Trostruka kriza kapitalizma

Kapitalizam se suočava s barem tri velike krize. Pandemijom uzrokovana zdravstvena kriza brzo je potpalila fitilj ekonomske krize čije se posledice po finansijsku stabilnost još ne mogu sagledati, a sve ovo se dešava u okolnostima klimatske krize koja se ne može rešiti ako se budemo pretvarali da je sve kao i obično. Pre samo dva meseca, mediji su bili prepuni zastrašujućih prizora opsegom i težinom zadatka ophrvanih vatrogasaca, ne opsegom i težinom zadatka ophrvanih zdravstvenih radnika. Ova trostruka kriza razotkrila je nekoliko problema u vezi s tim kako praktikujemo kapitalizam, a svi se moraju rešavati paralelno s borbom protiv neposredne zdravstvene pretnje. U protivnom bismo samo rešavali probleme na jednom mestu, dok bi se novi pojavljivali drugde. To je ono što se dogodilo s finansijskom krizom 2008. Kreatori politike su svet preplavili likvidnošću a da je nisu usmerili ka dobrim investicionim prilikama, pa je novac ponovo završio u finansijskom sektoru koji je bio (i ostao) nedorastao zadatku. Kriza izazvana širenjem kovida-19 razotkrila je dodatne slabosti u našim ekonomskim strukturama, među kojima nije najmanje važna sve veća prekarnost rada, usled uspona ekonomije utemeljene na privremenim poslovima, te višedecenijskog urušavanja pregovaračke moći zaposlenih. Za većinu zaposlenih rad na daljinu jednostavno nije opcija, i mada vlade nude dodatnu pomoć zaposlenima koji imaju ugovore o radu, oni samozaposleni bi mogli da se nađu u velikoj nevolji. Još gore, vlade odobravaju dodatne kredite kompanijama u trenutku kada je zaduženost privatnog sektora na istorijski visokom nivou. U Sjedinjenim Državama je neposredno pred izbijanje aktuelne krize totalni dug individualnih domaćinstava iznosio 14.150 milijardi dolara, što je nominalno 1.500 milijardi više nego 2008. A nemojmo zaboraviti da je visoki privatni dug bio taj koji je izazvao globalnu finansijsku krizu. Na nevolju, tokom protekle dekade mnoge zemlje su sprovodile rigidne programe štednje, kao da je problem bio u javnom dugu. Rezultat toga bilo je srozavanje javnih institucija koje su neophodne da bismo prevazišli krize kakva je ova izazvana pandemijom virusa korona. Od 2015. naovamo, Velika Britanija je budžet za javni zdravstveni sektor skresala za 1.200 milijardi dolara, prevaljujući teret na doktore stažiste - od kojih su mnogi u međuvremenu napustili Nacionalnu zdravstvenu službu - te smanjujući dugoročne investicije neophodne da bi se osiguralo da će pacijenti biti lečeni u bezbednim, savremenim i adekvatno finansiranim zdravstvenim ustanovama. A u SAD - koje nikad nisu ni imale adekvatno finansirani sistem javnog zdravstva - administracija predsednika Donalda Trampa je kontinuirano radila na tome da skreše finansiranje i kapacitete Centra za kontrolu i prevenciju bolesti, kao i drugih kritično važnih institucija. Povrh ovih samonanetih rana, prekomerno „finansijalizovani“ poslovni sektor nastavlja da isisava vrednost iz ekonomije nagrađujući deoničare kroz šeme za kupovinu sopstvenih akcija, umesto da dugoročni rast podupre investiranjem u istraživanje i razvoj, zarade i obuku zaposlenih. Usled toga su individualna domaćinstva ostala bez finansijskih zaštitnih mreža, dovedena u situaciju da sebi sve teže mogu da priušte osnovna dobra poput stanova i obrazovanja. Loša vest sastoji se u tome da je kriza izazvana kovidom-19 sve ove probleme uvećala. Dobra vest je da aktuelnu vanrednu situaciju možemo da iskoristimo kako bismo krenuli s izgradnjom inkluzivnije i održivije ekonomije. Poenta nije u tome da se državna podrška odloži ili blokira, već da se njena struktura postavi na pravi način. Moraju se izbeći greške počinjene u periodu nakon 2008, kada su paketi finansijske pomoći omogućili korporacijama da po okončanju krize ubiru još veće profite nego dotad, dok na drugoj strani nisu postavljeni temelji za snažniji i inkluzivniji ekonomski oporavak. Ovog puta mere finansijske pomoći apsolutno moraju da budu uslovljene ispunjavanjem određenih zahteva. Sada kada se država ponovo našla u glavnoj ulozi, njoj mora da pripadne rola junaka, a ne naivne žrtve. To znači da treba da ponudi hitna rešenja, ali osmišljena tako da na duži rok budu od javnog interesa. Mogu se, na primer, odrediti uslovi koje kompanije moraju da ispune da bi mogle da računaju na državnu podršku. Od firmi koje dobijaju finansijsku pomoć trebalo bi zatražiti da zadrže zaposlene i obavezati ih da, kad kriza prođe, investiraju u obuku radnika i poboljšanje radnih uslova. Još bolje od toga, vlade treba da, kao što je to slučaj u Danskoj, podrže kompanije da nastave s isplatom plata čak i u situaciji kada zaposleni zbog pandemije ne dolaze na posao - i tako simultano pomognu individualnim domaćinstvima da zadrže izvore prihoda, spreče dalje širenje virusa, te olakšaju firmama nastavak normalnog poslovanja po okončanju krize. Dalje, paketi finansijske pomoći treba da budu osmišljeni tako da se veće kompanije navedu na to da nagrađuju kreiranje vrednosti umesto izvlačenja vrednosti, onemogući kupovina sopstvenih akcija i ohrabri investiranje u održivi rast i zaštitu životne sredine. Kada je reč o domaćinstvima, vlade bi trebalo da gledaju dalje od kreditiranja i razmotre mogućnost dužničkih olakšica, posebno s obzirom na sadašnji visok nivo privatnog duga. U najmanju ruku, otplate kredita bi trebalo zamrznuti sve dok ekonomska kriza u najneposrednijem obliku ne bude rešena i dok gotovinska pomoć najugroženijim ne bude isplaćena. SAD bi trebalo da ponude i državne garancije da će pokriti između 80 i 100 odsto izdvajanja za zarade teško pogođenih kompanija, kao što to čine Velika Britanija, mnoge članice EU i azijske zemlje. Vreme je, takođe, da se preispita javno-privatno partnerstvo. Prečesto se dešava da ti aranžmani budu parazitski, a ne simbioza. Nastojanja da se razvije vakcina protiv kovida-19 mogla bi da se pretvore u još jedan jednostrani odnos u kome će korporacije ubrati ogromne profite, prodajući javnosti proizvod čija je proizvodnja rezultat istraživanja finansiranih novcem poreskih obveznika. Štaviše, iako se u razvoj vakcine ulaže značajan novac američkih poreskih obveznika, ministar zdravlja Aleks Azar nedavno je priznao da novi tretmani ili vakcine, na kojima se trenutno radi, možda neće biti dostupni svim Amerikancima. Očajnički nam je potrebna preduzetnička država koja će više investirati u inovacije - od veštačke inteligencije, preko sektora javnog zdravlja, pa do obnovljivih izvora energije. Ali kao što nas i ova kriza podseća, potrebne su nam i države koje umeju da pregovaraju, kako bi i javnost imala neku korist od javnih ulaganja. Smrtonosni virus razotkrio je krupne slabosti unutar zapadnih kapitalističkih ekonomija. Sada kada su vlade na ratnoj stazi, imamo priliku da taj sistem popravimo. Ukoliko to ne učinimo, nećemo imati nikakve izglede ni protiv one treće velike krize - oličene u planeti na kojoj je život sve manje moguć - ni u svim onim manjim krizama s kojima ćemo se suočavati u godinama i decenijama koje dolaze.