Preživeti Trumanov šou

Ako se iskreno zamislim nad svojom sudbinom i sudbinom umetnika koji su u sličnoj poziciji kao ja, čini mi se da imam neke od simptoma koje izaziva ovaj novi virus: teško disanje, nesvestica, umor, a dodala bih da me hvataju panika i anksioznost. Sve ovo možda i nije preterano ako se zna da mi je otkazano desetak poslova od kojih bukvalno živim. Ove reči kompozitorke Irene Popović, sagovornice NIN-a, u najvećoj meri odslikavaju situaciju u kojoj su se našli samostalni muzički umetnici u vremenu korone. Ona, poput mnogih svojih kolega, živi od posla kojeg više nema, a sve svoje potrepštine (stanarina, računi, hrana…) podmiruje tako što radi, odnosno komponuje muziku za pozorišne predstave u zemlji i regionu. Nije ni na jednom platnom spisku, a po sistematizaciji poslova, radno mesto kompozitor i ne postoji u opisu zanimanja različitih kulturnih institucija: „Ako ova situacija potraje, neću imati izbora. Ne znam šta to znači praktično, a čini mi se da u ovom trenutku ne umem ni da predvidim, ili da budem još iskrenija, ne smem ni da mislim o tome.“ Pijanistkinja i kompozitorka Sonja Lončar i drugi član dueta LP Duo Andrija Pavlović, u februaru su imali dva koncerta u Južnoj Koreji, na najvećem festivalu klasične muzike Music In Pyeong Chang. Svi u sali su nosili maske, osim izvođača. Nakon toga su imali koncert u Narodnom pozorištu u Beogradu 6. marta, a potom je proglašeno vanredno stanje i svi planirani koncerti su otkazani: „Razgovarali smo sa našim kolegama, umetnicima Lidijom Andonov i Laslom Antalom iz grupe Sixth June, kako će se ova situacija odraziti na umetnike i razmišljali o konkretnim akcijama koje bi bile preduzete. Nezavisna kulturna scena Srbije je 23. marta izašla sa saopštenjem i predlozima, Gradski sekretarijat je otkazao konkurs, dok je Ministarstvo kulture sve svoje konkurse pomerilo. U ovakvoj situaciji potrebno je brzo i kreativno razmišljanje, a ne odlaganje.“ U prilog tome, ova sagovornica NIN-a pominje već poznatu činjenicu da je Nemačka odvojila sredstva za svoje umetnike i već ih isplatila. Češka je napravila festival gde će svi plaćati karte, a novac će se deliti umetnicima, a ovi umetnici predlažu: „Da se u najkraćem roku oformi Fond za umetnike i kulturne radnike, te da se naprave programi poput Artist in Residence at Home gde bi umetnici mogli da rade od kuće i kada to bude bilo moguće, njihovi radovi bi bili izvedeni. Umetnost ne prestaje u vanrednim okolnostima. Predstoji nam promena paradigme, odlazak u digitalni prostor, intimniji nastupi i treba se tome prilagoditi. Vreme je za solidarnost, filantropiju, skromnost i kreativnost.“ Vreme je zapravo za brzu inicijativu koju je ovih dana ponudio SOKOJ, i čini se da je to jedina ozbiljna akcija koju je neko preduzeo da odmah pomogne umetnicima čija je egzistencija drastično ugrožena. Irena Popović o tome kaže: „Pročitala sam neke od inicijativa koje nude razna udruženja imajući u vidu vanrednu situaciju, a svoj ‘slučaj’ sam pronašla u inicijativi organizacije SOKOJ, koja nudi fiksnu pomoć od 24.000 dinara autorima koji imaju potrebu za ovom fiksnom pomoći. U daljem obrazloženju stoji da će stručna služba, u što kraćem roku, po hitnom postupku, izvršiti uplatu na račun autora koji se vodi u evidenciji SOKOJ-a. Jedina stvar koja me drži, u ovom gotovo Trumanovom spektaklu, jeste moja lična disciplina i potreba da stvaram nezavisno od okolnosti, i nešto još uzvišenije - a to je moja roditeljska uloga. Trudim se da moja deca ne izađu iz svega ovog kao uplašeni i frustrirani ljudi. I nadam se da ćemo uspeti da se ujedinimo u nameri da posle ovoga postavimo stvari pametnije i da projekte koji su otkazani dobijemo nazad. Iskreno se nadam da će država naći rešenje da nam ponudi novi konkurs (pošto je prethodni otkazala) i da će Ministarstvo kulture shvatiti da od 24.000 fiksnih dinara niko ne može da živi. Hm, niko! Možda i možemo, nismo probali. Kad probamo, saznaćemo. Samo, neke stvari ne želim da probam. Ako me zaista pitate kako sam, mislim da bih samo plakala. Ništa tu nema da se doda…“ I treći sagovornik o ovoj temi, kompozitor i pijanista Vasil Hadžimanov, samo potvrđuje davnašnju istinu da su se sve strukture na vlasti uvek slično ponašale i bile prilično ravnodušne kad je o kulturi reč. Razlozi za to su jasni, u kulturi nema para, a budžeti su toliko mali da nema mesta za procenat bilo kog političara: „Uz to, naravno, ide i ona dobro poznata stavka da ko god se interesuje i voli umetnost, obično ima tu manu da misli svojom glavom, a to tek nikome od vladalaca ne odgovara. Ja sam vrlo brzo nakon povratka iz Amerike ’97. shvatio kako stoje stvari i funkcionisao po sistemu sami svoji majstori. Nije bilo druge i ništa se dosad nije promenilo, osim nagore. Sada prolazimo kroz svetsku krizu pandemije koja će se, naravno, reflektovati i na ekonomiju, a mi umetnici u celoj toj priči, kao po običaju, dolazimo poslednji na red. Pogotovu u zemlji koju vode nekulturni i bezobzirni pojedinci i kojima je vrhunski umetnički doživljaj odlazak u folkoteku. Ne znamo koliko će trajati karantin, ali i kad prođe, proći će još mnogo meseci do momenta kada ćemo moći da održavamo koncerte koji su po pravilu hazardni jer okupljaju veliki broj ljudi na jednom mestu. Zato je krucijalno važno da se odmah sačini dobar plan pomoći ugroženim samostalnim umetnicima koji će se brzo naći na ivici egzistencije.“ Neki su se već našli i cvile za pomoć od svojih udruženja koja su jednako nemoćna jer sve odluke donose nadležni u Gradu i Republici. I jedni i drugi ćute. I ne boje se da će jednom, ipak, odgovarati i za to ćutanje.