Vojnik vrhovnog komandanta

Postoje bar dve konstante u opusu ministra odbrane Aleksandra Vulina. Jedna je da je ulazeći u posttinejdžerskim danima u političku džunglu iz nje izlazio držeći se za ruke s moćnicima koji su mogli da ga zaštite, od generala Stevana Mirkovića, preko Mirjane Marković do Aleksandra Vučića… I druga – ispravna kalkulacija koja računa s kulturom zaborava, tako rasprostranjenom na ovim prostorima, a koja mu omogućava da bez trunke crvenila preuzima ulogu moralnog žandarma u zavisnosti od toga kakav zadatak treba da oposli. Tako ministar vojni sada računa da će biti zaboravljeno da je usred pandemije, s kojom se obračunava s punom borbenom gotovošću, odbio da pomogne „opozicionom“ Šapcu sa 300 vojničkih kreveta, uz obrazloženje njegovog ministarstva da se kreveti za privremene bolnice raspoređuju tamo gde naredi Krizni štab za suzbijanje bolesti. Baš kao što je uveren da će se malo ko sećati da je opisujući uslove privremene bolnice na Sajmu u Beogradu sa nekoliko zvezdica navodio da u pogodnosti osim tri obroka i užine, spada, između ostalog, i činjenica da ljudi mogu da čitaju Srpski telegraf, Alo, Informer, Kurir, Helou, Stori, Gloriju… Biće da je to onaj deo komfora koji spade pod „hranu za dušu“. Ili da se niko neće osvrtati na „slučaj Nedeljnik“, kada je nelegalno došao u posed privatne prepiske glavnog urednika tog lista Veljka Lalića i bivšeg ministra odbrane Dragana Šutanovca, odvalivši da će lično tražiti da nadležni organi ispitaju slučaj, da bi nedugo zatim, računajući na onaj pominjani zaborav, ispalio kako ne zna o kom slučaju je reč. A kamoli o kom Vulinu… Valja i konstatovati da je sva sreća da se slučaj ženine tetke iz Kanade, koja je ministru pozajmila 205.000 evra za kupovinu luksuznog stana, a novac je u zemlju unosio sukcesivno, po 9.000 evra u kešu, desio pre otprilike dve i po godine. Jer, ko bi ga danas u ovo nedoba epidemije, kada su granice zakatančene, pustio da 23 puta leti za Kanadu? Jezivo izgleda i sama pomisao da bi ministar morao krov nad glavom da potraži u nekoj kasarni ili, ne daj bože, u kakvom kolektivnom smeštaju. Negde između ovih par dogodovština, ugnezdilo se uverenje vlasti i Vulina da je baš ovo što oni rade „normalna Srbija“ i, s druge strane, građana koji nisu u stanju da dokuče kako bi onda trebalo da izgleda „nenormalna Srbija“. Nevolje nastaju kad, svesni da smo tek bespomoćni svedoci svoje normalnosti, iskoračimo na poziciju u kojoj nam postaje jasno da nema ni drugih ni pouzdanijih jemaca njihove „nenormalnosti“. U toj nastranoj tipologiji već decenijama pliva i Vulin, koji jednom prilikom poručuje kako nam je „dosta ratnih bubnjeva i da se moramo okrenuti dijalogu sa Zapadom“. Pazite, ovo nije zajebancija, aktuelni ministar vojni nam obznanjuje kako ova vlast generiše evropske vrednosti, izostavljajući pri tome činjenicu da je u koaliciji s loše kostimiranim radikalima, čiji je šovinizam, pored ostalog, od Srbije napravio globalnog pariju. To nam govori čovek koji je Vučićevo „regionalno strašilo“ za opštu upotrebu, groteskni lik koji je zdušno podržavao ratove devedesetih, unesrećeni regrut koji zbog lošeg vida nije mogao u vojsku, pa je taj životni propust nadoknadio dvonedeljnom obukom kada je već bio ministar odbrane. Ovo slušamo od čoveka kome nije smetalo da svoje levičarske ideje proklamuje u partijama koje su obesmislile svaku pomisao na pošten rad, kome nije bio bitan ni kartelski karakter Jugoslovenske levice, ni ulični dileri deviza koji su preko noći postajali tajkuni, dobro razumevajući gde je moć. To što su nekima muda bila već od glave, pa su ostajali bez nje, spada u jezivi folklor devedesetih. Ali, Vulin je uvek znao gde mu je mesto. I što je još važnije, kada je vreme da se kao pravi revolucionar povuče u ilegalu. U tom smislu mu se ne može odreći određeni politički talenat koji je, doduše, u potpunoj nesrazmeri sa njegovim ogromnim ambicijama, ali i koji istovremeno ukazuje na razvijen instinkt za političko preživljavanje. Tako je 1998. napustio JUL, navodno zbog neslaganja sa odlukom stranke da uđe u koaliciju sa Srpskim pokretom obnove. Ispostaviće se da je predosetio dolazeći pad SPS-a i JUL-a, pa se nije našao u prvoj liniji petooktobarskih gubitnika. Ostatak biografije ministra Vulina paradigma je darvinističke Srbije u kojoj etika političkih odnosa nalaže da se ima stati na stranu jačeg. Dugokosi momčić najpre je delovao kao ezoterično-komična pojava u generalskoj stranci ili partiji svemoćne šefice JUL-a Mire Marković. Ostaće zapamćeno da je literarne uzlete imao pišući kolumne u delu novinske imperije Roberta Čobana, koje je neretko počinjao stihovima DŽonija Štulića. U politiku se vratio baš te 2000. Zajedno sa Miloradom Vučelićem osnovao je Partiju demokratske levice koja se ubrzo kolektivno utopila u SPS. Tu se zadržao do 2006. i afere „Kofer“, da bi kasnije tvrdio da je namirisao koaliciju sa Demokratskom strankom i da je to bio stvarni razlog napuštanja starog znanca Ivice Dačića. Osnivanje Pokreta socijalista sa Mihajlom Markovićem, ideologom Miloševićevog SPS-a, bio je samo međukorak do povratka na veliku scenu. Koliko god levičarske ideje, na prvi pogled bile u neskladu sa otcepljenim delovima radikala, Vulin je dobro razumeo da DOS-ov režim troši poslednje zalihe strpljenja dobijenog na revers. Ostalo je bio dugi i strpljivi marš kroz institucije. Od skupštinskog poslanika preko direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju, ministra rada pa sve do čelnog čoveka jednog od dva ministarstva sile. Doduše, te 2012. nakon pobede SNS-a morao je da „proguta“ koaliciju sa Ivicom Dačićem. „Ovo nije vlada ljubavi. Nije ni vlada partija koje imaju istovetne programe. Nije čak ni vlada nacionalnog jedinstva. Ovo je vlada nacionalnog spasa“, govorio je tih dana. Pričao je i o prijateljstvu s Vučićem još s početka devedesetih, nakon jedne emisije na Studiju B, ali biće da je presudno za Vulinov uspon bila brzina kojom je demonstrirao bespogovornu lojalnost koja je Vučića uverila da je iz trbuha svih vlada spreman da brani njegove lične ambicije. Eskaliralo je dotle da je 2017. kao ministar odbrane predlagao da u kasarnama stoji Vučićev portret kao vrhovnog komandanta oružanih snaga. Trupni portret sa predsednikom nije prošao, jer se čak i Vučiću prevrnuo želudac od te ideje. Ali, svejedno, ministar je pokazao da zna ko jedino u državi može da mu trese kavez. I da baš negde, paralelno sa funkcijom direktora Kancelarije za KiM, Vulin je umesto nekadašnjeg romantičarsko-revolucionarnog imidža Če Gevarinog sledbenika promovisao military look terenca, možda čak i legionara, doduše bez ratnog, ali sa ozbiljnim propagandnim iskustvom, odevenog u crnu uniformu, namrštenog i zagledanog u daljinu. U redu, ne baš toliko zabrinutog da zarad interesa Srba na Kosovu i ličnog insistiranja predsednika ne pređe preko neslaganja s Briselskim sporazumom zbog koga je i najavljivao ostavku. Rat koji je vodio protiv američke „duboke države“ i odmetnutih kosovskih Srba nije bio prijatan za gledanje, ali se nadao da će predsednikova kosovska politika koja je u konačnici kalkulisala sa uticajem Moskve dobiti epitet istorijskih a promene naziv tektonskih. Nagrađen je mestom ministra bez portfelja, zaduženog za KiM. Ostaće zabeleženo da je kao ministar rada posećivao plantažu Jovanjica, može biti ponesen hipijevskom naklonošću prema organskim proizvodima. Kada se ispostavilo da vlasnik Predrag Koluvija zapravo misli da je marihuana mnogo unosniji posao, Vulin je objašnjavao da je te 2015. sa rukovodstvom Nacionalne službe za zapošljavanje došao u Jovanjicu jer su dobili informaciju da nedostaje sezonskih radnika. „Što me ne optuže kad sam čistio Zvezdarski park? Posle toga, u tom Zvezdarskom parku, isto tako se svašta dešavalo. Dešavale su se tuče, bilo je i narkomana, svega i svačega, naša policija se svakog dana bori protiv takvih, pa što me ne optuže za to? Što me ne optuže za svaku bolest koja se desi od alergije? Čistio sam u naselju Stepa Stepanović polja od ambrozije jer nije moglo drugačije“, grmeo je Vulin. Nešto kasnije, kada se digla prašina oko toga ko daje novac za koncert Svetlane Ražnatović u Nišu za pravoslavnu Novu godinu 2016, ministar rada nije se dao iznervirati: „Ne znam da li smo finansirali Cecin koncert, ali sve je to za dobrobit građana“, poručio je tada. Sve u svemu, možda i pod utiskom vanrednog pandemijskog stanja, Vulin na čelu odbrane još više deluje kao paranormalna pojava koja oštrinu prema sopstvenim građanima drži u savršenom balansu sa snishođenjem predsednikovim hirovima, pri čemu se sve odvija u savršenoj harmoniji s Vučićevim interesima. Ako već stvari stoje tako, onda nije teško zaključiti da je Vulinov nalaz u svim Vučićevim dosadašnjim testovima pozitivan. Ministar je dakle imun. Posebno na stid.