Jahači apokalipse i renesansa

Kako naši životi postaju sve složeniji za razumevanje, ljudi sve više nalaze utočište u pojednostavljenom načinu razmišljanja i ponašanja, sve do neprepoznavanja aktuelnih problema ili ciljeva. Na primer, kao lekar kliničar svakodnevno sam se sukobljavao sa opšteprihvaćenom glorifikacijom naše nadmoći nad mikroorganizmima. Međutim, višedecenijsko iskustvo i znanje, stečeno tokom trajanja, uporno i dosledno su me upozoravali na ranjivost i nestalnost našeg bića, telesnog i duhovnog. Nije potrebno ni posebno iskustvo ni znanje da se usvoji činjenica da živimo u svetu mikroorganizama koji, inače, imaju superiorne biološke osobine: brojnost, raznovrsnost, otpornost i prilagodljivost. Virusi su nastali pre više od 35 miliona godina, koristeći kao domaćine životinje i biljke, dok je homo sapijens nastao pre samo 200.000 godina. Govoreći na brojnim stručnim okupljanjima lekara o značaju infektivnih bolesti u 21. veku, nisam morao da prizivam sećanju korifeja nemačke renesanse Albrehta Direra i njegov drvorez „Četiri jahača apokalipse“ iz 1498. godine, koji vizuelizuje i kugu koja hara svetom, gazeći pred sobom jednako sve, i pape i kraljeve i njihove podanike. Svakodnevni odlazak na posao, svako dežurstvo, svaki konsultativni pregled.... ukazivali su mi, po sto puta, na ogroman značaj infektivne patologije u humanoj medicini. Tako su tokom mog radnog veka, krupnim koracima na scenu stupili različiti virusi: virus humane imunodeficijencije, virusi hepatitisa C, D i E, virus groznice Zapadnog Nila, virus zika, mutantne forme virusa gripa i korone itd. S druge strane, u osnovi nastanka brojnih internističkih, neuroloških ili onkoloških bolesti dokazani su infektivni agensi, kao pokretači ili kofaktori. Zato je velika zabluda, ukorenjena i među lekarima, da je infektologija arhaična medicinska profesija i da je knjiga o infektivnim bolestima odavno pročitana. Možda će pandemija virusa korona naterati mnoge ljude da shvate svoju krhkost i ranjivost i da uspostave novi redosled prioriteta - prvo telesno i mentalno zdravlje, pa sve ostalo. Naše megalomanske ideje i samodovoljnost moraćemo da zamenimo vrlinama, kao što su pronicljivost, skromnost i saosećanje. Lekari će, pak, morati da shvate da su noseći stubovi humane medicine preventivne grane (epidemiologija, higijena, socijalna medicina, mikrobiologija itd) uz neupitno divljenje prema kardiologiji, hirurgiji ili ginekologiji. Koncept post festum medicine treba pod hitno zameniti medicinom koja ide u susret nadolazećim, prepoznatljivim i predvidljivim problemima. U tekućoj pandemiji SARS/CoV/2, to je aktivno traženje, široko testiranje i (bolnička!) izolacija zaraženih i njihovih kontakata. Svako kašnjenje u primeni ovih mera, rezultiraće značajnim porastom broja novoinficiranih i umrlih. Sreća je što možemo da učimo od drugih i boljih (Kina, Singapur, Južna Koreja) koji su brzo ponuduli efikasan ključ za svaku pandemiju: znanje, dobra organizacija zdravstvenog sistema, nove tehnologije i sveprisutna odgovornost. Kod starih Egipćana u verovanjima postojale su istovetne i svete ribe Abtu i Anet koje su plivale ispred broda otkrivajući opasnost pred njegovim pramcem. Danas, u reci koja se zove humana patologija, svete ribe mogle bi da budu samo grane preventivne medicine. Dodatni argument je da pandemije, po pravilu, unesreće male i slabe ekonomije, te supremacija preventivnih grana medicine nad kurativom (lečenjem) mora biti naše trajno opredeljenje i cilj. Ističem da će samo lečenje bolesnika tokom, eventualne, pandemije gripa koštati skoro 600 milijardi dolara. Ono što „propuste“ preventivne grane medicine trebalo bi da sačekaju savremene infektivne klinike i odeljenja (sobe sa negativnim pritiskom, više kreveta u poluintenzivnoj i intenzivnoj nezi itd), edukovan i zaštićen medicinski kadar (usavršavanje u tropskim i suptropskim krajevima, posedovanje znanja i veština iz oblasti intenzivne nege i lečenja itd), savremena oprema za potporu i zamenu vitalnih funkcija organizma, široko dostupna i sofisticirana dijagnostika sa promptnim izdavanjem rezultata itd. „Novi virus s kojim se suočavamo ove godine neće biti i poslednji. Kao prvi korak ka tome da budemo spremni za epidemije koje će tek uslediti, moramo da naučimo da živimo s neizvesnošću, umesto da dopuštamo da nam ona vezuje ruke“, izjavio je Gerd Gigerencer, direktor Harding centra za sposobnost adekvatnog reagovanja na rizike iz Berlina. Prihvatajući većinu njegovih stavova, ističem da je razumnije i efikasnije da ljudi, zdravstveni sistemi i države prihvate izvesnost značaja infektivnih bolesti i izvesnost epidemija, odnosno pandemija u bližoj i daljoj budućnosti. U ovom trenutku, skoro 30 različitih virusa ima epidemijski potencijal i oni su već godinama na „listi čekanja“. Celo čovečanstvo pliva u istom mikrobnom moru, a pri tome se ponašamo nerazumno (na primer, nedovoljno kontrolisani eksperimenti u laboratorijama, način ishrane stanovništva, uništavanje staništa životinja, trgovina divljim životinjama, globalno zagrevanje, zakasnelo reagovanje zdravstvenih sistema) i samo je dilema kada će i koji mikroorganizmi ponovo da „zakucaju na naša vrata“. Posle (neopravdano) učestalih ljudskih grešaka i gubitaka, u mojoj glavi ostaje crv sumnje: da li su za razliku od grčkih tragedija, opamećivanje i katarza mogući u Srbiji u vremenu brojnih i nabeđenih mudraca i sveznalica. Brine me što svi znaju o svemu, mada je u osnovi ovog uverenja pogibeljna samoobmana i onesposobljenost da se racionalno misli. Političari, po pravilu, koriste ove situacije da sebe predstave kao spasitelje, što u narod unosi dodatnu podelu i zbunjenost. Blaženi u svom neznanju, političari bombastično najavljuju da ćemo „pobediti“ virus korona, ne shvatajući da se tu radi o Pirovoj pobedi („još jedna takva pobeda i mi smo propali“) sa hiljadama mrtvih i urušenim ekonomijama. Najbolnija spoznaja je da smo sve ovo mogli sprečiti ili značajno ublažiti da je bilo više znanja, predostrožnosti i ozbiljnosti na našoj planeti. Španski pisac i filozof Rafael Arguljol, u prepoznatljivu hronologiju pandemija unosi, ipak, jedno pozitivno viđenje problema: „Iz apokaliptičnih situacija izvodi se moralna pouka, potreba da se živi u trenutku (Carpe diem) kao i potreba za amnezijom. Ne zaboravimo da je možda i najkreativniji trenutak u istoriji čovečanstva nastupio posle crne kuge u vreme renesanse u Firenci i Toskani u 15. veku.“ Istine radi, Srbiju su pohodile i kuga, i kolera, i pegavac, i dizenterija, i variola,... i ukoliko ima nebeske pravde sleduje nam posle svega, u najmanju ruku, džepno izdanje renesanse.