Prećutani pakao Vuhana

Kineski uspeh u borbi protiv kovida-19 predstavlja se svetu kao uzor. Ali svet treba da shvati da su za kinesku pobedu bile potrebne ogromne žrtve lekara, medicinskih sestara i drugih zdravstvenih radnika čija imena nikada nećemo čuti. Doktor Li (ime je promenjeno), kardiolog u vuhanskoj bolnici Broj 4, proveo je treću nedelju marta spremajući se za otvaranje bolničke opšte klinike. Klinika je zatvorena od 22. januara, od kada je Broj 4 ključna ustanova za lečenje obolelih od kovida-19. Posle dva meseca u prvoj liniji borbe protiv zaraze, Li ne zna šta će sa sobom. Ne može ni da spava ni da jede, često je ošamućen i povremeno iznebuha zaplače. Lijeva trauma oštro protivreči slici koju plasiraju kineski mediji, krcati člancima i emisijama koji slave reakciju vlasti na epidemiju. Doktoru Liju trijumf otežava da prizna strah ili brige. A promenio se. Shvatio je da je „život krhak i slab”. Lija sam upoznala onlajn 23. januara, dana kada je Vuhan zatvoren. Živim u Teksasu i sa prijateljima sam na „vi četu“ (WeChat) osnovala grupu kako bismo poklonili maske i ličnu zaštitnu opremu bolnicama Vuhana. Pošto se kovid-19 razvio u globalnu pandemiju, veoma je važno da ostatak sveta razume sa čime su se suočavali i sa čime se još suočavaju doktori i medicinske sestre u Vuhanu. Ako je Kina „pobedila“ virus korona, ljudski trošak bio je ogroman i trajan. KOVID ODELJENJE Moji razgovori sa Lijem isprva nisu bili prisni, već usmereni na tehnikalije dostavljanja lične zaštitne opreme bolnici. Dockan 27. januara, međutim, Li je iznenada poslao poruku u pomenutu „vi čet” grupu. Rekao je da mora da se izduva. Još sam bila onlajn, pa sam slušala kako prilike u Vuhanu opisuje do srceparajućih detalja. Tog jutra, nakon nekoliko faza dezinfekcije, Li je stupio u kontaminiranu zonu bolnice. Odmah je nabasao na čoveka žutog i zelenog u licu, ispruženog na podu pod maskom i jorganom. Dva koraka od njega, drugi čovek je ležao na klupi. Bilo mu je ozbiljno loše i jedva je disao. Mladić koji je sedeo pored njega vikao je u telefon tražeći pomoć. Brojni drugi bolesnici ležali su po podovima hodnika klinike boreći se za dah. Li je rekao da su lica bolesnika i njihovih pratilaca bila bezizražajna, kao da su se navikli na jad ili mu se prepustili. Pod je bio prekriven đubretom, krvlju, bljuvotinom i ispljuvcima. Bolesnih je bilo daleko više nego medicinskog osoblja. Dve sestre zadužene za prijem okružili su članovi porodica bolesnika. Neki su za pomoć molili na kolenima. Povremeno bi ambulantna kola dovezla još pacijenata. Li je pred vratima bolnice video naizgled beskrajan red ljudi. Mnogi su stajali na nogama samo zahvaljujući zidu. Prvih dana nakon što je Vuhan zatvoren, rekao mi je Li, u kliniku su na ambulantno lečenje svakodnevno dolazile hiljade. LJudi su čekali četiri ili pet sati samo da se registruju, a zatim još četiri ili pet sati da bi dobili lek koji će poneti kući ili da bi bili primljeni u sobu za infuziju na drugom spratu. Tamo su slobodan krevet čekale stotine. Neki su čekajući kolabirali; neki su očito bili na ivici smrti. Bolnička odeljenja bila su tako krcata da su dodatni kreveti smeštani u hodnike i lekarske prostorije. I ti su bili puni, jer se naizgled niko nije oporavljao. „Nemamo dovoljno ljudstva, mogućnosti lečenja su ograničene, lične zaštitne opreme nedostaje”, rekao mi je Li. Mučio se da objasni zašto ljudima ne može da pomogne. „Dajem sve od sebe. Šta sam još mogao da uradim?”, ponavljao je. Dopisivala sam se sa njim sve dok nije morao da se vrati na posao. DANI PANIKE Dva dana kasnije, 29. januara, Li me je zvao izbezumljen. Tog dana je porodica nedavno preminulog pacijenta napala Lijevog kolegu i skinula mu masku vičući: „Ako smo bolesni, bićemo bolesni zajedno. Ako treba da umremo, umrećemo zajedno”. (O čemu je kasnije izvestio i jedan kineski medij.) Li je bio gnevan. NJegove poruke bile su pune uzvičnika. Bio je, međutim, i iscrpljen. Rekao nam je da jedva izdržava. „Već dugo sam psihički spreman da budem zaražen”, rekao mi je, ponovo podsećajući na manjak odgovarajuće zaštitne opreme. Ali nije bio spreman na traumatičnu borbu sa pacijentima na ivici panike i očaja. Gledao je kako lekare psuju, tuku i vuku hodnicima. Bojao se da je pitanje trenutka kada će i sam to doživeti. Lijeve poruke prikazivale su sve goru situaciju. Sve više ljudi je umiralo. Ali pošto je lične zaštitne opreme bilo malo, medicinsko osoblje povremeno nije htelo da uđe na odeljenja čak ni da iznese tela. Li je sedeći pored leševa pokušavao da se distancira mehanički pišući recepte za one koji su još bili živi. Prvih dana po zatvaranju Vuhana lokalno pogrebno udruženje leševe je iz bolnice iznosilo kombijem. Uskoro im je bio potreban kamion. Nakon jedne smene Li je gledao kako bolnički radnici smeštaju sedam ili osam tela u vreće i ubacuju ih u kamion. Ta ga je scena proganjala. Budan nije mogao da je izbaci iz glave. Kada je spavao, imao je noćne mere. Savladavala ga je bespomoćnost. Dok su državni mediji prikazivali zdravstvene radnike kao heroje, on je lečio pacijente koji se nisu oporavljali. „Neće biti da smo heroji”, rekao je. Li je nastavio da mi piše i da me zove otprilike jednom nedeljno nakon našeg prvog dugog razgovora. „Polako se oporavljam”, rekao mi je 11. marta. Ipak i dalje pati od nesanice i okleva da prijateljima i porodici kaže kako se zaista oseća. Prilike na poslu i dalje demorališu. Dok je zaraza besnela, neki upravnici bolnice skrivali su se u kancelarijama ne usuđujući se da odu na odeljenja. Ali sada, kad se dele priznanja, šefovi su prvi u redu za bonuse. „Daleko je profitabilnije baviti se finansijama. Misliš li da još mogu da se prekvalifikujem?”, jadikuje. U ROVOVIMA Li nije jedini koji razmišlja o prekvalifikaciji. I drugi moj kontakt, tridesetogodišnja medicinska sestra u vuhanskoj bolnici Čanghang, pita se da li može da izdrži. Gospođa Vang, tako ću je zvati, bila je među prvima koji su radili u bolničkoj „klinici za groznicu” kada je zaraza počela. Priseća se da je od početka nedostajalo svega; ne samo lične zaštitne opreme i lekova, već i hrane u kafeteriji. Dvanaestosatne smene od šest ili sedam ujutru radila je skoro bez hrane i vode. Kada bi je umor savladao, nije se usuđivala da skine zaštitnu opremu. Naslonila bi se na zid i spavala u njoj. Kada je grad zatvoren, Vang nije mogla do posla autobusom, pa se služila javnim biciklima. Jednog jutra je ustala u pet i nije mogla da nađe slobodan bicikl, pa je do bolnice hodala. Očajnija nego ikada, usput me je pozvala i pitala: „Možeš li nam pomoći da objavimo molbu da se za zdravstvene radnike na prvoj liniji nađe neko rešenje?” Vang je optimistična i ljubazna, ali ne skriva osećanja. Kada joj je porodica pacijenta poklonila čaj i grickalice, bila je duboko ganuta. Ne boji se autoriteta i govori šta misli. Na početku epidemije, kada žitelji Vuhana još nisu shvatili razmere krize, Vang je kupila „tamiflu” – lek protiv gripa koji je vuhanskim pacijentima davan iako nema naučnih dokaza da je delotvoran protiv virusa. Dala ga je rođacima i prijateljima, i savetovala ih da ne izlaze. Kada je vlada omogućila da se prijavljuju incidenti i nemar u borbi protiv zaraze, Vang je odmah prijavila da su glavešine bolnice prikrile zarazu medicinskog osoblja. NJena najbolja prijateljica bila je među prvim obolelima, i smeštena je na intenzivnu negu zbog disajnih i srčanih problema 23. januara. Kako bi oraspoložila Vang, prijateljica joj je poslala fotografiju na kojoj se osmehuje uprkos respiratoru. Ali fotografija je Vang samo još više uplašila i učinila je još očajnijom u želji da izbegne infekciju. Vang je svejedno nastavila da radi, i već 25. januara počela je da kašlje. Skener je pokazao senku na njenom desnom plućnom krilu, napisala mi je. Rekla sam joj da se odmara. Odvratila je da ne može, jer njenoj bolnici medicinske sestre već nedostaju. IZLEČI SE SAM Dok je služila na prvoj liniji, Vang je videla mnoge kolege kako se slamaju i plaču u lekarskim prostorijama. Poslala mi je snimak medicinske sestre koja sklupčana u ćošku jeca i histerično objavljuje da želi da odustane. Pitala sam Vang šta se potom zbilo sa tom sestrom. Rekla mi je da su takve scene uobičajene. Čim bi pacijent pozvao, sestre bi se pribrale i požurile na odeljenje. Dvadeset sedmog januara Vang je dobila dijagnozu da je zaražena virusom korona. Mišljenje se zasnivalo samo na skeneru, iako je testiranje u to vreme bilo standard. U naredne dve nedelje Kina je i zvanično popustila kriterijume, što je donelo više dijagnoza na osnovu karakterističnih simptoma. Vang je rečeno da se izoluje kod kuće. Krajem januara stotine njenih kolega bile su u kućnim karantinima ili bolnicama. Ona i muž smestili su se u različite spavaće sobe. Nedeljama je strahovala, ne samo za sebe, već i za muža i četvorogodišnjeg sina, koga je ostavila na brigu suprugovoj rodbini. Nadzornik joj je rekao da nikome ne kaže da je zaražena. Ako neko pita, treba da kaže „ne” kako ne bi posejala paniku. Mnogim bolnicama i medijima već je bilo naređeno da o epidemiji ćute. Vang mi je 27. januara prenela da je medicinskom osoblju naređeno da pred spoljnim svetom budu smireni. Tokom kućnog karantina Vang je povezivala raznovrsne volonterske organizacije koje su bolnici pokušavale da dostave ličnu zaštitnu opremu. Kada su simptomi najzad prošli, 27. februara, po protokolu je prošla kroz dva dijagnostička testa u 24 sata. Oba su bila negativna i odmah se vratila na posao. „Tada sam zaista bila prestravljena. Nisam znala da li mogu sve iz početka. Imam sina. Sada shvatam da hoću bezbedniji posao.” U martu je kineska tehnološka firma Bajtdens – vlasnica popularne društvene mreže „Tiktok” – ponudila sto hiljada juana (14.100 dolara) svakom zaraženom medicinskom radniku. Ali pošto Vang nikada nije imala pozitivan nalaz na testu, pretpostavlja da tu naknadu neće dobiti. U svakom slučaju, kaže, ne zanima je takva kompenzacija. Želi „posmrtnu” istragu protiv „vladinih i bolničkih zvaničnika koji su zarazu zataškavali“. NI BLIZU GOTOVOG Završni prikaz krize daje moja prijateljica od davnina koju ću zvati Jing. Ona je anesteziolog u Šijanu, nedaleko od Vuhana, i nikada nije ni pomišljala na to da će se u prvim redovima boriti protiv epidemije. Krajem februara nije imala izbora. Prvi lanac medicinskog osoblja fizički i psihički istrošio se do maksimuma, ali je broj primljenih pacijenata i dalje rastao. Zato je bolnica u kojoj Jing radi pokrenula trenažni program da bi specijalisti iz drugih grana medicine naučili kako da tretiraju hospitalizovane zbog virusa korona. Nakon ubrzanog kursa Jing su poslali u rovove. Kada je prvi put ugledala ambulantna kola koja dovoze obolelog od kovida-19, instinkt joj je govorio da pobegne, priznala mi je u telefonskom razgovoru 22. februara. Oduprla se. Posao joj je bio da pomogne ljudima, pa je na njega prionula. Nakon prvog dana plakala je dugo i bolno. Početak je aprila, i čini se da je epidemija u Kini uglavnom zauzdana. Ali Jing se boji spuštanja garda. Brine se da će standardi za otpuštanje pacijenata biti preniski i pita se da li je dobro testirano u zatvorima i staračkim domovima. Uzimajući u obzir globalnu brzinu širenja virusa, strahuje i od novog, uvezenog talasa slučajeva. Kada smo razgovarale 8. marta, Jing mi je rekla da nadređeni u njenoj bolnici ne dele njen oprez. Naprotiv, ponašaju se kao da je rat već dobijen. „Zahvalni smo ljudima iz cele Kine, medicinskim ekipama koje su došle da pomognu našem Hubeju, prekomorskim Kinezima i građanima za sve čime su nas snabdeli. Ali nemamo zahvalnosti za vođe ili vladu. Ovo još nije gotovo, a oni već jure da pokupe nagrade za zasluge”, rekla mi je. Dok užas epidemije prelazi iz zemlje u kojoj sam rođena u zemlju u kojoj živim, želim da ljudi znaju koliko je loše bilo u Vuhanu. Besna sam i prestravljena dok gledam kako moji susedi ignorišu upozorenja o distanciranju. Svako van Kine mora da shvati koliko su se zdravstveni radnici te zemlje žrtvovali kako bi smirili zarazu. Još važnije, svako mora da prihvati kako borba protiv kovida-19 nikako nije gotova, i da ćemo dugo živeti pod senkom te bolesti. U Kini je sve manje potvrđenih slučajeva, neposredan strah od smrti blaži je, ali ožiljci vrhunca zaraze ostaju. Pogotovo će se lekari, medicinske sestre i drugi iz struke i dalje rvati sa doživljenim. NJihove rane neće brzo zaceliti.