Moćnici sadašnjeg trenutka

Jedan od temeljnih paradoksa aktuelne pandemije je da je „najveći izazov još od Drugog svetskog rata“, kako je rekla nemačka kancelarka Angela Merkel, jednostavno nevidljiv. Nema eksplozija, brujećih aviona i tenkova, a moguće je sakriti se i od potresnih slika i svedočanstava medicinskih radnika iz trenutnih žarišta zaraze. Za to je dovoljno distancirati se ne samo od ljudi, već i od medija. Drugi temeljni paradoks se naslanja na prvi – budući da je opasnost nevidljiva, njene vrlo realne i pogubne posledice najčešće su dostupne u vidu statističkih podataka, informacija i dezinformacija. I, tamo gde se brojem inficiranih, preminulih i preteklih neprestano licitira, istovremeno je prilično pouzdano dokazano da je kriza gotovo svim liderima poslužila za konsolidaciju moći i podrške. Prema istraživanju mreže nemačkih javnih servisa ARD, popularnost kancelarke je od februara skočila sa 68 na 79 odsto, što je među njenim najvišim rejtinzima u 170 meseci provedenih na vlasti. Razloga je nekoliko. Naciji se obratila prvi put mimo novogodišnjih obraćanja, mirno i staloženo. Instrukcije iz nemačkog Instituta za javno zdravlje Robert Koh je javnosti prenosila precizno i autoritativno, u skladu s doktoratom iz fizičke hemije iz 1986. godine. Opasnost od pražnjenja prodavnica marketinški je predupredila sopstvenim odlaskom u supermarket, odakle je izašla s jednim pakovanjem toalet papira i četiri flaše crnog vina. Neko ju je krišom slikao, a ta fotografija bila je ubedljivo najviše deljena tokom marta u Nemačkoj. Po saznanju da ju je protiv sezonskog gripa vakcinisao zaraženi medicinski radnik, samoinicijativno je otišla u samoizolaciju. Za to vreme se testirala. Rezultat je bio negativan. Potom se bez mnogo halabuke vratila na radno mesto, odakle je nastavila natezanje s pokrajinskim premijerima i evropskim državnicima. Rezultati joj govore u prilog – Nemačka je jedina veća evropska zemlja u kojoj je broj preminulih i dalje četvorocifren. I posledice su nazočne – popularnost njene u poslednje vreme inače klimave Hrišćansko-demokratske unije popela se na 35 odsto, uglavnom na račun ekstremnih desničara i dugoročno najopasnijih političkih protivnika, Alternative za Nemačku. Čak je u popularnosti prestigla i Jensa Špana, ministra zdravlja, kojeg su mnogi videli za sledećeg kancelara upravo zbog staloženog baratanja činjenicama u osetljivim vremenima. Međutim, ni on ni ona ne mogu ni da sanjaju o podršci koju uživa premijer Bavarske Markus Šeder, koji s ubedljivih 94 odsto beleži najviši nivo podrške u istoriji nemačke politike. Međutim, stanje na terenu pokazuje da zakonomernost na osnovu kojeg dolazi do gotovo univerzalnog rasta podrške jednostavno ne postoji. Primera radi, premijer Italije Đuzepe Konte je tokom pandemije naparbičio 71 odsto popularnosti, impresivnih u odnosu na prethodnih 44 odsto. Naročit uspeh ako u vidu imamo da je najpopularnija italijanska partija, suverenistička Liga Matea Salvinija, ostala na stabilnih 35 odsto. Prema mišljenju analitičara, Konteu je politički u prilog išla upravo biblijska razmera pošasti u Italiji. Kada je prošlog oktobra održao prvu sednicu novoformirane vlade, jedna od najvažnijih tema bila je odnos prema EU. Od tada do danas, postotak italijanskih evroskeptika narastao je s oko 30 na 49 odsto. Podozrivost prema evrozoni je još veća. Ovom skoku je kumovala početna inertnost Brisela spram epidemije „na čizmi“, a u atmosferi potpune napuštenosti, svaki korak vladajućih struktura se činio kao dobar i učinkovit. Konteu je pomogla i činjenica da u političkoj areni nastupa kao vanpartijski čovek, „zastupnik naroda“, kako ga neki zovu, te da je održavanje video-konferencije evropskih lidera uspešno uslovio sporazumom o „korona-obveznicama“ kojima bi se regulisali mehanizmi zajedničke garancije za zaduživanja u cilju ekonomskog oporavka članica EU. Nije da im neće trebati – Italija je prva u zapadnom svetu zatvorila ne samo ugostiteljske objekte, već i sve fabrike čiji rad nije apsolutno neophodan. „Država je tu za vas“, uveravao je Konte s televizije. I nikada preterano popularni francuski predsednik Emanuel Makron zabeležio je 51 odsto podrške, najviše još od januara 2018. godine. Danas se pobuna „žutih prsluka“ zbog dizanja cena goriva tamo spominje samo kao ružna uspomena. Podrška austrijskom kancelaru Sebastijanu Kurcu skočila je sa 33, na visokih 77 odsto, iako su postojala govorkanja da je iz tamošnjeg resornog ministarstva početkom marta stiglo nezvanično upozorenje da se o eventualnim zaraženim turistima-skijašima ne govori javno. No, usvojene oštre mere, pa čak i „zeleno svetlo“ za praćenje mobilnih telefona, doveli su do toga da Austrija bude prva zemlja koja javno iznosi planove za normalizaciju stanja tokom leta. I premijer Velike Britanije Boris DŽonson dobio je širu podršku od očekivane – njemu je, doduše, pomogao pokajnički nastup, budući da je kao zagovornik teorije „imuniteta krda“ i sam oboleo, da bi potom opovrgao čuvenu rečenicu Margaret Tačer, priznavši da „društvo ipak postoji“. Najveći pobornik strategije „imuniteta krda“, švedski premijer Stefan Leven, takođe je doživeo rast podrške, s oko 25 na oko pedeset odsto. NJegov najveći takmac, lider proruske partije Švedske demokrate DŽimi Akeson, ujedno i jedini glasni protivnik labave državne strategije spram pandemije, doživeo je pad popularnosti s oko 29 na 21 odsto. Pravila jednostavno nema. Bilo je i slučajeva gde pomaci u podršci liderima nisu zabeleženi ili gde podaci ne mogu biti verodostojni. Podrška mađarskom premijeru Viktoru Orbanu navodno se kreće oko sedamdeset odsto, ali je pitanje kako je moguće sprovesti nezavisnu sondažu javnog mnjenja ako su čak i opozicioni poslanici glasali da mu parlament prepusti bezmalo diktatorske nadležnosti u strahu da ne zazvuče kao izdajnički kritizeri. Podrška Redžepu Tajipu Erdoganu navodno je skočila na 56 odsto, ili za 15 odsto, iako država na svakom koraku minira saradnju s vlastima opozicionih gradova, među kojima su i najvažniji, Istanbul, Izmir, Antalija i Ankara. Erdogan je najviše kritika dobio zbog toga što opozicionim gradonačelnicima nije na vreme najavio uvođenje policijskog časa tokom vikenda. Gradske strukture su taj udar dočekale potpuno nepripremljene, zbog čega su isprva izbile i masovne demonstracije. Nešto tu ne štima. Poljska vlast se svojski trudi da održi predsedničke izbore 10. maja, upravo kako bi predupredila mogućnost da je birači kazne za petogodišnje skliznuće u autokratiju. Nema osobe koja veruje da je to dobra ideja, iz zdravstvenih i iz političkih razloga – čak je i premijer Mateuš Moravijecki priznao da će vrhunac zaraze nastupiti u maju ili junu, nikako pre toga – ali nema ni osobe na vlasti koja bi obuzdala predsednika Andžeja Dudu iz redova stranke Pravo i pravda, koji okolnosti pandemije umešno garnira hegemonom funkcionerskom kampanjom, iako mu je podrška za to vreme narasla za svega dva odsto. Situacije u Moskvi i Vašingtonu podjednako su efemerne. Dok je Donald Tramp prošao popriličan put od zazivanja „kineskog virusa“, izjava da je „100.000 mrtvih dobar posao“, te neostvarenih najava da će se SAD vratiti uobičajenim tokovima do Uskrsa, Vladimir Putin je odlučio da se, osim prilikom retkih obraćanja javnosti, povuče u drugi plan. O udarima na zdravstveni sistem izveštava portparol Kremlja Dmitrij Peskov, o situaciji u Moskvi njen gradonačelnik Sergej Sobjanjin, a o stanju u ostatku države ruski premijer Mihail Mišutsin. U obe zemlje se tek očekuje puna ekspanzija virusa, i tu se otprilike sličnosti završavaju. Izuzmemo li očigledni raskorak u državničkim veštinama dvojice političara, najuočljivija razlika u ove dve situacije su datumi važnih plebiscita. Američki predsednički izbori padaju 3. novembra i Tramp se i dalje ponaša kao da je u toku predizborna kampanja. Podrška njemu je prema jednom istraživanju opala s 48 na 43 odsto, a prema drugom je neznatno skočila, i to 47,5 odsto – svakako manje nego, recimo, Bušu Mlađem nakon rušenja „kula bliznakinja“ (89,8 odsto). Čini se da su svi osim njega svesni da je način na koji je pristupio pandemiji bio pogrešan. S druge strane, u Rusiji je 22. aprila trebalo da se održi neobavezujući referendum na kojem bi i građani parafirali ono što je Duma već usvojila – naime, da se Putinu dozvoli da se kandiduje za još dva šestogodišnja mandata, čime bi na vlasti mogao da bude sve do 2036. godine. Svestan da će korona ogoliti brojne godinama prikrivane nedostatke ruske države i tamošnjeg zdravstvenog sistema, Putin je odlučio da dozirano delegira moć i odgovornost preda drugim, smenjivim javnim službenicima. Vrlo dobro zna da, kako kaže rusko-jermenska analitičarka pri Međunarodnoj kriznoj grupi Ana Arutunijan, naređenja nisu svrsishodna ako nisu moguće sprovodiva. Dvanaest miliona Moskovljana za sada poštuje zabranu kretanja, ali je pitanje do kada će. Fluktuacije podrške liderima su se paradoksalno našle u argumentaciji s obe strane debate između suverenizma i globalizma – prvi veruju da rast poverenja u pojedinačne čelnike pokazuje da se na scenu vraća snaga nacionalne države, a potonji veruju da će zahvaljujući tome dugoročno svi uvideti da situacija u 21. veku jednostavno nije uporediva s onom s kraja 19. i na početku 20. veka. Zidine tvrđava prevazilaze granice pojedinačnih država i u najgorem slučaju se završavaju na obodima saveza, kakav je EU. Možda je do one Fukujamine zastave ispod koje se svi skrde u kriznim situacijama, možda je do braka vlasti i države koji je predviđen i omogućen u makar i načelno parlamentarnim demokratijama, braka koji se potom preslikava i na odnos države i građana. Možda većini jednostavno deluje nepatriotski kritikovati i najgoru vlast u ovakvim vremenima. To je, uostalom, istorijski zadatak nacionalne države i onih na njenom čelu – da građanima pruže minimum stabilnosti, bezbednosti i predvidljivosti, čak i ako to podrazumeva pokoju laž, kršenje prava i manevar kroz sive i crne zone politike i ekonomije. No, situacija će se u nekom trenutku stabilizovati. Vanredna stanja i drakonske mere neće biti opravdane, iako su u poslednjih mesec dana ustanovljene kao presedan za budućnost. Glasačima više neće biti dovoljna uveravanja i samoodržanje – želeće odgovore na teška pitanja, odgovornost zbog propusta i brze, delotvorne poteze. S obzirom na ogromnost nedaća koje tek predstoje i na eksplozivnost pretpandemijske geopolitičke situacije, mnogi lideri će izvesno izgubiti podršku istom brzinom kojom su je dobili.