Otpis dugova najveća pomoć

Na krizu izazvanu kovidom-19 razvijene zemlje su odgovorile odlučnom, dosad neviđenom podrškom svojim ekonomijama i finansijskim sistemima, na nivou koji je pre samo tri meseca bio nezamisliv. S druge strane, koraci za jačanje međunarodnog sistema, koje za virtualnu konferenciju u sklopu redovnih polugodišnjih sastanaka Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke pripremaju ministri finansija i guverneri centralnih banaka, nisu ni nalik onome što pojedinačne zemlje preduzimaju na domaćem planu. (Tekst je pisan uoči zasedanja MMF i Svetske banke 17. aprila, prim.) Istoričari poput Čarlsa Kindelbergera uverljivo su zagovarali stav da je izostanak međunarodne saradnje bio taj koji je depresiju tridesetih godina prošlog veka učinio Velikom. A čak i kada je bilo koordinirane akcije kao odgovora na potonje krize, one bi obično usledile tek nakon što je za to plaćena velika cena u ljudskim životima. Bretonvudska konferencija posvećena obnovi međunarodnog finansijskog sistema organizovana je nakon razornog svetskog rata. Brejdijev plan za rešavanje latinoameričke dužničke krize usaglašen je tek nakon što je taj kontinent čitavu deceniju prolazio kroz agoniju. Londonski sastanak Grupe 20 održan 2009, posvećen globalnoj finansijskoj krizi, demonstrirao je, međutim, značaj pravovremene i koordinirane akcije kako bi se ograničila šteta po svetsku ekonomiju, očuvala međunarodna trgovina i obezbedila podrška ranjivim ekonomijama u usponu. Sledeći talas krize izazvane širenjem kovida-19 će uslediti u zemljama u razvoju. Prema sumornoj, ali možda konzervativnoj proceni londonskog Imperijal koledža, od ove bolesti bi u Aziji moglo da umre 900.000, a u Africi 300.000 ljudi. Socijalno distanciranje je na Zapadu glavni metod za zaustavljanje širenja virusa, ali gusto naseljeni gradovi i pretrpane favele u zemljama u razvoju izolaciju čine teško sprovodljivom. Savet da se često peru ruke od male je koristi tamo gde ljudi nemaju pristup tekućoj vodi. Bez elementarne mreže socijalne zaštite, izbor koji se postavlja je skučen i dramatičan: odlaziti na posao i rizikovati infekciju, ili ostati kod kuće i gladovati zajedno s ostalim članovima porodice. Ali ako virus na takvim mestima ne bude zaustavljen, on će se - u drugom, trećem ili četvrtom talasu - vratiti i nastaviti da proganja čitav svet. Sveprožimajući ekonomski i finansijski neuspeh ekonomija u usponu takođe preti održivosti lanaca snabdevanja od kojih sve zemlje zavise. S obzirom na to koliki je, dužnički teret ekonomija u usponu preti stabilnosti globalnog finansijskog sistema, ionako zavisnog od snažne podrške centralnih banaka. A kako na ekonomije u usponu otpada više od polovine globalnog BDP-a, ovo predstavlja pretnju i po globalni rast. Kao što su američke Federalne rezerve i druge vodeće centralne banke rastegle svoje bilanse na dosad nezamislive načine, potrebno je da i međunarodna zajednica, čuvenim rečima bivšeg predsednika Evropske centralne banke Marija Dragija rečeno, „učini šta god da je potrebno“ kako bi se očuvala funkcionalnost globalnog finansijskog sistema. U doba kad se Sjedinjene Države zadužuju za dodatnih 2.000 milijardi dolara kako bi podmirile svoje potrebe, bilo bi tragično da se zemljama u razvoju, koje su već pod ekonomskim stresom, nameću masovni programi drastične štednje. Prvo, MMF, Svetska banka i regionalne razvojne banke moraju u pozajmicama da budu podjednako agresivne kao što su to sada centralne banke. Ovo znači da treba uzeti u obzir kako to da trenutno okruženje, u kome su kamatne stope skoro na nuli, omogućava veće zaduživanje nego ranije, tako i to da ima malo smisla čuvati novac u rezervama ako se on ne može iskoristiti u trenutnoj situaciji. Svetska banka je 2009. skoro utrostručila iznos odobrenih sredstava. Sada bi bilo prikladno odrediti još ambiciozniju metu, uporedo sa značajnim povećanjem subvencionisanih kredita u vreme kada ih niski troškovi zaduživanja u bogatim zemljama čine daleko jeftinijim. Osim olakšanja otplate dužničkih kamata, MMF bi, sa svojih 150 milijardi u zlatnim rezervama i mrežom kreditnih linija ka centralnim bankama, trebalo da bude pripravan za izdvajanje i do 1.000 milijardi dolara. Drugo, ako je ikada bio trenutak da se proširi upotreba međunarodne valute poznate kao specijalna prava vučenja (MMF-ove globalne rezerve), onda je to sada. Ako globalni novac treba da ostane u ravnoteži s domaćom monetarnom ekspanzijom u bogatim zemljama, onda je povećanje specijalnih prava vučenja na više od 1.000 milijardi dolara urgentno potrebno. Treće, bila bi tragedija i travestija ako bi intenzivirana globalna finansijska podrška zemljama u razvoju na kraju bila od veće pomoći kreditorima nego građanima tih zemalja. Nacionalni dugovi nagomilani pre izbijanja krize moraju da budu na vrhu međunarodne finansijske agende. Trebalo bi da se u ovom trenutku saglasimo oko toga da ćemo, kada nam postanu jasne pune razmere ekonomskih posledica tekuće krize, raditi na sistematskom pristupu koji bi omogućio obnavljanje održivosti dužničkog tereta u izvesnom broju ekonomija u usponu i zemalja u razvoju, paralelno vodeći računa o tome da budu očuvani izgledi tih zemalja za privlačenje novih investicija. Ipak, najneposrednija i najveća kratkoročna podrška mogla bi da stigne u otpisivanju predstojećih otplata dugova za 76 zemalja s niskim ili nižim srednjim nivoom prihoda, za šta se zalaže Međunarodna asocijacija za razvoj (IDA). Prema trenutnom predlogu, zemlje kreditori bi ponudile šestomesečni ili devetomesečni moratorijum na otplatu bilateralnih dugovanja, uz trošak koji bi iznosio između devet i 13 milijardi dolara. Ali ovaj predlog ograničen je kako vremenski, tako i rasponom kreditora koje obuhvata. Naš predlog je olakšica od preko 35 milijardi dolara koje bi tokom ove i naredne godine trebalo isplatiti zvaničnim bilateralnim kreditorima, budući da tekuća kriza neće biti rešena u roku od šest meseci, te da je vladama potrebno da budu u stanju da svoju potrošnju planiraju s neophodnim stepenom izvesnosti. Ovde će od presudne važnosti biti uloga Kine, koja potražuje više od četvrtine ovih bilateralnih dugovanja. NJena odluka da dugoročno obezbeđuje finansiranje investicionih projekata u zemljama u razvoju je dobrodošla, a njena potrošnja ubrzava razvoj važne infrastrukture. Sada je vreme da Kina zajedno s drugim kreditorima preuzme lidersku poziciju time što će otpisati svoja potraživanja za ovu i narednu godinu. Pre skoro 20 godina, kada su se autori ovog teksta zalagali za olakšicu dužničkog tereta za skoro 40 duboko zaduženih siromašnih zemalja, gotovo sva potraživanja otpadala su na zvanične bilateralne ili multilateralne kreditore, a vrlo malo na privatni sektor. U trenutnoj situaciji, privatnim kreditorima bi do kraja 2021. trebalo vratiti 20 milijardi dolara, u mnogim slučajevima pozajmljenih uz visoku kamatnu stopu. Kao što priznaje i Institut za međunarodne finansije, koji pomaže uspostavljanju veza između privatnih kreditora i ekonomija u usponu, i privatni sektor mora da preuzme svoj deo tereta. S moralnog stanovišta bi bilo neoprostivo ako sav novac koji iz naših multilateralnih institucija odlazi za pomoć najsiromašnijim zemljama ne bi bio iskorišćen za zdravstvenu negu ili mere suzbijanja siromaštva, nego za isplatu dugova privatnim kreditorima; posebno onima koji, poput velikih američkih banaka, i u vreme krize nastavljaju da isplaćuju dividende. Ministri finansija i guverneri centralnih banaka trebalo bi da svoj autoritet udruže s MMF-om i Svetskom bankom kako bi privatni sektor mobilisali da se na dobrovoljnoj osnovi okupi oko osmišljavanja plana za rešavanje pitanja ovih dugova. Kao što se pandemija na najefikasniji i najjeftiniji način može obuzdati odlučnim, pravovremeno preduzetim merama, prošlost nas uči i da je efekte međunarodnih recesija i posledice koje one imaju po ljudske živote najbolje otklanjati brzo i odlučno. Moramo da delujemo brzo, i moramo da delujemo zajedničkim snagama.