Vlade o socijalnoj distanci. Ono što me od početka ove krize najviše plaši su kontradiktorne izjave, na svim nivoima. Jasno je da je i pomenuto saopštenje kontradiktorno pozivima patrijarha. Kao vernik, ja mogu da razumem da ta kontradikcija u izjavama dolazi iz strepnje da bi se mogla dovesti u pitanje čvrstina naše vere. No, ja zaista ne mogu da opravdam takav stav budući da se on kosi sa svim onim što znam iz teologije i što kao odgovorni hrišćanin i građanin mislim i osećam. Sinod navodi i da država ne može da se meša u bogoslužbeni život. Da li je to tačno, ukoliko data praksa ugrožava zdravlje ljudi, što je u suprotnosti sa Ustavom Srbije? Svi relevantni zakonski akti garantuju slobodu veroispovesti i praktikovanja vere u obrednom smislu, ali uz uslov da time niko nije ugrožen. Ukoliko oni koji su pozvani ocene neko obredno ponašanje kao rizično i to ubedljivo argumentuju, te ukoliko ne postoje kontraargumenti već samo uverenja, mi možemo da nastavimo da se držimo uverenja, što niko ne može zabraniti, ali naše ponašanje moramo uskladiti sa argumentima. Zar je neophodno podsećati da možete zaraziti nekoga čak i da niste toga svesni? Zašto se ignoriše i Ustav SPC u koji je 20-ih prošlog veka uveden član specifičan za epidemije? Nije u pitanju Ustav, već priručnik za sveštenike koji veoma detaljno obrazlaže mere u pogledu načina pričešća u vreme epidemije - dezinfekciju kašičice itd. Postoje i mnogo stariji primeri, recimo, Sveti Nikodim Agiorit se time bavi u svom Pidalionu. A direktni odgovor na pitanje glasi: ne znam zašto se te mere ne poštuju. Da li bi državni organi trebalo da oštro reaguju povodom proizvoljnog doživljavanja preporuka stručnjaka od SPC? I, zašto to ne čine? Mislim da to ne čine zbog suštinskog nerazumevanja kao posledice konstantnog odsustva javne debate o bitnim društvenim pitanjima, kakvo je svakako i pitanje odnosa države i crkve, kao i prirode, pa tako i granica verskih sloboda. Tu se suočavamo sa još jednom kontradikcijom: načelno, mi živimo u sekularnom društvu, ali se sa svih strana proklamuje nekakva simfonija države i crkve. No, na ovom primeru, kao i na mnogim drugim, vidimo da čak i ta „simfonija“ nema nikakve veze sa idejama i vrednostima, već, nažalost, samo sa interesima. Da li ste se lično osetili prozvanim saopštenjem vladike Irineja Bulovića u kom navodi da za „neodgovorne pojedince sa bogoslovskim akademskim zvanjima“ koji štete Crkvi tvrdnjama da je „klasično“ pričešće rizično, „ne bi smelo biti mesta u crkvenoj prosveti“? Premda nisam direktno spomenut u ovom saopštenju koje dolazi, čini mi se, iz „kancelarije episkopa bačkog“, mogu da kažem da me je lično pogodilo njegovo objavljivanje. Žao mi je što iz kancelarije jednog tako eminentnog episkopa, prema kome sam gajio izuzetno poštovanje, dolazi tekst koji sadrži izobilje teških optužbi, bez ikakvog utemeljenja i argumenta. Kakve su poteze povukle druge pravoslavne crkve po pitanju zaštite od virusa? Ima li još načina da se pričešće obavi bezbedno? Koliko mi je poznato, Ruska pravoslavna crkva je uvela obaveznu dezinfekciju kašičice i razmatra mogućnost korišćenja kašičica za jednokratnu upotrebu, Rumunska je preporučila vernicima da nose svoje kašičice, dok je Pravoslavna crkva Ukrajine, koju ne priznaju sve pravoslavne crkve, odustala od kašičice i uvela pričešćivanje takozvanim metodom potapanja. Lično mislim da je ovo treće rešenje, kakvo je kod nas preporučila Eparhija zahumsko hercegovačka - najbolje, uz poštovanje svih drugih mera kao što su distanca, maske, rukavice. Ona podrazumeva da se komadići evharistijskog hleba natapaju i da ih svaki vernik uzima svojom rukom. Kašičica je potpuno isključena. Dakle, uz ovakvu praksu je moguće ispoštovati sve preporuke stručnjaka. Treba jasno reći: pričešćivanje kašičicom niti je jedini, niti je izvorni način pričešćivanja. Ono se pojavilo tek u srednjem veku i nema nikakve veze sa suštinom samoga čina. Koji procenat arhijerejstva i sveštenstva je saglasan sa stavom Sinoda po pitanju „tradicionalnog pričešća“? Jer, suprotno Sinodu, vladika Grigorije poziva na uzdržavanje i od liturgija? O procentima zaista ne mogu da govorim. Da se razumemo, stavovi po ovom pitanju nisu uopšte tako jasni, a mnogi se rukovode predrasudama. Ono što je problem je to što se o ovome nije dovoljno govorilo i svi čekaju da neko reši stvari. Nasuprot tome, smatram da svako od nas mora da shvati da ima konkretnu odgovornost da kaže šta misli. Zašto smo inače sveštenici, teolozi itd? U pitanju je služba, a ne titula. Dakle, odgovornost! Vladika Grigorije se u tom smislu odgovorno prilagodio uslovima koje je propisala država u kojoj deluje, uz meni blizak stav da, ukoliko su vernici sprečeni da učestvuju u liturgiji, onda nema razloga da se služe nekakve privatne liturgije, kontradiktorne svojoj suštini. Strpljenje da se sačeka vreme kada će biti moguće služenje u prisustvu i interakciji sa vernicima moglo bi se razumeti i kao svojevrsna disciplina posta. Slično su postupile i još neke eparhije van granica Srbije. Na čemu pojedini iz Crkve baziraju stav da je nemoguće zaraziti se virusom korona putem pričešća, ako je poznato da može da ga napadne gljivica buđi? Na tome što smatraju kako vera u stvarno prisustvo Hristovo u evharistiji isključuje mogućnost bilo kakve kontaminacije, što je teološki potpuno neutemeljeno. Hleb i vino, telo i krv Hristova u evharistiji, zadržavaju sve svoje hemijske i biološke karakteristike, to nije samo objektivna činjenica, već je i sa teološke tačke gledišta važno to naglasiti. Liturgijsko pretvaranje hleba i vina u telo i krv Hristovu nije negiranje prirode, već znak ili predobrazac njenog preobražaja u perspektivi konačnog sjedinjenja tvorevine sa njenim tvorcem, u čemu, tako verujemo, mi realno učestvujemo kroz evharistiju, odnosno pričešće. Da li je tačno da je u vreme kuge Crkva prva pravila karantine i zašto? Koliko mi je poznato, prvi karantini su vezani za pomorske republike Veneciju i Dubrovnik. Sama reč upućuje na praksu da se sumnjiva roba i ljudi pre iskrcavanja moraju zadržati na brodovima tokom perioda od četrdeset dana. Kada je u pitanju kuga, poznato je da su u vreme najvećeg zamaha crne smrti od 1347. do 1351, sveštenici, monasi i monahinje često vodili glavnu reč kada je u pitanju staranje o bolesnima. Nažalost, ovo je dovelo do toga da upravo među njima procenat stradalih bude među najvećima. U nekim evropskim zemljama tako je umrlo i više od polovine sveštenika i monaha. Ovo nije slučaj samo sa Zapadom, već i sa pravoslavnom Vizantijom, o čemu postoji mnoštvo istorijskih izvora. Zanimljivo je i da postoji čitav niz teoloških rasprava iz istog perioda koje se bave problemom vere u usud ili fatum koja je tada počela da se javlja upravo zato što kuga nije birala, već su jednako stradali pobožni i nepobožni, bogati i siromašni.... Da li razlika u odnosu prema kovidu-19 ukazuje na postojanje struja u SPC? Moglo bi se i tako razumeti. Što ne mislim da je loše, dokle god postoji spremnost za razgovor. Nažalost, mislim da se u poslednje vreme upravo ta spremnost dovodi u pitanje. Kojoj „školi“ pripadaju pobornici pričešća jednom kašičicom? Jasno je da je u pitanju ono što bi se moglo nazvati konzervativnim pristupom. No, sa svakim konzervativizmom je problem to što on veoma često ima više veze sa emocijama, negoli sa argumentima. Kako to da mitropolit Amfilohije, koji se smatra konzervativcem, javno tvrdi da pričešće nije magijska zaštita od virusa, i krštava transrodne osobe? Kada je u pitanju njegov odnos prema crkvenim stvarima i rešavanje konkretnih problema koji su u domenu jednoga episkopa, mitropolit Amfilohije je mnogo puta pokazao ljudsku širinu koja se očekuje od nekoga ko iskreno veruje u ono što propoveda. Ne moramo se slagati u društvenim ili političkim stavovima i načinu interpretacije doktrine, možemo oko toga i polemisati, ali je neophodno da naše odnose ne opterećuje deficit ljudskosti. A to se najbolje vidi kada obratite pažnju na to kako neko postupa prema konkretnim ljudima, u konkretnim životnim situacijama.