Kad se vlast ponaša kako dolikuje

Kad si mali pa si bolestan, onda te mama i tata odvedu kod čika doktora, ti se uplašiš injekcija, a mama i tata se plaše da ćeš da umreš. To dobri čika doktor zna, pa kad uđeš, on te pomazi, da ti bombonu, kaže ti da budeš dobar i da će sve biti u redu, da sediš kod kuće dok ne ozdraviš, da ne moraš u školicu, da uživaš. I prepiše ti neki sirup, i još ti kaže: „Ovo ti je super, slatko, kao cedevita.“ A mami i tati kaže, tiho, i nekim rečima koje ti ne razumeš, šta bi trebalo da ti rade, a šta ne. Možda dobiješ i injekciju, a ako si heroj pa se ne dernjaš, daju ti i flašicu od penicilina kao nagradu za junaštvo. Posle to čuvaš kao orden. Na kraju odeš kući, i ležiš, i poje te pilećom supicom, mažu te smrdljivom rakijom, teraju te da piješ čaj s limunom, i vole te više nego kad si zdrav. Tek posle, kad porasteš, saznaš da si imao upalu pluća i da si bio na ivici. Moj doktor se zvao čika Čokić, i radio je u Siminoj, a mog sina je, kad je imao upalu pluća, lečio naš prvi komšija, dr Lojović, nedavno je umro, divan čovek. Dok je dete bilo bolesno svaki dan je navraćao da ga pregleda i da malo porazgovaraju, pa ga pita koji je film gledao, pa ga hvali kako dobro zna naš jezik. Možda su pedijatri, ipak, bolji ljudi; kao i veterinari, oni zaista vole svoje pacijente. A možda su ovi lekari što prete i ljute se samo pogrešno izabrali profesiju, možda nisu imali želju da pomažu ljudima, nego da budu doktori i da budu važni, nemam pojma. Za to vreme, gledam obraćanja portugalskoj naciji oko epidemije i napokon shvatam (mada ne izgleda uvek tako) da živim u jednoj ozbiljnoj državi. Predsednik nam se obratio samo jedanput, da kaže da je u rizičnoj grupi i da se povlači u izolaciju. Predsednik vlade ponekad ima konferenciju za štampu, ne prečesto, ali ne deluje unezvereno, kaže da je njegov posao u ovom trenutku da očuva red, mir, ustavni poredak i demokratiju, i upućuje nas na medicinare jer oni najbolje znaju. I zamislite, ni reč o sebi nije rekao, ni kakav je on čovek, ni kako on nas voli, ni šta on oseća, ništa o sebi, samo o svom poslu. Za redovno obraćanje naciji su izabrani stariji ljudi, iskusni lekari, veterani infektologije, koji su u Portugalu, zbog bivših kolonija u tropskim oblastima, jaki u toj specijalnosti. Govore smireno, sabrano, gledaju sagovornika u oči dok govore - kad ne znaju, kažu da ne znaju, kad znaju kažu tačno šta znaju, ne galame, ne glumataju, ne podižu ton, ne dramatizuju, ne sprdaju se, i ni reči nisu rekli o politici, već samo o onome u šta se razumeju, o bolesti koju ćemo pobediti. Oni čak ne izgledaju kao neko ko glumi smirenost, već neko ko je zaista pribran i u okviru svojih moći vlada situacijom. Novinarima se obraćaju s poštovanjem i uljudnošću kakva se retko viđa. Ne igraju se našim osećanjima, ne plaše nas, nemaš utisak da te manipulišu, ponašaju se kao svaki ozbiljan lekar kad iznosi kliničku sliku. Imaš utisak da nikada u životu nije slagao, a to puno znači. Kažu da je teško, da imamo puno zaraženih, od toga više od hiljadu i po medicinskih radnika od kojih je sedam na intenzivnoj nezi, savetuju nas da budemo razumni i odgovorni, da ne paničimo, da ćemo pobediti virus, da ne brinemo, jer oni brinu za nas. Kažu nam da izbegavamo po svaku cenu bliske kontakte s ljudima, ali da pazimo i na mentalno zdravlje, jer samoća ubija, da izlazimo na prozore, da se dovikujemo sa komšijama, da ko oseti potrebu i teskobu, šeta po svežem vazduhu, nikako u grupama, ali da ni u tome ne preterujemo. A među njima ima jedna teta s frizurom i brošem na reveru, nju su, čini mi se, doveli iz penzije, i govori tako da joj ja verujem da mi želi dobro, isto kako bih verovao rođenoj majci da je lekar. Dakle, ne čudi me što je u Portugalu, uprkos tome što ima mnogo više obolelih nego u Srbiji, građanstvo staloženo i nosi svoj krst dostojanstveno, jer kad je gusto, država se, makar sada, ponaša kako dolikuje. Koji je metod bolji, tek ćemo videti.