Zarobljenici straha u zemlji slobode

Kada je bolnički brod američke mornarice indikativnog naziva Comfort (Uteha) krajem marta pristigao u pristanište 90 njujorške luke, nekoliko hiljada ljudi na dokovima je pripremilo foto-aparate i pametne telefone. S jedne strane je stajala nevidljiva opasnost virusa COVID-19, a s druge prilika da se ovekoveči trenutak jedne bedne kataklizme. Nefilmične, takoreći, izuzev, eto, tog monumentalnog broda obeleženog znakom Crvenog krsta. Na kraju je radoznalce i fotografe amatere rasterala policija, upravo da bi ih što manje završilo u statistici koja NJujork situira kao trenutno žarište pandemije. Zaključno s nedeljom, kada je tekst pisan, u državi NJujork bilo je 180.500 potvrđenih slučajeva zaraze, više nego u Italiji ili Španiji. Od toga u samom gradu oko 98.000. Najmanje 8.700 zaraženih je preminulo. Ni blagonaklonosti statistike ne treba uzimati zdravo za gotovo – iako se broj primljenih pacijenata iz dana u dan smanjuje, broj preminulih se povećava, jer bolnice bivaju popunjene i novootkriveni oboleli ostaju bez kreveta. U gradu od 784 kvadratna kilometra i 8,3 miliona stanovnika, odnosno u državi od devetnaest miliona stanovnika, inficirano je četvoro od desetoro testiranih osoba. Vrhunac zaraze nije ni na vidiku. Oko pet kilometara dalje od pristaništa 90, s druge strane Menhetna, živi četrdesetčetvorogodišnji kardiolog Saša Vukelić. Širenje zaraze i eksplozija grozomorne kliničke slike obolelih su ga zadesili na radnom mestu, na odeljenju intenzivne nege Univerzitetske bolnice Montefjor u okviru Medicinskog fakulteta „Albert Ajnštajn“ u Bronksu. Dve nedelje je bio na prvoj liniji odbrane, izložen najtežim oblicima bolesti, pa priznaje da mu je percepcija „malo iskrivljena“. Na pitanje o tome da li se NJujorčani pridržavaju mera samoizolacije, te kako se nemali broj njih ipak sjatio da slika „Utehu“ kao budući simbol ovog vremena, odgovara mešavinom rezigniranosti i razumevanja. „Ima malo i do njujorškog mentaliteta, koji je izrazito individualistički, jer mnogi NJujorčani veruju da su posebni samom činjenicom što žive u NJujorku. Razumem i one koji cirkulišu po gradu – mnogi su radili po restoranima i barovima koji su u međuvremenu zatvoreni i moraju da se dovijaju za pare. NJujork je veoma skup grad, naročito ako živiš od plate do plate. Ipak, bilo mi je veoma teško kad izađem iz bolničkog pakla, svestan da užas neće stati, pa iz kola na ulicama vidim potpuno drugu stvarnost gde značajan broj ljudi šeta i trči bez ikakve zaštitne opreme, ili se kreće u grupama. Pogađalo me je“, priznaje za NIN. „Albert Ajnštajn“ je respektabilan sistem od jedanaest bolnica. S obzirom na opremljenost i obučenost kadra, od početka je bio predviđen za prijem COVID-19 bolesnika. Ipak, kako su kapaciteti popunjavani, a zaraženi otkrivani, u okviru glavne univerzitetske bolnice je pored pet postojećih jedinica intenzivne nege moralo da se otvori još četiri. Na kraju je i svečana sala pretvorena u improvizovano odeljenje za lečenje najteže obolelih. A ti ljudi najčešće ne mogu da dišu, imaju visoku temperaturu i paralisani su strahom. „Znate, ceo život lečim pacijente koji su u toliko lošem stanju da je jedino rešenje ugradnja mehaničke pumpe ili transplant srca. Navikao sam na teške bolesnike kod kojih može da se usled imunosupresije razvije infekcija, zbog čega se desi da brzo umru. I u regularnim uslovima, njihova smrtnost u roku od godinu dana ide i do devedeset odsto. Znao sam i da ne postoji ništa što može da spreči da šokantne slike iz Italije – budući da iz Kine isprva nije dolazilo dovoljno informacija – postanu deo svakodnevice u gusto naseljenom mestu poput NJujorka. Ipak, situacija je mnogo lošija nego što sam se pribojavao. Zaprepašćuje me brzina kojom kod najteže obolelih uslede pogoršanje stanja i smrt“, predočava Vukelić. Prema njegovim rečima, virusna upala pluća je samo prvi u nizu problema. Kod teško obolelih dolazi do takozvane citokinske oluje, gde imuni sistem napada pacijenta i dovodi do oštećenja drugih organa. Kod 20-30 odsto pacijenata dođe do potpunog otkazivanja bubrega, kod desetak se razvije oštećenje srca, a onda gotovo svi dobiju poremećaj zgrušnjavanja krvi, što može da dovede do tromboze ekstremiteta ili organa. Usled citokinske oluje neretko nastupi vazodilatatorni šok protiv kojeg je teško izboriti se. Veliko oštećenje pluća u akutnom respiratornom distress sindromu i bez virusa beleži smrtnost od četrdeset odsto, a ovako je postotak još veći. Između ostalog, jer su za negu pored respiratora potrebne i mašine za kontinuiranu dijalizu, lekovi za stimulaciju rada srca kod pacijenata s teškom srčanom slabošću, ECMO aparati za ekstrakorporalnu membransku oksigenaciju, a sve to skupa opet ne bude uvek dovoljno da se spasi život. Od grmljavine kompleksnog medicinskog žargona i obeshrabrujuće slike na terenu pogubnija je samo njihova repetativnost. U Vukelićevoj jedinici, koja prima do dvanaest najteže obolelih pacijenata, neki su pristizali, neki ozdravljali, neki umirali, i tako stalno, iz dana u dan. „Da biste sačuvali prisebnost, morate isključiti emocije. Tenzije su ipak vrlo visoke, jer se celokupno medicinsko osoblje plaši zaraze. Mi imamo jasno definisane protokole rada, ali trenutno nismo u stanju ni da ih uvek sprovodimo i pratimo, a improvizacija u ovim okolnostima generiše novi nivo stresa. Vodim jedinicu u kojoj radi više od dvadeset ljudi i moram da sačuvam smirenost. Ipak, bilo je užasno iscrpljujuće. Ne sećam se da sam ikada ovako umoran dolazio kući. Noću sam stalno bio pri telefonu, jer su u jedinici ostajali mlađi lekari koji su me zvali. Nisam se baš mnogo naspavao za ove dve nedelje. Nisu ni moje kolege. Iskoračili smo iz svakodnevice, i tako svaki dan. Ovo ne liči ni na kakvu seriju o doktorima“, iskren je Vukelić. Stoga i ne čudi što našem sagovorniku nakon dve nedelje neprestane borbe za živote rad od kuće, odakle se bavi nadgledanjem i negom na daljinu, deluje kao odmor. Činjenicu da vreme više ne provodi na odeljenju intenzivne nege koristi na druge načine. Svestan da se čovečanstvo do sada nije susretalo s ovakvom bolešću, Vukelić pokušava da na osnovu istraživanja pobliže razume virus i razvije moguće terapije, naročito ako je pogođeno srce. Želi da zaključke iz svog iskustva prenese ostatku Amerike, koju tek čeka epidemija, iako izvesno manjeg obima nego u NJujorku. Jedna od pogrešnih premisa prevencije zaraze je, smatra on, tvrdnja da su jedino ugroženi ljudi stariji od šezdeset pet godina i oni s drugim komorbiditetima, tj. pridruženim bolestima. Tačno je da će zdravi, mladi ljudi ređe oboleti, ali je netačno da su nedodirljivi. „Bolest je vrlo nepredvidljiva i ne bira žrtve. Na primer, imali smo nekoliko zaraženih pacijenata sa srčanim transplantom koji su na imunosupresiji, a većina njih je dobro. S druge strane, najmlađi pacijent koji je kod nas preminuo bio je zdrav muškarac od dvadeset i nešto godina. Po celom NJujorku imamo dosta obolelih u tridesetim i četrdesetim godinama, čak više i u odnosu na Italiju. I njih su zadesili najteži oblici bolesti. U Americi je uvođenje nekakvih drakonskih mera poput policijskog časa nezamislivo. Van krize, to je odlično. Ovako će, plašim se, ostaviti posledice. Teško je održati ravnotežu između kolektivnog dobra i ljudskih prava i sloboda. Tanana je linija“, predočava Vukelić. Nekoliko puta tokom razgovora je naš sagovornik na različite načine ocenio da je ono što je neverovatno trenutno ujedno i logično. Zaista, kako pored onolikog Kipa slobode nekome institucionalno uskratiti prava na kretanje i okupljanje, čak i ako bi to bilo u interesu zajednice? Isto tako, iako je neverovatno da sporadične epidemije u poslednjih dvadesetak godina, zajedno s upozorenjima struke, nisu uticale na donosioce odluka, zbog čega gotovo nijedan zdravstveni sistem na svetu nije bio pripremljen, sasvim je logično da su i sitni koraci predostrožnosti u nekolicini država amortizovali nezamislivu štetu. „Singapur možda nije dobar primer, jer je reč o malom ostrvu. Ali Južna Koreja je ogromna, relativno demokratska država, fizički blizu Kine. Prvi oboleli kod njih se javio u isto vreme kad i u Americi. Danas su razlike ogromne, jer su tamo veoma agresivno pristupili testiranju, praćenju i izolaciji zaraženih ljudi. Čak su razvili i telefonsku aplikaciju za to. S druge strane, Amerikanci nikad ne bi dozvolili da im država prati telefone. Južnoj Koreji je pomogla i epidemija MERS-a 2015, zbog koje su bili spremniji od drugih. Novozelandska premijerka je bila u poseti Južnoj Koreji, po povratku u svoju zemlju je shvatila da bolest niko ne shvata ozbiljno i onda je sprovela korejski recept“, zaključuje on. Nasuprot ove tri države stajala je niska država manje ili više nepripremljenih, među kojima su i geopolitički najuticajnije, poput Kine, Rusije, evropskih stožera, pa i SAD. Zdravstveni sistemi bi umnogome izgledali isto i pod nekim drugim čelnicima zemalja u nevolji, ali to ne umanjuje odgovornost državnika prema društvu u pandemiji. Zbog najčešće pogrešnih odluka i poruka, čini se da će po okončanju zaraze uslediti neke nove „citokinske oluje“ – demografske, ekonomske – od kojih će se zajednice jednako teško oporavljati. „Nezavisno da li si republikanac ili demokrata, mislim da nema spora da je Trampovo rukovođenje krizom veoma loše. Političari imaju pravo da ne znaju, ali bi trebalo da budu spremni da slušaju one koji znaju. Mada, i stručne službe su u neku ruku zakazale. Američki Centar za kontrolu bolesti je ozbiljna institucija koja ima epidemiološke jedinice po celom svetu. I ja sam iznenađen sporim odgovorom na ovoliko ozbiljnu opasnost. Slično je bilo i u Velikoj Britaniji, gde su izneli kontroverznu ideju o ’imunitetu krda’ prema kojoj treba pustiti virus da se dovoljno raširi kako bi se populacija indirektno imunizovala. Kad sam to pročitao, bio sam u šoku. Pritom, britanski medicinski sistem je nedovoljno finansiran. Ranjiv je. Morali su to da uzmu u obzir. Italijanski medicinski sistem je u mnogo boljem stanju. Tamo gde Italijani imaju dvanaest kreveta intenzivne nege na 100.000 stanovnika, Britanci imaju šest. Sever Italije, gde je bilo najviše obolelih, spada među najbogatije regione Evrope i medicinska nega tamo je bolja nego na mnogo mesta u Evropi, pa čak i u Americi. Kolege iz Italije su nam rekle da su pružali vrhunsku negu dok su mogli. Problem nije u sistemu, problem je što su bolnice i medicinsko osoblje bili pregaženi. Protiv toga nema leka, a postoji mogućnost da se to desi i kod nas“, kaže Vukelić. Čak i ako je neko od okupljenih s početka teksta napravio veličanstvenu sliku bolničkog broda, neće biti utehe ako završi na njemu. A NJujork će sigurno nastaviti da živi i da ne spava.