Kako protiv nemačke sebičnosti

Pod predsednikom Donaldom Trampom, Sjedinjene Države ne rade aktivno na uspostavljanju saradnje s drugim državama u borbi protiv kovida-19, usled čega se globalna bitka s virusom korona vodi fragmentarno. Daleko više nego američko-evropski spor oko uloge NATO, tišina kojom su praćeni odnosi dve strane u kontekstu borbe protiv pandemije pokazuje da se više teško može govoriti o transatlantskoj zajednici. Još gore od toga, SAD se priklanjaju teorijama zavere. Kao što je Kina tvrdila da je virus korona razvijen u laboratorijama američke armije s ciljem da nanese štetu usponu Kine, tako je i Trampova administracija neko vreme o kovidu-19 govorila kao o „kineskom virusu“, podstičući tako resantiman druge strane. Istovremeno, Kina nastoji da u tekućoj situaciji ostavi svoj trag, obezbeđujući pomoć teško pogođenim zemljama. Nisu ni SAD ni Evropa te koje trenutno pružaju najveću podršku Italiji, Španiji ili Africi; to je Kina, koja im šalje medicinske timove i potrepštine. Retko kad je bilo moguće do te mere jasno videti kako Kina od Zapada preuzima ulogu globalnog predvodnika. Tokom Velike recesije koja je usledila nakon svetske ekonomske krize 2008, Kina još nije bila tako snažna, niti je Amerika toliko bila obuzeta sobom. Kratko nakon što su maheri finansijskih tržišta sebe i čitav svet doveli na ivicu ambisa, finansijski ministri vodećih 20 ekonomija sastali su se da bi osmislili zajedničke odgovore na tu situaciju. Uprkos nedavno održanom virtualnom samitu, Grupa 20 u aktuelnoj krizi ne igra sličnu ulogu. Čak i pre pojave kovida-19, antagonizam između SAD i Kine bio je od centralnog značaja za utvrđivanje buduće globalne uloge Evrope. Jasno je da bi Evropa bila marginalizovana u G2 svetu, kojim bi dominirale SAD i Kina, bez obzira na to što je evropski prosperitet direktno povezan s otvorenošću globalnih tržišta. Ali uloga Evrope biće određena i time kako se nosi s krizom izazvanom širenjem kovida-19, u situaciji kad pandemija slabi njeno jedinstvo, gotovo do tačke očajanja. Evropska unija se u dosadašnjem toku krize katastrofalno pokazala. Samo je nezavisna Evropska centralna banka (ECB) ta koja je nešto preduzela. Kao i u slučaju krize evra pre skoro deset godina, princip ECB da će se „učiniti sve što je potrebno“ sada održava stabilnost valute i zemljama članicama obezbeđuje neophodnu likvidnost. Zasad ni Evropska komisija ni Evropski savet nisu preduzeli ništa uporedivo. Upravo suprotno: Italijani verovatno nikada neće zaboraviti da je, dok su ljudi u Lombardiji već masovno umirali, Nemačka uvela zabranu izvoza medicinske opreme u Italiju. Trenutno smo svedoci posledica olako shvaćenog multilateralizma: evropska i međunarodna saradnja su lake kad ništa ne koštaju. Posebno su nemački političari ti koji žele „Evropu à la carte“: oni žele da Nemačka bude šampion izvoza u dobra vremena, uživajući korist od otvorenih granica i neometene trgovine, ali u kriznim vremenima okreću leđa svetu. To je razlog zbog koga evrogrupa, sastavljena od ministara finansija zemalja članica evrozone, nedavno nije mogla da se dogovori oko zajedničkog paketa pomoći Italiji i Španiji. Prosto rečeno, kovid-19 nije jedina zaraza koja preti Evropi: dok se Italija i Španija očajnički bore da obuzdaju pandemiju, evrogrupa je podlegla istoj vrsti „moja zemlja na prvom mestu“ virusa kojim je bila inficirana u vreme grčke dužničke krize pre nekoliko godina. Ideja da pomoć pogođenim članicama evrozone treba da bude odobrena samo ako sprovedu velike reformske programe predstavlja nepojmljivu političku glupost. Možemo samo da se nadamo da će šefovi država ili vlada biti pametniji od svojih ministara finansija - kao što su politički lideri to bili 2015. Treba ukazati da svi nemački ekonomisti, čak i oni koji se uvek protive raspodeli dužničkog tereta, sada preporučuju suprotno. Na kraju krajeva, Italija i Španija ne mogu same da iznesu neophodno finansijsko opterećenje borbe protiv virusa i stabilizovanja nacionalnih ekonomija. Potrebno im je da sve članice evrozone podele teret neophodnog zaduživanja; da li će to biti nazvano evroobveznicama ili korona obveznicama potpuno je irelevantno. Još ima vremena da se kurs u Evropi i na širem međunarodnom nivou promeni. Ali možda najopasnija posledica krize izazvane kovidom-19 jeste to što se pokazalo da je jedina zaštita na koju građani mogu da računaju ona koju im pružaju nacionalne države. Usled toga virus korona ne preti samo ljudima, nego i ujedinjujućim međunarodnim projektima, uključujući EU, osnovanu i mukotrpno izgrađivanu kako bi se zauvek okončala stoleća neprijateljstva na kontinentu. Da li će Evropa biti u stanju da prevaziđe ovu krizu, očuva jedinstvo i odigra važnu globalnu ulogu zavisiće od toga da li je u stanju da ponudi održivu alternativu „spasi se sam ako možeš“ senzibilitetu. To ćemo saznati samo ako svako preuzme svoj deo odgovornosti za budućnost Evrope. Samo tada će naša društva biti u stanju da krenu u pravom pravcu. Naravno, ovo takođe znači stupanje na neispitanu teritoriju, što zahteva hrabrost. Ne možemo na svako pitanje da damo konačan odgovor, ali u nastojanju da prevaziđe krizu izazvanu kovidom-19 Evropa ima priliku da sebe iznova izmisli. Ne smemo da je propustimo.