Tajne službe bez kontrole

Nakon uvođenja vanrednog stanja i suspendovanja rada Skupštine, pa tako i njenog Odbora za kontrolu službi bezbednosti - tajne službe u Srbiji nisu više ni pod formalnom kontrolom. Zato je opravdano strahovanje da li će tajne službe, u vreme vanrednog stanja, ostati u svojim zakonskim okvirima. Pogotovo što su i pre pojave kovida-19 brojni primeri u Srbiji otkrivali da se Bezbednosno-informativna agencija (BIA), Vojnobezbednosna agencija (VBA) i služba MUP za tajno praćenje, koriste za kontrolu takozvanog „unutrašnjeg neprijatelja“. Da postoje tajne mere koje se primenjuju prema građanima u vreme vanrednog stanja otkrio nam je baš predsednik Srbije Aleksandar Vučić, iako to uopšte nije njegova nadležnost. „Pratimo telefonske brojeve, pre svega italijanske”, rekao je Vučić i pojasnio: „Dakle, ne prisluškujemo, već pratimo da li se kreću ljudi sa italijanskim brojevima u romingu - i kreću se... Nemojte da mislite da ćete nas prevariti ostavljanjem telefona na jednom mestu, jer smo pronašli još jedan način da pratimo ko i kako krši pravila koja je država propisala.“ I u drugim državama tajne službe su zbog pandemije dobile posebna ovlašćenja da prate kretanja građana, ali je to postalo moguće tek nakon parlamentarne rasprave, promene zakona i uvođenja dodatne kontrole tajnih službi. Za razliku od većine demokratskih država koje nadzor nad potencijalno zaraženim virusom korona nastoje da utemelje na zakonu, da ga suze što je više moguće i da uspostave sistem upotrebe i kontrole nad tim mehanizmom, u Srbiji se, po mišljenju Predraga Petrovića iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) sve svelo na odluku predsednika Srbije. Petrović kaže da je u Srbiji teško govoriti o nekim izmenama zakona u uslovima kada je izvršna vlast suspendovala rad zakonodavne vlasti - Skupštine, odlukom o zabrani okupljanja više od 100 ljudi u zatvorenom prostoru od 12. marta. „Doduše, i pre suspendovanja Skupštine, Odbor za kontrolu službi bezbednosti nije radio svoj posao. Igor Bečić, predsednik Odbora, koristio je sednice za javno iskazivanje podrške predsedniku Vučiću i za dodelu plaketa partijskim kolegama Nebojši Stefanoviću i Dijani Hrkalović, između ostalih. I druge institucije koje imaju mandat i ovlašćenja za kontrolu službi bezbednosti i policije, poput zaštitnika građana, već duže vreme ne kontrolišu službe bezbednosti. Zato nisu iznenađenje slučajevi gde se vanredno stanje koristi za obračun sa `unutrašnjim neprijateljima`, odnosno sa svima onima koji kritikuju vladajući režim. Na to direktno ukazuje slučaj Jovane Popović iz Kikinde“, navodi Petrović. Podsetimo, Jovana Popović je autorka pesme „Bagra“ u kojoj se kritikuju vlast i autoritarni režim i koja je vrlo brzo postala veoma popularna. Sa horom je bila u Crnoj Gori 13. i 14. marta, dakle pre vanrednog stanja. Desetak dana kasnije, locirana je i uhapšena u stanu svog dečka jer je navodno kršila propise o izolaciji, koji joj nisu bili saopšteni. Na zahtev Smiljke Radlović, nadležne zamenice tužioca Osnovnog tužilaštva Kikinde, koja se pozvala i na odluke Vlade Srbije donete nakon što se Popovićeva vratila iz Crne Gore, Osnovni sud joj je odredio pritvor. I Jovana Popović je sprovedena u Zabelu. Nekadašnji predsednik Odbora za kontrolu službi, bivši načelnik VBA general Momir Stojanović, koji je napustio SNS, kaže za NIN da i u vanrednim okolnostima kontrola službi mora da se osigura. „Premijer bi trebalo da ima kontrolu nad BIA, a ministar odbrane nad vojnim službama jer su im one po zakonu podređene. Međutim, u stvarnosti, ni premijer ni ministar odbrane nemaju bitan uticaj na rad službi bezbednosti već je tu ulogu nezakonito preuzeo predsednik. A izostanak civilne kontrole pogoduje brojnim zloupotrebama službi bezbednosti. Umesto da se koriste za obavljanje zakonom propisanih poslova, koji se mogu svesti na zaštitu vitalnih državnih i nacionalnih interesa, one se koriste za zaštitu politike i interesa političkih opcija na vlasti. S obzirom na to da je rad službi bezbednosti obavijen velom tajni, u autokratskim i represivnim društvima službe se kao `nevidljive i vrlo uticajne sile` mogu instrumentalizovati na kreiranje društvenog, ekonomskog i političkog sistema”, kaže Stojanović. On navodi da se politizovane i instrumentalizovane službe bezbednosti koriste za nadziranje opozicionih lidera, razbijanje opozicionih političkih opcija, pretnje i ucene političkih neistomišljenika, plasiranje operativnih podataka preko režimskih medija, zaštitu nelojalne konkurencije, zaštitu kriminala i korupcije bliske vlasti, trgovinu uticajem, istraživanje javnog mnjenja... „Zloupotreba službi bezbednosti u vanrednom stanju može biti još i u pravcu uticaja na uređivačku politiku `neposlušnih` medija, nezakonite kontrole društvenih mreža, pojačanog nadzora komunikacija, insceniranog hapšenja političkih neistomišljenika, zaštite netransparentnosti u nabavci medicinske opreme i lekova...“, navodi Stojanović. Predsednik Udruženja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti Savo Manojlović napominje da je u vanrednom stanju moguće odstupiti od određenih ljudskih prava i sloboda, ali, prema Ustavu, samo u meri u kojoj je to neophodno. „To znači da bilo kakvo ograničenje mora biti opravdano svrhom zbog koje je vanredno stanje i uvedeno, a to je po članu 200. stav 1. Ustava, `kada javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana`. Prema Ustavu nikakva ograničenja ne smeju se sprovoditi, ako u konkretnom slučaju nisu opravdana borbom protiv virusa korona, odnosno zaštitom zdravlja i života ljudi. To naročito važi za eventualna korišćenja bezbednosnih službi. NJihova uloga mora ostati striktno u granicama vladavine prava. Određena prava poput zaštite privatnosti i nepovredivosti komunikacije mogu se ograničavati u vanrednom stanju. Međutim, ograničavanja prava opravdana su samo svrhom zbog koje je i uvedeno vanredno stanje, a to je borba protiv virusa korona i zaštita zdravlja građana, a ne borba protiv političkih neistomišljenika“, kaže Manojlović. Predrag Petrović iz BCBP navodi da se u vreme pandemije najčešće kao tajna mera primenjuje nadzor kretanja građana praćenjem telefonskih signala sa baznih stanica. „To vlastima omogućava da ustanove u kojoj meri se građani kreću u oblastima najviše pogođenim virusom. Radi se o masovnom uvidu u anonimizovane podatke dobijene od telekomunikacionih operatera. Ovde se ne gleda kretanje konkretnog pojedinca, već jednog dela stanovništva. Postoje i fokusiraniji pristupi, gde su pod nadzorom samo oni pojedinci koji su se vratili u matičnu državu iz područja koja su već zahvaćena virusom korona. Tako je Singapur osobama na povratku iz rizičnih područja izdavao narukvice pomoću kojih se pratilo da li oni poštuju mere izolacije. Još ciljaniji pristup predstavlja onaj gde se na mere nadzora stavljaju samo inficirani. Tajvan je za te svrhe još nakon epidemije SARS-a oformio Centralni epidemiološki komandni centar. Praćenje ljudi se odvija i preko kreditnih kartica, jer istorija plaćanja karticama predstavlja ujedno i istoriju kretanja pojedinca.“ Petrović navodi i da su neke države uglavnom sa autokratskim režimima primenile mere fizičkog nadzora, najčešće sa dronovima i kamerama za nadzor javnih površina. „To im je omogućilo da prate opšte kretanje stanovništva, ali i `rizičnih` pojedinaca. Ovo važi posebno za autokratske režime koji masovno koriste različite mere nadzora, biometrijske i druge sisteme za automatsko prepoznavanje i praćenje koje uvezuju u jedinstven sistem u cilju tajnog nadzora `rizičnih` osoba.“ Poznajući iskustva drugih država, Petrović ukazuje da je osnovna uloga službi bezbednosti u suzbijanju širenja virusa korona blagovremeno informisanje izvršne vlasti o mogućim opasnostima za građane od širenja virusa. „Blagovremeno informisanje omogućava vlastima da unapred pripreme odgovarajuće mere. Indikativan je primer SAD gde je CIA u januaru upozorila Donalda Trampa o razmerama širenja virusa korona, ali je on zanemarivao taj izveštaj. Kada se epidemija raširi, službe bezbednosti su najčešće imale dvostruku ulogu: nabavku deficitarne robe, obično respiratora i testova i nadzor nad osobama koje su potencijalno zaražene. Zanimljiv je slučaj Izraela gde je Mosad (spoljna obaveštajna agencija) bio uključen u nabavku sto hiljada testova za virus korona i to iz zemalja sa kojima Izrael nema diplomatske odnose. Premijer Benjamin Netanijahu je izmenjeni zakon namenjen borbi protiv terorizma pokušao da upotrebi da Šin Bet (unutrašnja služba bezbednosti) prati zaražene i potencijalno inficirane korišćenjem lokacije telefona i istorije korišćenja kreditnih kartica. Međutim, Vrhovni sud je doneo odluku da parlament mora da obrazuje posebno telo koje će nadzirati kako Šin Bet koristi proširena ovlašćenja ili u suprotnom te mere ne mogu da se primenjuju. Susedna Hrvatska će takođe da uvede mere nadzora nad osobama kojima je naložena samoizolacija i u tom cilju su pokrenuli izmene zakona o elektronskim komunikacijama koje omogućavaju korišćenje ovih mera u slučaju epidemije. Hrvatska je sledila primer Nemačke koja je početkom marta to učinila“, navodi Petrović. Odbor za kontrolu službi Skupštine Srbije poslednji put je zasedao 4. marta. Tada je, kako se navodi u izveštaju za javnost, „utvrdio izveštaj o izvršenom nadzoru nad radom službi bezbednosti za 2019“. U izveštaju je izneta ocena „da službe bezbednosti Srbije u realizaciji svojih nadležnosti i zadataka postupaju profesionalno u skladu sa zakonom i u okviru svojih ovlašćenja“. Odbor se osvrnuo i na izjave opozicionih lidera, ne navodeći o kojim izjavama je reč, i optužio ih da „neargumentovanim kritikama narušavaju bezbednost Srbije“. O pandemiji koja je tada već uveliko zahvatila Evropu nije bilo ni reči. Igor Bečić u čijoj je nadležnosti da kao predsednik Odbora za kontrolu službi saziva sednice, fotografisan je na početku vanrednog stanja kako kupuje velike količine kućnih namirnica i pored upozorenja vlasti da to ne treba činiti. Advokat Rodoljub Šabić, nekadašnji poverenik za informacije, podseća da je sadašnja vlast samo na rečima podržala kontrolu službi, a da su iz skupštinskog Odbora umesto kontrole počele kontinuirano da stižu ocene da „BIA i druge naše službe rade samo po Ustavu i zakonu“. „Puna kontrola vladajuće stranke i nad BIA i nad parlamentarnim odborom nije nimalo dobra, naprotiv. Setimo se izveštaja Mauricija Varonezea, eksperta Evropske komisije, koji je takođe završio `pod tepihom`. U tom izveštaju se veoma kritički ocenjuju faktičke pozicije `službi` i njihove praktično neograničene mogućnosti pristupa bazama podataka provajdera.“ Šabić navodi i da je i pre vanrednog stanja postojala mogućnost onlajn pristupa tajnih službi podacima o komunikaciji svih korisnika. „Za to ne postoji efikasan mehanizam kontrole zakonitosti pristupanja. Pokušaj nadzora od strane poverenika suočiće se samo sa zakonitim merama budući da onlajn pristup `službi` bazama podataka provajdera one nezakonite uvek može ostaviti nevidljivim.“ Direktor Registra nacionalnog internet domena Žarko Kecić navodi da svaki provajder koji kontroliše opremu preko koje se građani sa svojih uređaja povezuju može da pregleda podatke ako nisu šifrovani. „To nije legalno, ali je teško dokazati. Internet komunikacije su prilično nebezbedne ako se ne uspostavi kriptovana komunikacija, a malo nas to radi. Mogu i šifrovani podaci da se pregledaju, ali to ne može bilo ko. Na primer, preko nekih sertifikata koje ste prihvatili na vašem uređaju kao validne. Vi možete da vidite u tom slučaju da vam je komunikacija zaštićena, a nije. Novim evropskim zakonima se povećava privatnost korisnika interneta.“ BIA i vojne službe VBA i VOA ušle su u vanredno stanje sa hipotekom zloupotreba i politizacije. Još 2015. je otkriveno da je neko iz BIA dostavio fotografiju zamenika specijalnog tužioca Saše Ivanića opskurnom sajtu koji je podržavao optužene za organizovani kriminal protiv kojih je ovaj tužilac vodio postupke, poput Darka Šarića. Istraživački sajt KRIK tužio je zbog laži prorežimski Informer koji je u odgovoru na tužbu priznao da je koristio podatke dobijene iz BIA. Nakon reorganizacije BIA 2018. visoki funkcioner ove tajne službe Marko Parezanović je javno govorio u maniru vremena ogoljene diktature kada su službe bile okrenute „unutrašnjem neprijatelju“. Izjavio je da najveća opasnost preti od opozicije, pojedinih medija, nevladinih organizacija i sindikata. Vojna služba je bila pod sumnjom da se zloupotrebljava i kada je virus korona već harao Evropom. Ministar odbrane Aleksandar Vulin pod čijom nadležnošću su VBA i VOA javno je odgovorio na privatnu prepisku nekadašnjeg ministra Dragana Šutanovca i urednika Nedeljnika Veljka Lalića. Sadržaj mejlova Lalića i Šutanovca mogao je da mu bude poznat samo ako je nezakonito presretnuta njihova prepiska. Odbor za kontrolu službi je tako predzadnju sednicu 21. februara posvetio samo odbrani ministra Vulina i VBA. Propust BIA i VBA može biti i skup podrške Vučiću u fabrici Krušik 9. marta, kada je pandemija u Srbiji već počela. Sumnja se da je ovaj skup bio jedan od epicentara širenja pandemije u Valjevu. Policajac Dejan Tripković, koji je bio u službi bezbednosti pri kabinetu ministra Nebojše Stefanovića, 2015. je podneo prijavu protiv ministra i njegovih saradnika u MUP-u zbog nezakonitog praćenja novinara. Beogradski centar za bezbednosnu politiku u svojoj studiji zaključuje da su „čitave državne institucije i sektori, odnosno službe bezbednosti i tela za njihov nadzor i kontrolu potpuno zarobljeni od strane vladajuće partije - Srpske napredne stranke. Ključne pozicije u bezbednosno-obaveštajnom sektoru zauzimaju bliski prijatelji partijskih funkcionera, ali i sami partijski funkcioneri i osnivači partije. Tako su direktor BIA Bratislav Gašić i šef Biroa za koordinaciju službi Nebojša Stefanović osnivači i visoki funkcioneri SNS-a...,Svi oni nisu imali adekvatno i/ili dovoljno iskustvo za obavljanje ovih poslova, te je stoga glavni kriterijum za njihovo postavljenje bila lično-partijska lojalnost.“ Pod Gašićem su četiri načelnika: za bezbednost, operativu, logistiku i tehniku. Parezanović, koji je promovisao „opasnost od unutrašnjeg neprijatelja“ je najznačajniji, kao načelnik za bezbednost koji dobija ista dokumenta kao i Gašić. Raniji saradnici Parezanovića su takođe unapređeni. Značajno je mesto i načelnika operative. Tamo je takođe 2018. imenovan Goran Vesić (nije zamenik gradonačelnika Beograda), koji je bio blizak saradnik Parezanovića. Mesto načelnika logistike držala je Radmila Selaković, koja je došla u BIA sa promenom vlasti 2012, kada je SNS postavio svog prvog šefa tajne službe Nebojšu Rodića. U međuvremenu je postavljena za konzula u Milanu a na njeno mesto je doveden Bruno Đuran. Predsednik Narodne stranke Vuk Jeremić je postavio javno pitanje Gašiću da li je Đuran “postavljen u BIA kao blizak ocu predsednika Srbije”. Najznačajniji regionalni centar BIA je i dalje beogradski koji vodi Darko Ćendić, nekadašnji zamenik Parezanovića u Centru Beograd. BCBP u studiji navodi i da „ključna mesta u pravosuđu koja su značajna za rad službi bezbednosti zauzimaju prijatelji partijskih funkcionera ali i samog lidera SNS-a i predsednika Srbije Aleksandra Vučića“. Zakon je sadašnja vlast promenila tako da više predsednik Vrhovnog suda ne odobrava primenu nekih tajnih mera već to čini predsednik Višeg suda u Beogradu. Predsednik tog suda je Aleksandar Stepanović, fakultetski drug „najboljeg studenta prava u istoriji“, predsednika države i vladajuće partije. Novina u BIA je i Situacioni centar čija je namena da svakodnevno daje objedinjene podatke iz različitih uprava i regionalnih centara. Tu su, kako saznajemo, zaposleni mladi bliski naprednjacima i njihov je posao još i praćenje društvenih mreža i medija. Tviter je nedavno objavio da je obrisao 8.558 tzv. bot naloga sa kojih je poslato više od 43 miliona poruka namenjenih promovisanju SNS i njihovog lidera. Istorija u Srbiji, od Broza, preko Miloševića, pokazuje da je zloupotreba tajnih službi praćena zločinom. U vreme vanrednog stanja 1999. vlast je koristeći tajnu službu ubila novinara Slavka Ćuruviju. Ova vlast, koju predvodi tadašnji ministar informisanja, za sada samo hapsi novinare.