Mogući su i građanski ratovi

Hrvatski filozof i aktivista Srećko Horvat će s pozorišnim rediteljem Oliverom Frljićem biti prvi gost Bitefovog Filozofskog teatra koji počinje u četvrtak 9. aprila. Vanredno je stanje, pa je vanredni i format – razgovor se može pratiti na Bitefovom sajtu, a održavaće se sedmično. S obzirom na Horvatovo polje političkog delovanja – suosnivač je organizacije DiEM25, čiji je cilj demokratizacija EU do 2025. godine – okolnosti pandemije pružaju obilje perspektiva kroz koje svet posle zaraze deluje potencijalno tragičnije od nedaće s kojom se planeta i svi na njoj trenutno suočavaju. Istini za volju, naš sagovornik vidi i prostor za drugačije, solidarno delovanje, premda priznaje da je taj prostor sve uži. I, dok se pandemija virusa korona ponajčešće upoređuje s pandemijom „španske groznice“, koja je izbila u rasulu nakon Prvog svetskog rata, kad su epidemiologija i srodne nauke bile na nižem nivou, ostaje pitanje kako je današnji svet, tehnološki bezmalo korak ispred budućnosti, mogućnost pandemije dočekao nepripremljen. Horvat ima odgovor – reč je upravo o višedecenijskom zatiranju solidarnih, održivih politika. „Naučnike i zdravstvene radnike su zamenili populistički lideri i nadrilekari, a paralelno se radilo na urušavanju javnog sektora, čiji je deo i javno zdravstvo. Ideologija i realnost neoliberalizma nastoje da demontiraju sve mehanizme zaštite. Sad prisustvujemo posledicama. U Hrvatskoj se, recimo, danas ponovo pominje ime Andrije Štampara, jugoslovenskog pionira socijalne medicine koji je tridesetih godina prošlog veka išao u Kinu gde se bavio epidemijom nakon velikih poplava. Tad je postulirao javno zdravstvo kao egalitarno, gde morate imati zdravstvenu zaštitu nezavisno od ekonomskog statusa. Uz to, nije dovoljno da javno zdravstvo bude besplatno. U njega se mora i ulagati. Na Balkanu se u poslednjih nekoliko decenija nije ulagalo ni u zgrade bolnica, ni u lekarski kadar, koji se velikim delom uhlebio u Nemačkoj i Skandinaviji, a kamoli u nešto više. Naprotiv, težnja je bila ka privatizaciji zdravstva. Sistem nije slučajno pred kolapsom.“ Čemu Balkan može da se nada, budući da neoliberalna tranzicija ovde još traje? Verujem da problemi tek počinju. Naše države nisu dovoljno ulagale u sektor poljoprivrede, sve su prepustile monopolnom kapitalizmu, a mali preduzetnici su uništeni. Dovoljno je proći kroz Slavoniju, koja je nekada hranila celu Hrvatsku, i brojati pusta sela. Veliki konglomerati, od Todorićevog do inostranih, pokupovali su sve i prioritetizovali profit nad održivošću i interesima nacionalne ekonomije. Situacija je u Srbiji identična. Prehrana zavisi od uvoza robe koji je sada doveden u pitanje, jer su granice zatvorene, a centri proizvodnje i kapitala će se tek zatvarati u sebe. DŽaba otvorene granice za promet robe kad robe neće biti. Negde sam pročitao da se od početka pandemije u Srbiju vratilo najmanje 320.000 ljudi. Nadam se da imaju ušteđevinu, pošto sam siguran da vlasti neće znati šta s njima da rade. Posla naprosto neće biti, kao ni u Hrvatskoj. Hrvati će morati da nauče da ne žive od turizma, koji čini oko 20 odsto BDP-a, pošto avio-saobraćaj neće biti potpuno osposobljen još godinu dana, low cost avio-kompanije će propasti, a gosti neće imati para za trošenje kao ranije. Cene zakupa nekretnina će pasti, a mnogi su primorci već uložili silne pare da podignu ili renoviraju kuće i apartmane za izdavanje. Međutim, sve to zajedno nije po sebi obavezno loše. Sad se samo vidi da prethodni model apsolutno nije bio održiv. Pitanje je šta posle. Zaista, šta posle? Da li je, recimo, helicopter money, na osnovu kojeg Tramp nudi hiljadu dolara svakom punoletnom građaninu, a Vučić 100 evra – prema svecu i tropar – održiva ekonomska mera ili vašarski gest? U Nemačkoj se pojavila vest da uskoro na stolovima neće biti njihovog omiljenog jela, špargli, jer neće biti gastarbajtera da ih beru. Slično će biti i u Španiji koja ima najveći broj staklenika u Evropi. Isto je i u Italiji, gde je, recimo, u Lombardiji mnogo Kineza godinama unazad radilo slične sezonske poslove. Tih proizvoda neće biti ne samo u tim zemljama, već i u Evropi i drugde. Vraćam se na katastrofu koja sledi posle virusa – neće biti radnih mesta, ljudi neće imati para, ekonomija će se izvesno survati kako nije još od 1929. godine, i nema tih „para iz helikoptera“ koje to mogu da nadomeste. Mogući su i građanski ratovi. Dok Holanđani čekaju u redu da kupe marihuanu, Amerikanci čekaju u redu za oružje. Idealni poziv državama da pojačaju represiju. Predsednik Srbije Vučić je s jedne strane napravio feštu kad je stigla kineska pomoć, a evropsku je počeo da više spominje tek kad ga je opomenuo Karl Bilt, trenutno kopredsedavajući Saveta Evrope za spoljnu politiku. Koliki je uopšte geopolitički manevarski prostor zemlje kakva je Srbija? Vučić se na početku pandemije šalio kako treba piti rakiju i sigurno je među najodgovornijima za smrti koje će uslediti. Ali nije samo Srbija loše reagovala. Mnoge su države pokušale da granice što duže drže otvorenima, da ne zatvaraju kafiće i dućane, da umanje paniku i sačuvaju ekonomiju. Međutim, već sad se vidi da tamo gde su mere usledile kasno, panika raste više, a ekonomiji preti krah, iako je isprva bila važnija od ljudskih života. Korona je tragični bumerang čovečanstvu. Situacija u Srbiji umnogome zavisi od nesolidarnosti EU, ali ne treba misliti da Rusija i Kina šalju pomoć bez geopolitičkih pretenzija u vidu. Balkan je dugo već njihova interesna sfera. Ipak, ni Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD kao rodna mesta neoliberalizma ne prolaze mnogo bolje. Različiti su slučajevi, ali su se i Donald Tramp i Boris DŽonson isprva smejali virusu, a danas strahuju od toga da budu epicentar pandemije. U Americi je trenutno oko 250.000 zaraženih, a Tramp govori da bi 100.000 mrtvih bio „dobar posao“, što je poražavajuće. Tamo javno zdravstvo defakto ne postoji. Virus je meni tu manje zanimljiv. Nije ni prvi ni poslednji koji je zadesio čovečanstvo. Interesantnije je što „nevidljiva ruka tržišta“ nije sprečila ili bar amortizovala katastrofu i što će zbog njenog višedecenijskog delovanja posle svega ovoga više ljudi izgubiti život od propratnih nuspojava pandemije nego od samog virusa. Ima glasova koji podsećaju da Kina kao prvobitno žarište epidemije nije kapitalističkog uređenja, makar nominalno. Bio sam u Kini i bila mi je još manje jasna kad sam se iz nje vratio. Ipak, evidentno je da Kina nije socijalistička. Specifična je mešavina centralizovane vlasti pod snažnom kontrolom kineske komunističke partije i tržišnog, kapitalističkog modela. Sve važnije fabrike zapadnih giganata su smeštene u Kini i radni uslovi u njima su neretko užasni. Čim se epidemija proširila iz Vuhana u Hongkong, Fokskon koji proizvodi ajfone je zatvorio postrojenja. Posle njega i Folksvagen, pa i Elon Mask, čiji su „tesla“ automobili. Dakle, Kina je naveliko integrisana u globalni kapital. Danas je poznato da je skrivala podatke o epidemiji, statistika se mora uzeti sa zrnom soli – neophodan nam je kineski Asanž, budući da globalno kretanje virusa zavisi od njegovog kretanja u Kini – ali su je donekle spasile jaka centralna vlast i visokorazvijena tehnologija koja omogućuje nadziranje. Dakle, mnogo praćenja i testiranja, po čemu malo koja zapadna zemlja može da joj parira. Izdvaja se Nemačka koja dobavi 500.000 testova nedeljno. Ostale zemlje će pokušati da pariraju u nadzoru. Recimo, glavna austrijska telekomunikaciona kompanija je pre dve ili tri sedmice dala podatke o geolokaciji svih svojih korisnika bez pitanja korisnika. Paradoksalna je situacija, skoro kontradiktorna, jer je uloga države sve veća, a dobar deo građana pristaje na smanjenje građanskih sloboda kako bi zaštitili druge građane. Ako su na vlasti autokrate kojima se ni pre pandemije nije verovalo, ne vidim zašto im treba verovati sada, ili misliti da će dobrovoljno obustaviti moć koju sad prikupljaju. Viktor Orban je pogodan primer – ukinuo je parlament, vlada dekretima, hapsi novinare koji uopšte nisu izveštavali o koroni. Koristi priliku da se obračuna s neistomišljenicima, a ta želja je postojala i ranije. Jedna od prednosti članstva u EU je međudržavna saradnja i solidarnost. Italija je na početku epidemije aktivirala Mehanizam za civilnu zaštitu, ali je pomoć drugih država tada izostala. Da li je pandemija početak kraja politički ujedinjene Evrope? Unija je nedvosmisleno zakazala, jer su panevropske institucije zaćutale, a nacionalne države reagovale kako su našle za shodno. Nije bila samo nespremna, već i nesposobna. DiEM25 je nedavno izneo plan u tri tačke o mogućim koracima, može se pronaći na internetu. Pomoć je stigla iz Kube, koja ima jedan od najboljih zdravstvenih sistema na svetu, iako je pod sankcijama SAD, koje pak insistiraju na daljim sankcijama Iranu. Sledi nam i geopolitička kriza na koju EU jednako nije spremna. Sve je izvesnije da neke zemlje mogu izaći iz evrozone. Ako Italija odustane od evra, to može biti početak domino efekta koji može dovesti do kraja EU. Nadam se da do toga neće doći, jer mislim da je čak i ovakva EU, prema kojoj sam veoma kritički nastrojen, bolja od gomile razjedinjenih tvrđava država koje postaju diktature. Mađarska u tom smislu jednako može da proizvede domino efekat. EU sama sebi puca u nogu. Iz perspektive Brisela, politički uplivi Moskve i Pekinga su sve izglednija opasnost. Prema ekonomskoj teoriji neravnomernog razvoja, zemlje se razvijaju na račun drugih zemalja. Španija, Portugalija i Velika Britanija su vekovima postajale velesile na račun svojih kolonija koje su i danas nerazvijene. Danas, Kina je budućnost, mi smo sadašnjost – ne samo Balkan, već i dobar deo ostatka Evrope – a zemlje poput Brazila, SAD i zemalja „globalnog juga“ poput Indije i Nigerije, u kojoj na 191 milion ljudi ima svega 500 respiratora, pripadaju prošlosti. Kina je već naveliko preusmerila proizvodnju na maske i respiratore i iz pandemije će izaći kao pobednik, iako ju je virus prilično pogodio. Znači li to da nam se ubuduće smeši veća uloga i kontrola države? Video sam da je čak i Tramp preusmerio proizvodnju DŽeneral motorsa na respiratore. To po sebi nije loše. Loše je kad vidite ko upravlja državama. To su ljudi koji borbu protiv pandemije upoređuju s ratom, što mislim da je pogrešno. Virus nije naš neprijatelj, on je deo prirode čiji je interes da nastavi da živi s nama kao što danas žive herpes ili običan grip. Angela Merkel je rekla da je pandemija najveći izazov od kraja Drugog svetskog rata, i to je loša retorika. S druge strane, u pravu je kada kaže da nam treba reakcija nalik onoj posle Drugog svetskog rata. Recimo, u Britaniji je usledila obnova koja je iznedrila tamošnji sistem javnog zdravstva. U Evropi je tada bio Maršalov plan koji je dolazio iz SAD. Danas bi on morao da dođe iz same EU, ali bi to podrazumevalo da se već sad odustane od plana Evropske komisije da privredu pomogne sa 700 milijardi evra od čega će najveći deo da se upumpa u banke i u pomoć velikim kompanijama. To nije bilo delotvorno 2008, neće ni sad. Dobar korak bio bi uvođenje univerzalnog osnovnog dohotka. Mi u DiEM25 predlažemo da bude 2.000 evra po stanovniku EU, što se sve može izvesti s postojećim institucijama i sredstvima. Neophodna je samo politička volja. Normalizacija stalnog vanrednog stanja nakon pandemije ili normalizacija borbe za drugačiji društveni model – šta je izvesnije? Povratka na takozvano normalno nema, jer ono što je bilo normalno je zapravo bila permanentna kriza koja je implodirala. Vremenski okvir je sve uži i svašta se može desiti. LJudi zatvoreni u svojim stanovima, ako su dovoljne sreće da ih imaju, imaju potrebu za iskazivanjem solidarnosti – tapše se širom sveta, zdravstvenim radnicima, kasirima i kasirkama, tapšalo se i u Beogradu nakon zemljotresa u Zagrebu. Međutim, Zagrepčani su takođe lupali u lonce protiv skoro dvadeset godina duge Bandićeve vlasti zbog koje je zemljotres imao strašnije posledice no što je moralo da bude. S jedne strane je izgledna neka verzija globalne diktature nadziranja i praćenja, na šta će ljudi pristati iz straha od bolesti, koju će sprovoditi razni lokalni populisti. S druge, nacionalizacija privatnih bolnica, što se desilo u Španiji, ili nacionalizacija železnica u Velikoj Britaniji bila je jednako, ako ne i više nezamisliva. Da je neko pre samo koju nedelju izneo planove o nacionalizaciji, bio bi proglašen za komunistu. Korbinov plan s kojim je izašao na izbore koje je izgubio, danas deluje prilično blago, a podsetiću da se zalagao i za besplatni, dostupni širokopojasni internet. Danas je očito da nam je potreban. Doduše, internet se privatizuje, a kompanije pohranjuju podatke i direktno ih šalju bezbednosnim službama. Internet kao javni prostor zapravo uopšte nije javan, i tako se vraćamo na diktaturu nadziranja. S treće strane, ljudi možda jesu zatvoreni u kućama, ali mislim da im je sve očiglednije da nekakva promena mora da se desi. Ne samo u smislu ulaganja u javnu infrastrukturu, nego i po pitanju klimatskih promena, recimo. Ni ovaj virus nije pao s neba, i nije potekao od prehrambenih navika Kineza, koje su dugo već takve kakve su. Kapitalističkom globalnom ekonomijom se uništavaju habitati, brišu se životinjske vrste i virusi, pojednostavljeno, mutiraju i skaču sa životinja na ljude. Pojaviće se i drugi virusi, možda i opasniji od korone, što je uz mogućnost građanskog rata i dugu ekonomsku katastrofu nakon pandemije ogromna opasnost.