Vanredne (ne)prilike

Kada čujete da Fiskalni savet ne savetuje Vladi da štedi, već da se zadužuje i troši – znate da su nastupile vanredne okolnosti. A te okolnosti su pandemija virusa korona, koja nakon zdravstvene krize izaziva i duboku ekonomsku krizu širom sveta. Iako možda nije tako izgledalo na početku, a nekima možda ni sada ne izgleda previše zabrinjavajuće, nesporno se globalna ekonomija nalazi pred novim ponorom – evropske i američke berze su izgubile četvrtinu svojih vrednosti, lanci proizvodnje su pokidani, građani iz predostrožnosti štede i troše samo na neophodne nabavke, firme ne razmišljaju o širenju poslovanja već samo kako da prežive krizu i izolaciju. Recesiona spirala je pokrenuta i ona će se produbljivati u narednim mesecima. Iako zvanične statistike u Srbiji i Evropi još uvek nisu dostupne, svi indikatori ukazuju da je pred nama dublja i oštrija recesija od one iz 2009. godine. U ovakvim okolnostima, opravdana je državna intervencija u vidu subvencionisanja privatnih firmi kako bi im se obezbedila likvidnost tokom nekoliko meseci „privredne hibernacije“ dok se zdravstvena situacija ne stavi pod kontrolu i olabave mere izolacije. Uspešna fiskalna konsolidacija u prethodnim godinama stvorila je budžetski prostor koji sada omogućava Srbiji da sprovede ambiciozan stimulativni paket po uzoru na uspešne evropske države. Vladin paket, u najvećem delu, prati dobru evropsku praksu i omogućava privrednicima da odlože poreze i doprinose na zarade, a takođe uključuje i državne subvencije za očuvanje zaposlenosti. Dobro je što su državne subvencije pre svega usmerene na mala i srednja preduzeća (100 odsto minimalne zarade po svakom zaposlenom) koja po pravilu tokom krize trpe nesrazmerno veći teret od velikih preduzeća (50 odsto minimalne zarade po zaposlenom koji je udaljen sa posla). Takođe je dobro što se Vlada opredelila za ujednačen pristup umesto za diskrecionu podršku pojedinim sektorima – budući da privredni sektori koji su osetljiviji na krizu po pravilu ostvaruju natprosečne profitne stope tokom perioda ekspanzije, ciljana sektorska podrška bi poremetila slobodne tržišne uslove i može se očekivati da bi bila vođena lobističkim uticajima umesto ekonomskim principima. Nažalost, pored evropske prakse, Vlada se u jednom delu programa odlučila da sledi kontroverznu američku politiku „novca iz helikoptera“ u vidu davanja 100 evra svim punoletnim građanima. Većina ekonomista ovakve mere smatra socijalno neodgovornim, jer se novac poreskih obveznika dodeljuje ne samo socijalno ugroženim ili nezaposlenim građanima, već i dobrostojećim građanima sa natprosečnim primanjima. Takođe, upitna je efikasnost ove mere u ispunjavanju njenog proklamovanog cilja, stimulisanja domaće potrošnje, jer ekonomska istraživanja ukazuju da će materijalno situirani građani verovatnije uštedeti, a ne potrošiti ovih 100 evra vanrednih prihoda (iz helikoptera). Na kraju, pojedini privrednici pravilno primećuju da subvencije ne bi trebalo da dobijaju firme čije poslovanje neće biti ugroženo tokom krize. Nažalost, ovaj pristup diferencijacije preduzeća bi zahtevao jake administrativne kapacitete, koje Srbija nije uspela da izgradi tokom prethodne decenije. Višegodišnja oklevanja i odlaganja racionalizacije državnog sektora su ostavila netaknutih nekoliko stotina kvazibudžetskih agencija i javnih preduzeća za „svašta i ništa“, dok su ključne društvene institucije primorane da funkcionišu sa manjkom radnika i često sa neadekvatnim nivoom zarada. Tako Poreska uprava, koja će morati da sprovodi antikrizne mere, posluje sa manjkom od više od 1.000 radnika – jer smo godinama zapošljavali komunalne milicajce umesto poreznika. O manjku medicinskog osoblja u zdravstvu ne bi bilo primereno govoriti u ovim okolnostima. Ali kada kriza prođe, bilo bi dobro da se zapitamo koje i kakve institucije su nam potrebne? I da li smo spremni da sprovodimo nepopularne mere racionalizacije državnog sektora? Jer ova kriza nam je, još jednom, ponovila staru lekciju – da razliku između razvijenih i nerazvijenih zemalja opredeljuje kvalitet državnih institucija.