Slike potrošene utopije

Dostojanstveno, u belim mantilima, noseći zaštitne maske i zastavu svoje zemlje, lekari sa Kube zakoračili su na tlo Italije. Hasta la Italia, siempre!“ povikali su jednoglasno, nošeni revolucionarnim duhom kolege koji je izgovarao ove reči, Če Gevare. Pored Italije, doktori sa Kube stigli su i u Venecuelu, Nikaragvu, Jamajku, Surinam, Grenadu, a planiraju da u borbi protiv virusa kovid-19 pruže pomoć kome god ona bude potrebna. Spasavali su živote u Africi, Aziji, Južnoj Americi, boreći se sa ebolom, kolerom, kugom, ali i ostalim zaraznim bolestima koje obitavaju u krajevima u kojima nema adekvatne medicinske nege. Kuba je za turiste karipski tropski eden, ostrvo gde sunce, opijeno slatkim rumom, pleše uz zvuke rumbe ili sona. Mesto gde se i vreme sporo kreće, ne želeći da izgubi ni trenutak od osmeha, dodira i senzualnih koraka u suton. Tamo požudno držite cigaru među prstima, dok pali i peče usne, a obrisi lica nestaju u oblaku dima. Umorno sam zatvorila kofer i bila spremna da krenem iz Havane ka Trinidadu, malom gradu na obali Karipskog mora. Taksi je već stigao. Kolektivni taksi, kako ga nazivaju, veoma je praktičan prevoz. Nekada bude gužva u kolima, po četiri, pet putnika, ali se brže stigne na odredište. Žesus, sredovečni vozač, sačuvao mi je dobro mesto, mesto suvozača. Kaže da je danas vruće, a samo taj prozor može da se otvori. Veselo nastavlja da mi priča šta mu je žena juče napravila za večeru, kako je jastog bio sočan, a pirinač sa papajom izvanredan. U poverenju mi šapuće da mu auto nije baš dobar za vožnju i da se nada da ćemo stići do Trinidada. Vremešni pežo je nesumnjivo video i bolje dane. Ima oko četrdeset godina, lepu boju višnje, udobna sedišta, ali i jednu manu, često se kvari. Kupio ga je Žesusov otac, a ovakav pežo danas vredi pravo malo bogatstvo, jer je uvoz automobila na ostrvo veoma skup. On obožava Kubu, Fidela i revoluciju. Iako se školovao da bude inženjer agronomije, radi kao taksista, jer su plate u državnom sektoru male. „Kuba je najbolja zemlja za život na svetu, ne slušaj šta ti pričaju drugi. Škola je besplatna, a ako se razboliš ništa ne plaćaš! Nema kriminala, znam da su mi deca bezbedna. Imam baštu ovde, gajim voće i povrće, imam sve što mi je potrebno.“ Redovno mu šalje pomoć sestra iz Majamija, a taj novac čuva za potrebe svoje troje dece. „Žesus, ima li nešto što želiš, a nemaš?“, pitam ga. Dugo je razmišljao. „Voleo bih da putujem. Otišao bih najpre u Španiju, pa u Meksiko, mora biti da je veoma lepa zemlja.“ Nikada nije zakoračio van granica svoje države, nikada nije putovao, kao ni većina Kubanaca. To ih previše košta i otvara komplikovano pitanje pribavljanja viza. Zato oni kroz poeziju i priče turista upoznaju daleke predele. To su ljudi poput jednog Migela, koji je u svoje stihove utkao mnoge svetske gradove. U mašti je koračao i ulicama Beograda i Novog Sada, plovio mirnim rekama, Savom i Dunavom. Na samo 150 km od Floride, okružena morem, ova ostrvska zemlja uz plaže i palme, ima zasade šećerne trske i duvana. Preko 60 odsto njene površine čine obradivo zemljište i pašnjaci, ali se može naći kobalt, nikl i nešto nafte. Kubu muče suša, zagađenje, degradacija tla usled krčenja šuma, ali i nezakonita emigracija. Rodolfo je Kubanac koji sada živi i radi u Americi, u Majamiju. Ponosno stoji kraj svog moćnog harlija, koji zauzima gotovo polovinu dnevne sobe u kući njegove sestre u Trinidadu, malom gradu pod zaštitom Uneska. Trinidad je u vreme dok je Evropu tresla slatka groznica, bio centar trgovine šećernom trskom. „Uživam da ga vozim, lep je, zar ne?“ Morala sam da potvrdim to, iako je trijumf ostao moja tiha patnja, harli dejvidson je oduvek bio simbol američkog sna pomalo divljih momaka. Pitala sam ga kada je odlučio da napusti Kubu. „Davno, pre 25 godina, konačno sam rekao sebi, sada moraš da pokušaš da odeš bilo gde. Tada je američka vlada omogućila da dobijemo državljanstvo nakon samo godinu dana boravka na teritoriji Sjedinjenih Država. Nekoliko nas je donelo odluku da pokušamo, veslali smo do Kajmanskih ostrva preko 27 sati, ali bezuspešno. Uhvatili su nas. Spavao sam u šatoru dok me nisu poslali u Gvantanamo.“ Rodolfo je proveo oko sedam meseci u zatvoru. Kaže da Gvantanamo zapravo funkcioniše kao veliki grad. „Imali smo i bioskop! Osećao sam se dobro tamo, odmarao se, malo učio engleski… eto i sada me muči izgovor. Kazao sam im da je vlada na Kubi veoma loša, da me sputava i da je život težak, da ne mogu više da izdržim. Nakon toga su me pustili da odem u Ameriku.“ Rodolfo dugo nije mogao da se vrati na Kubu i vidi svoju porodicu. Gotovo dve decenije je sanjao ponovni susret sa sestrom, sve dok mu pre četiri godine vlada Kube nije dozvolila da se vrati. Bio je presrećan. Ali kaže da se nikada ne bi preselio, tvrdi da ne bi mogao opet da živi na ostrvu. „Uživam u Majamiju. Vozim veliki kamion i imam sve što sam oduvek želeo. Dopada mi se grad, mogu da zaradim dovoljno, ne samo za sebe, već i za sestru. Šaljem im novac stalno, pa Kuba živi od novca emigranata!“ Mizi, suprug njegove sestre, potvrdno klima glavom. On radi kao barmen u jednom restoranu na plaži i objašnjava mi da zarađuje oko 10 evra mesečno. „Da, to mi je plata! Oduzmu mi za obrok, odeću, parfem, moramo da mirišemo… Da li to može bilo kome da bude dovoljno, hajde, kaži mi?“ Posramljeno ćutim, znam da ne može. Mizi uzdiše, gura ruku u džep i vadi malu belu kutiju. Otvara je pažljivo i brzo stavlja lek u usta. Ćutao je još nekoliko trenutaka i smireno nastavio. „Znaš li koliko ima dijabetičara na ostrvu? Ah, ima nas mnogo… Stres nas ubija. Razmišljanje o snalaženju, kako da platim sve račune, kako da nabavim lekove, šta ako frižider ne može da se popravi, šta ako mašina za veš ne bude više radila? Gde ću da držim lekove i hranu, zar opet na ruke da peremo veš?“ On po povratku iz restorana radi i kao električar. Popravlja sve, kako kaže, od frižidera do veš-mašine, da nijedna supruga ne mora da se muči. Komšije ga često zovu, i na taj način dodatno puni kućni budžet, ali im problem sada pravi i izdavanje soba. „Upustili smo se u tu avanturu u želji da deci ostavimo nešto. Izdajemo ove tri sobe po 20 evra za noć, to je cena ovde. Ali moramo da platimo ogroman porez svakog meseca, bez obzira na broj gostiju. A vidiš li kakva nam je sezona? Sve je manje turista, a nas koji izdajemo sobe je mnogo. Teško ćemo da izguramo ovaj mesec…“ On opet uzdiše i objašnjava mi da je dobro što nije morao da plati pregled kod lekara. I lekove je dobio besplatno. „Kada ima lekova, onda ih dobijem od doktora“, kaže Mizi. „Kada ih nema… snalazim se, moram redovno da uzimam terapiju. Negde ih pronađem, pa moram da platim, a često mi ljudi poklone svoj lek, na čemu sam im beskrajno zahvalan.“ Kaže mi da je u teškim vremenima uvek mogao da računa na solidarnost i ljubav ljudi oko njega, to ga je toliko puta spasilo. Kuba ima najveći broj lekara na svetu po glavi stanovnika. Prihodi su mali, resursi još manji, ali svi imaju pravo na zdravstvenu zaštitu i negu. Studiranje je besplatno, a mnogima se čini da socijalistički pristup obrazovanju i radu stimuliše lekare da svima pruže potrebnu pomoć. Osnovana je mreža podrške i u ruralnim krajevima zemlje, sagrađene su ambulante, poliklinike, bolnice i organizovane su edukativne kampanje čiji je cilj prevencija i podizanje svesti građana o higijeni i zdravim navikama. Teško je, jer su plate male, a nedostaje sve, od lekova do medicinskih aparata i opreme, ali su ekipe uvek tu da pomognu, saslušaju i razumeju. Ali kako će se ekonomija Kube izboriti sa novim virusom? Siromašne zemlje su mnogo ugroženije, jer će im gotovo sve nedostajati.