Vidovdan je zgodan dan

I tako je Aleksandar Vučić začepio usta onima koji su tvrdili da će, nakon što ga je jednom uveo, vanredno stanje produžavati unedogled: dok su građani sedeli u 60-časovnom karantinu i očekivali još dužu vežbu strpljenja u vreme Uskrsa, predsednik Srbije je rekao da se nada njegovom ukidanju već krajem aprila. I sve to čak i pre nego što se pojavio iole uverljiviji razlog za nadu da je Srbija doživela vrhunac epidemije i da počinje pad broja zaraženih. Vučić je još dodao da jedva čeka ukidanje vanrednog stanja i zato što bi to značilo da i sebe oslobodi ćutanja o onima koji su „radili protiv svoje zemlje“ pri čemu tu, „čak ni pre svega“, ne misli na svoje političke protivnike. Mali je problem samo u tome što je potrebno biti potpuno slep, gluv i nezainteresovan, pa ne primetiti da je, dok tvrdi da ga politika u ovom trenutku uopšte ne interesuje, Vučić uveliko u predizbornoj kampanji. I da je već spremio i neke od ključnih tema za onih četrdesetak preostalih dana kampanje, kad ne bude mogao da skuplja poene uručivanjem respiratora i podučavanjem lekara kako se oni koriste: nakon što proglasi pobedu nad koronom, prelazi na razradu već lansirane priče o takmičenju za jedno od tri prva mesta u Evropi po ekonomskom rastu. Biće tu i progona „krivaca“ za sve što u borbi sa epidemijom nije valjalo i taman dovoljno vremena za podelu onih sto evra pomoći kako najsiromašnijim, tako i najbogatijim građanima Srbije. Ukoliko se ne nastavi niz groznih vesti, poput one o masovnoj zarazi u Gerontološkom centru u Nišu, sva je prilika da bi se izbori mogli zakazati za 28. jun – datum, inače, prethodno „viđen“ za promociju novog naprednjačkog rukovodstva i proveru ozbiljnosti Vučićevog obećanja s kraja decembra, da se neće još jednom kandidovati za funkciju predsednika SNS. Za organizaciju „vidovdanskih“ izbora bilo bi potrebno da se vanredno stanje ukine polovinom maja, taman kad prođu dva datuma s velikim rizikom širenja infekcije usled masovnog okupljanja (1. i 6. maj, Praznik rada i Đurđevdan). Nije, doduše, teško zamisliti ni drugačiju upotrebu značajnog istorijskog datuma – za neki pompezan skup sa dirljivim porukama, tako da njihovo dejstvo potraje do sledećeg, prvog julskog vikenda. Aktuelne prognoze svetskih epidemiologa najavljuju da bi (prvi talas) epidemije trebalo da bude okončan do jula, a nije, kako sada izgleda, mnogo verovatno da bi srpska vlast mogla „veštački“ produžiti vanredno stanje, a time i dodatno odložiti izbore. Čak i ako su tačne procene da je pandemija, uz probleme na terenu (borba za vlast na Kosovu) stavila van snage (navodni) plan Donalda Trampa da isposluje rešenje kosovskog problema početkom leta, na vreme da ga za svoje izbore predstavi kao spoljnopolitički uspeh, Vučić ima druge razloge da sa izborima požuri koliko god je moguće. I da proveri tačnost jedinog objavljenog istraživanja javnog mnjenja od početka epidemije – prema kojem bi oko 61,9 odsto građana koji bi izašli na izbore, glasalo upravo za listu na kojoj stoji njegovo ime. Prema istraživanju Instituta za evropske politike, u saradnji sa izdavačkom kućom Ninamedija, rađenom u prvim danima epidemije – od 12. do 22. marta - za koaliciju oko socijalista glasalo bi 10,8 posto građana, a 7,1 posto za Savez za Srbiju, koaliciju koja se odlučila za izborni bojkot zbog nepostojanja demokratskih uslova. Istraživanje je rađeno na samom početku krize, dok su mnogi građani verovatno još koristili onaj psihološki mehanizam poricanja i zamajavali se pričom o „najsmešnijem virusu“. A onda su krenuli izveštaji o sve većem broju zaraženih i umrlih, saznavalo se za haos u organizaciji zdravstvenog sistema, a neprekidno rastući broj rupa u propagandnoj priči o zemlji koja je „najbolje u Evropi“ odgovorila na pandemiju zatvaran je na sve brutalniji način. I postajalo je jasno da će ekonomske posledice biti razorne, čak i po ekonomskog giganta iz priča predstavnika vlasti i pratećih medija. Koliko je verovatno da sve to neće uticati na rejting vlasti? Iskustvo iz jedne ranije velike krize kaže da je građanima ponekad potrebno malo vremena da se osveste i vide očigledno: kada je, u jesen nakon NATO bombardovanja 1999, tadašnja opoziciona koalicija Savez za promene organizovala proteste protiv vlasti Slobodana Miloševića (čiji je šraf bio i Vučić), odziv je bio prilično „kilav“. Protesti su okončani u decembru (ako se ne računa mala grupa „čuvara vatre“ koja je nastavila da šeta i nakon toga) i činilo se da u društvu ne postoji ni minimum energije potrebne za promene. Vatra je, međutim, buknula tokom leta, a „crveno-crna“ koalicija je 5. oktobra 2000. primorana da prihvati rezultat izbora održanih 24. septembra. Da li bi, zbog takvog iskustva, ali i svesti da bi, sve do pronalaska vakcine, a to je za najmanje godinu dana, epidemija mogla nastavljati razorne pohode, Vučić mogao odlučiti da pokuša da maksimalno kapitalizuje navodnu „pobedu“ nad prvim talasom korone - raspisivanjem čak i predsedničkih izbora? Politikolog Boban Stojanović je prilično siguran da se to neće desiti. „Svakako mu je prilog za izbore taj što bi sebi produžio mandat za još tri godine, ali baš zbog svega što se ranije dešavalo u Srbiji – bojkot, stanje demokratije, protesti, uključenost međunarodnih aktera i nadgledanje Srbije u tom pogledu - mislim da `ne sme` da raspiše i predsedničke izbore, čak i ako pretpostavimo da će međunarodni akteri više gledati svoje poslove usled globalne pandemije i svih problema koje imaju“, kaže Stojanović. Tu je, naravno, i još jedan faktor – ukupan predsednički mandat time bi mu bio smanjen sa (očekivanih) deset na osam godina. „Takođe, mislim da neće ponoviti grešku Borisa Tadića sa idejom o skraćenju, bez obzira na to što bi izvesno pobedio. Možda razmišlja i o toj opciji, ali sam siguran da bi samo izazvao sebi velike probleme“, kaže sagovornik NIN-a. U kritički nastrojenom delu javnosti može se čuti uverenje da je nezadovoljstvo odgovorom vlasti na epidemiju u Srbiji masovno i da bi opozicione stranke koje su proglasile bojkot ipak trebalo da učestvuju na izborima. A u tim strankama – onim koje nisu u startu odbacile ideju preispitivanja odluke o bojkotu – čini se, preovladava uverenje da čak ni nakon eventualnog ponovnog razmatranja odluke, neće biti odustajanja od bojkota, što zbog izbornih uslova, što zbog kratkog vremena za neophodne pripreme. Stojanović ne vidi razlog čak ni da se razmišlja o odustajanju od bojkota. „Stanje demokratije, slobode medija, generalno uslova za izbore, samo je pogoršano kroz vanredno stanje, a tek mogu da zamislim kakvi će pritisci biti na sve ljude kad ono prođe. Dovoljno je reći samo da Vučić u vreme pandemije vodi i političku kampanju, ima neograničen pristup medijima, posećuje gradove i bukvalno pravi skupove na kojima `poklanja medicinsku opremu`“, kaže Stojanović. Sve to za njega je argument za ocenu da se ništa od onoga zbog čega se „ide u bojkot“ nije popravilo. „Štaviše, mislim da je još gore stanje, a da će se i nakon vanrednog stanja dodatno pogoršavati. U tom pogledu, bojkot je jedina opcija i ne vidim zašto bi iko razmišljao drugačije.“ Ako je bojkot način za izlazak iz autokratije, onda bi to građanima valjalo bolje objasniti. Jer, prema citiranom istraživanju, svega 12 posto građana podržava bojkot, a njih još 13 posto ne zna da li je to ideja koju treba podržati ili ne. I još nešto bi valjalo da politički pretendenti imaju u vidu: na predstojećim izborima ne bira se vlast, tu dileme nema. Bira se opozicija koja bi u budućnosti mogla postati vlast.