Šta posle kataklizme

Sa svakim danom koji prođe, globalna finansijska kriza iz 2008. sve više liči na probu za aktuelnu ekonomsku katastrofu. Kratkoročni kolaps globalnog BDP-a, koji je upravo u toku, čini se ravnim ili većim od bilo koje prethodne recesije u poslednjih 150 godina. Čak i uz maksimalna zalaganja centralnih banaka i fiskalnih vlasti da se udarac ublaži, berze u visoko razvijenim ekonomijama su kolabirale, a iz ekonomija u usponu kapital se odliva zapanjujućom brzinom. Duboko ekonomsko poniranje i finansijska kriza su neizbežni. Ključna pitanja sada su koliko će loša recesija biti i koliko će potrajati. Dok ne budemo znali koliko će brzo i sveobuhvatno na izazov s kojim se suočava sistem javnog zdravlja biti odgovoreno, bukvalno je nemoguće da ekonomisti predvide kako će izgledati izlaz iz ove situacije. U najmanju ruku podjednako velika kao naučna neizvesnost kakva postoji u vezi s virusom korona jeste i socio-ekonomska neizvesnost u pogledu toga kako će se obični ljudi i politički odlučioci ponašati narednih sedmica i meseci. Uostalom, svet trenutno prolazi kroz nešto nalik invaziji vanzemaljaca. Znamo da će odlučnost i kreativnost ljudske vrste na kraju prevladati. Ali po koju cenu? U vreme nastanka ovog teksta činilo se da na tržištima postoji oprezna nada da će oporavak biti brz i da bi možda mogao da usledi u četvrtom kvartalu ove godine. Mnogi komentatori ukazuju na iskustvo Kine kao ohrabrujući indikator onoga što predstoji i ostatku sveta. Ali da li je takvo viđenje opravdano? Zaposlenost u Kini se jeste donekle oporavila, ali je još daleko od toga da bude jasno hoće li se vratiti makar blizu nivou na kome je bila pre pojave kovida-19. A čak i ukoliko se proizvodni sektor u Kini u potpunosti vrati na pređašnji nivo, ko će kupovati tamo proizvedenu robu ako ostatak globalne ekonomije krene da tone? Sjedinjenih Država pak što se tiče, povratak na nivo od 70 do 80 odsto kapaciteta čini se nedostižnim snom. Nakon što su SAD na mizeran način propustile da na vreme obuzdaju epidemiju uprkos tome što imaju najmoderniji zdravstveni sistem, Amerikanci će se u sve većoj meri suočavati s teškoćama u nastojanjima da se povrati ekonomska normalnost ako vakcina protiv kovida-19 ne bude široko dostupna, na šta će možda morati da se sačeka godinu dana ili duže. Neizvesnost postoji čak i oko toga kako će Amerika organizovati i sprovesti novembarske predsedničke izbore. Čini se da tržišta zasad teši masivni američki paket ekonomske pomoći, koji je bio apsolutno neophodan kako bi se zaštitio običan radni svet i sprečio krah tržišta. Ali je već jasno da će još mnogo toga drugog morati da se uradi. Da je ovo samo još jedna tipična finansijska panika, masivno ubrizgavanje državnih sredstava u podsticanje potrošnje nudilo bi oproštaj za brojne grehe. Ali ono što je svet sada snašlo je najteža pandemija još od pandemije španskog gripa od 1918. do 1920. Ako bi kao i tada život izgubilo dva odsto ukupne svetske populacije, to bi značilo da bi od kovida-19 umrlo skoro 150 miliona ljudi. Ishod, na sreću, verovatno neće biti tako ekstreman, s obzirom na radikalne mere prevencije i socijalnog distanciranja koje se primenjuju širom sveta. Ali dok ova zdravstvena kriza ne bude rešena, ekonomska situacija će izgledati sve gore i gore. A čak i kad ekonomija bude krenula da se oporavlja, šteta naneta firmama i tržištima dužničkih papira imaće dugoročne efekte, posebno imajući na umu da je globalna zaduženost već bila na rekordnom nivou pre nego što je aktuelna kriza izbila. Nije sporno da su vlade i centralne banke preduzele mere da obezbede podršku velikim delovima finansijskog sektora na način koji je gotovo kineski po svojoj sveobuhvatnosti; i da su u prilici da u slučaju potrebe učine još mnogo više. Problem je, međutim, u tome što je svet pogodio ne samo šok na strani tražnje, već i na strani ponude. Podsticanje tražnje moglo bi da doprinese ravnanju epidemiološke krive tako što bi ljudima pomoglo da ostanu kod svojih kuća, ali postoje granice do kojih je na taj način moguće pomoći ekonomiji u situaciji u kojoj je, recimo, 20-30 odsto radne snage primorano da u samoizolaciji provede najveći deo vremena u naredne dve godine. O dubokoj političkoj neizvesnosti koju bi globalna ekonomska depresija mogla da izazove da se i ne govori. Imajući na umu da je finansijska kriza iz 2008. rezultirala dubokom političkom paralizom i izrodila čitav naraštaj antitehnokratski nastrojenih populističkih lidera, može se očekivati da će kriza izazvana kovidom-19 dovesti do još ekstremnijih poremećaja. Odgovor američkog sistema javnog zdravstva na pandemiju je bio katastrofalan usled nekompetencije i nemara na mnogim nivoima upravljanja, uključujući i onaj najviši. Kako je krenulo, samo u NJujorku preminulih će biti više nego u celoj Italiji. Naravno, moguće je zamisliti optimističkije scenarije. Kako testiranje bude bilo sve masovnije, bićemo u stanju da ustanovimo ko je bolestan a ko zdrav, te ko je već stekao imunitet i stoga je u stanju da se vrati na posao. Takvo znanje biće nam od neprocenjive vrednosti. Ali opet, zahvaljujući lošem upravljanju na svim nivoima i pogrešno određenim prioritetima, što je stanje kakvo postoji već godinama, američki kapaciteti za sprovođenje masovnog testiranja su žalosno neadekvatni. Čak i bez vakcine, ekonomija bi relativno brzo mogla da se vrati u normalu ako se efikasne terapije budu brzo primenjivale. Ali bez masovnog testiranja i jasne svesti o tome šta konstituiše „normalnost“ u narednih nekoliko godina biće teško ubediti poslovni svet da ulaže i zapošljava, posebno što računa s tim da ga, kad pandemija prođe, čekaju veći porezi. A moguće je i da se dosadašnji gubici na berzama ispostave kao manji od onih iz 2008. samo zato što se svi sećaju kako je vrednost akcija uzletela tokom perioda oporavka. Ali ako se ta kriza zaista ispostavi samo kao proba za ovu aktuelnu, investitori ne bi trebalo da očekuju da će oporavak biti brz. Naučnici će za nekoliko meseci znati mnogo više o mikroskopskom agresoru koji nas je napao. Kako se virus širi Sjedinjenim Državama, američki istraživači će steći direktan uvid u statistiku i pacijente, umesto da se oslanjaju samo na kineske podatke iz provincije Hubej. Tek kad invazija bude zaustavljena biće moguće odrediti cenu ekonomske kataklizme koju je za sobom ostavila.