Nepoželjni u sopstvenoj državi

Zahvaljujući letu 1660 Pariz – Beograd, u subotu 21. marta, upoznao sam pravo lice države. Ove moje, jedine koju imam. U Pariz sam stigao iz Vankuvera. Karta mi je prihvaćena, ali do gejta stižem sa nekom težinom u stomaku. Tu su već studenti ETF-a, vraćaju se sa prekinutog takmičenja u NJu Orleansu. Ima i turista – sa Mauricijusa, iz Brazila. Pričaju kako su u Meksiku na silu ušli u avion. Panika je u avio-saobraćaju, ali naš avion je spreman za ukrcavanje. I onda šok: otkazan je let! Dok pokušavamo da otkrijemo šta se dešava, stiže posada. Kažu - naša vlada neće da primi putnike?! Ekipa sa ETF odmah reaguje - šalju mejlove ambasadi, zovu veze u ministarstvima, aerodrom Beograd. Niko im ne odgovara. Sa nevericom gledam avion koji prazan odlazi za Beograd. Sve pokušavamo što nam pada na pamet: idemo na terminal Er Srbije, dobijamo pokušaj objašnjenja o grešci u komunikaciji, ali ne i pomoć. Obaveštavamo javnost, šaljemo snimke sa aerodroma, zovemo ambasadu, ministarstva...Ali, subota je na izmaku. Francuski aerodrom nam obezbeđuje ćebad, sendviče i vodu. Raspoređujemo se po klupama, svako u svojim mislima. Duga noć, posle koje se budimo promrzli i usporeni. Momci i devojke sa ETF-a su dobro organizovani. Asistent im daje instrukcije koga da zovu, kako da se obraćaju. Mobilisali su i grupe na društvenim mrežama. Francuzi donose sendviče, vodu, slatkiše. Pomalo mi je krivo – ispada da smo njima važniji nego našima. Iz ambasade nam javljaju da su obavestili vlasti u Srbiji o nama, ali da nisu dobili nikakav odgovor. Naravno, nedelja je, imaju pametnija posla, vanredno je stanje. Saznajemo i da je u srpskim medijima procurila vest da je avion poslat po nas. Poluistina, naravno – taj avion je bio poslat ranije, u petak, i pokupio je drugu grupu, tako da laž nije potpuna. Odnekud stiže devojka iz Hrvatske. Kaže – ljudi, naš avion je prazan, ima nas samo desetoro. Pitali smo da idete s nama do Zagreba, ali vam vaši ne daju, neće vas pustiti u zemlju?! Još veći bedak. Hrvati dolaze za deset svojih ljudi. Crnogorci takođe. Oni nam kažu da idu 14 dana u karantin. Od naših i dalje nikakve vesti, samo pretnje – svi ćete u Morović u karantin, donosite nam bolest... Osetiš se stvarno jadno. Stiže nova pošiljka voća, sendviča, čokolade, vode... Poslala navijačka grupa „Grobari iz Pariza“. Svaka čast. Vide-pozivom im zahvaljujemo. Nešto kasnije, na naš zahtev, stiže predstavnica ambasade. Apatična, nepreduzimljiva, uplašena, ne zna ništa, nije ona kriva. Sve je prenela našim vlastima. I? Svi je bombarduju pitanjima, objašnjavaju situaciju, gotovo da je uče njenom poslu... Počinje još jedna hladna noć... Ponedeljak. Budimo se optimistični. ETF-ovci rade na projektu za izradu respiratora. Pričamo o svemu, najviše o virusu i ekonomskoj krizi. U 11 se pojavljuje vest o letu za Srbiju – opšta euforija! Poučeni iskustvom, avionske ćebiće nosimo sa sobom. Boli odnos države prema nama, ali porodica, familija, prijatelji, svi će ispraviti nepravdu. Aplauzom pratimo postavljanje aviona, ali neko podseti – već smo jedan ovako gledali, pa je otišao prazan. Ovog puta smo se, ipak, ukrcali i poleteli. Aerodrom Nikola Tesla, 22 i 30. Još u avionu nam kažu da prvo izađu ljudi stariji od 65 godina, za njima bračni parovi sa malom decom, onda ljudi koji žive u Beogradu. Na kraju, mi iz unutrašnjosti. Umorni smo, prljavi, neispavani. Dočekuje nas policija. Usmeravaju nas, vode računa o rastojanju. Verujemo da je na kraju hodnika sanitarna inspekcija koja pregleda putnike i šalje ih kući u samoizolaciju. Pokušavamo da se našalimo sa policajcima, ima ih, otprilike, po dvojica na svakog putnika. Baš su nadrndani. Dobijam upitnik – ime, prezime, adresa, odakle dolazim...Tačka dva - upućuju me u karantin na 28 dana u logor Morović kod Šida! Pitam da li je istina, kažu, reći će mi tamo napred, požuruju da potpišem. Prolazim pasošku kontrolu, uzimam kofer, usmeravaju me u autobus. Povraća mi se. Gledam ljude u autobusu – ravnodušni, možda znaju nešto više od mene. Kažu da idemo na pregled. Pitam – jeste li čitali šta ste potpisali? Niko nije čitao. Ne shvataju ozbiljno kad im kažem za karantin. Svi umorni, ravnodušni. Ovo će izaći na zlo. Žena koja sedi napred pita vozača gde nas vodi. Nema pojma, kaže. Krećemo pod pratnjom policije sa rotacijom. Pada sneg, hladno je. Izlazimo na auto-put. Naplatna rampa, pravac – Subotica. Svi ćute. Ona žena traži da ide u toalet. Vozač ne staje. Buni se, ne vredi. Dobro došli u Srbiju, zemlju bajki i stradanja. Oko tri po ponoći stižemo u izbeglički logor. Dočekuje nas major, traži da izađemo. Snimamo obećanje da smo tu zbog pregleda i da posle pet ujutro možemo da idemo. Gde, kad se autobus i policija okretoše i odoše? U šatoru nam mere temperaturu i uzimaju podatke. Vode nas u sobe. Deset vojničkih kreveta na sprat u sobi od 80 kvadrata. Napolju kontejner sa čučavcima, jedan pretvoren u tuš kabinu. I dalje pada sneg, vetar probija kroz kosti. Kreće teorija da smo dovedeni da se stvarno razbolimo, pa da nas optuže da smo doneli virus u zemlju. Bunimo se, tražimo da idemo. Pokušavaju lažima da nas umire - samo da popune izveštaj nadležnima, doći će autobus, voziće nas kući... Obraća nam se potpukovnik, pokušava da nametne pravila ponašanja. I onda počinje pobuna. Svi smo kao jedan zaurlali na njega i predstavnika policije koji se do tog trenutka držao po strani. Grunuli smo pored njih, uzeli kofere i krenuli ka kapiji. Pojavljuju se tri automobila policije. Svi ljuti, strogi, prete. Mi sa jedne strane kapije, oni sa druge, vojska drži pripremljeno oružje. Nisam više svoj – preskačem ogradu i stajem pred policiju. Ne znam šta sam sve rekao. Znam samo da su, dok sam govorio, ogradu preskočili još dve devojke i nekoliko mladića. Zatim su ostali počeli da ruše kapiju. Neko snima i pušta na društvene mreže. Tri čoveka sa dvojnim državljanstvom obaveštavaju konzulat Francuske o svemu što se događa. Pola sata rasprave, ubeđivanja, pretnji i strogih pogleda prelazi u mirni ton. Stiže kombi za privođenje. Kažu nam da za sat stižu autobusi i voze nas u internat Vojne gimnazije u Beogradu. I dalje protestujemo. Devojke, pokisle, lepe i hrabre, odbijaju da uđu u objekat da se ugreju – ne veruju im dok ne vide autobuse. Policija iz mog grada zove da proveri zašto nisam na adresi koja je navedena za samoizolaciju. Znači, znaju da smo stigli. Po svemu sudeći –kidnapovani smo. Država pokazuje da vlada životom i smrću i daje primer da zastraši neposlušne. Neki će čak davati podršku tim merama. Napokon autobusi. Krećemo. Sneg i hladan vetar i dalje šibaju. Konačno ugledam Partizanov stadion, pored njega internat Vojne gimnazije. Po petoro odlazimo na pregled, potom u sobe, za svakog zasebna, mokri čvor korektan. Dobijamo i hranu. Sad možemo da se odmorimo...i sačekamo rezultate testa. Negativan! Kažu da je od cele ekipe s leta, zaraženo njih 15. Koliko njih tokom ovih nekoliko dana koje smo proveli zajedno? Sobe zaraženih odmah su dezinfikovane, a nas ostale šalju kućama. U izolaciju od 28 dana.