Vlast ništa ne poklanja, to je naš novac

Pre svakog komentara antikriznog paketa mera „teškog“ 5,1 milijardu evra (11 odsto BDP-a ili pola državnog budžeta), situacija nalaže više odmerenosti i manje trijumfalizma i marketinškog isticanja svog poklona građanima, jer vlast samo raspoređuje naš novac. Zadovoljni smo podrškom koju je dobio naš poziv na moratorijum na otpuštanja i smanjivanje zarada i radnih prava, bar dok traje vanredno stanje. Socijalnom klauzulom, rešenjem da pomoć dobiju samo poslodavci koji ne otpuste više od 10 odsto zaposlenih, bili bismo zadovoljni ako uključuje i ugovorno angažovane. O samom paketa mera, inače, nismo konsultovani, a nastojaćemo da se više ne pitaju samo krizni štabovi. Jer, čiji je to novac? Naš! Čije su preuzete obaveze? To su naši sutrašnji dugovi. U suprotnom, logika vanrednog stanja može biti upotrebljena za nametanje rešenja kojima se ne može odupreti. Celovitiju ocenu predloženih mera ne možemo dati pre juna, dok ne vidimo sve prateće instrumente i ne uverimo se kojim se tempom ispunjavaju obećanja. U startu je, međutim, sporno što tromesečna isplata „korona minimalca“ za oko 900.000 ljudi čeka kraj maja. Neprihvatljiv nam je i poklon od pola milijarde evra - po 100 evra svakom punoletnom, čitaj glasaču. Zašto ne i deci? Taj novac za pomoć nije dovoljan za pomoć svima i bilo bi i racionalno i pravedno podeliti ga najugroženijima. Poslodavcima se odlažu porezi i doprinosi na zarade i porez na dobit, koje hoće ili neće biti. Dobro je što paket predviđa i kredite za likvidnost od 2,2 milijarde evra i što postoji prostor za zaduživanje i održivi deficit. Vlast polaže ispit odgovornosti, sposobnosti i solidarnosti. Pored jednokratne podrške i odlaganja obaveza i privredi i građanima, ona mora stvoriti strategiju i prostor i za produktivna ulaganja, koja tek trajno obezbeđuju poslove i prihode. Meni predložene mere širom sveta liče na iznuđeno korigovanje uobičajene neoliberalne neosetljivosti za sudbinu malih ljudi. Pomoć države samo onima koji ne otpuštaju, malim i srednjim preduzetnicima, umesto subvencija i olakšica već favorizovanom korporativnom kapitalu, svest da obimnije i šire osiguranje u slučaju nezaposlenosti, kao i bazični dohodak za osobe bez dovoljnih prihoda bi, međutim, morali da budu principi koji opstaju i nakon krize. To ne znači da podržavamo prekomerno uplitanje države u poslovanje i situaciju u kojoj će se i u privatnom sektoru igrati uloga omiljenog poslodavca o državnom trošku, odnosno o trošku poreskih obveznika. Aranžman u stilu: privatizuj dobit, socijalizuj gubitke smo već gledali. Sve govori da je unutar dolazeće ozbiljne krize, iz logike vanrednog stanja lako preći u zlokobnu tišinu radnog logora, u kome će poluzaposleni i dodatno osiromašeni i zaplašeni biti usmereni na golo preživljavanje. U koji će se na Balkan, bar na neko vreme, vratiti i oni koji su izgubili nesigurne radne aranžmane u zemljama EU. Efekat za Srbiju je za stotine hiljada uvećan broj nezaposlenih. Uz one koji rade u sivoj ekonomiji, slika će biti znatno drugačija od aktuelnog, prenašminkanog optimizma. Prateće aktuelno suspendovanje demokratije može završiti u njenom dugoročnom simuliranju. Nacionalne države moraju, na duži rok, da urade dve ključne stvari. Prvo, javni i netržišni sektor mora obezbediti pružanje univerzalnih osnovnih usluga. Treba li podsećati da teret borbe sa pandemijom nose ruinirani i osiromašeni, javni zdravstveni sektor i javne službe. Drugo, trebalo bi doneti zakone za razbijanje tehnoloških i tržišnih monopola i obeshrabriti poslovne modele ponašanja poput finansijskih špekulanata. Istovremeno, osnaživanje socijalnog dijaloga i pregovora, borba za ozakonjenje kraće radne nedelje, bez gubitka plate, uvođenje univerzalnih osnovnih prihoda i usluga omogućava da ljudi prežive vremena kad dobro plaćeni posao postaje deficitaran - i poništava slabu pregovaračku moć rada. Zadatak sindikata danas je da zaštite zdravlje, položaj i interese svih zaposlenih i povremeno radno angažovanih. Naš cilj nije samo da odložimo, već i da na duži rok na najmanju moguću meru svedemo gubitak poslova, pad zarada i sprečimo narušavanja radnih prava. Polažemo ispit za koji nema dodatnog, popravnog roka.