Kralj respiratora i drugi horori

Možda ste čuli za onog evangelističkog pastora iz Virdžinije koji je odbio da sledi preporuke nadležnih da u periodu pandemije treba izbegavati okupljanja većeg broja ljudi i sprovoditi mere socijalnog distanciranja, te pastvu uveravao kako je „Bog veći od ovog strašnog virusa“. Prošle sedmice preminuo je od posledica kovida-19, s kojim se sada bore i njegova supruga, dve kćeri i zet, svi i dalje uvereni da je pater familias bio u pravu po pitanju odnosa snaga između dve običnom oku nevidljive i - zasad barem, dok nauka jednog dana novom virusu definitivno ne stane na put - skoro u podjednakoj meri misteriozne sile. Nije nesrećni pastor u potpunosti ignorisao pretnju. U crkvi su bila istaknuta upozorenja i postavljena sredstva za dezinfekciju, porodicama koje su u nju dolazile sugerisano je da se drže na rastojanju jedne od drugih, a sam pastor se posle službe nije zadržavao u razgovoru s vernicima. Svejedno, ironičnu dimenziju ove poučne pričice nemoguće je ignorisati: biće da, u slučaju da ateisti nekim slučajem nisu u pravu i Bog zaista postoji, dotični ima prilično opak smisao za humor. I Svevišnji bi, pak, mogao samo da krši ruke pred istovremeno odurnim i fascinantnim prizorom aktuelnog američkog predsednika u borbi protiv pandemije - i protiv svega ostalog, uključujući zdrav razum - a za očuvanje sopstvenih izgleda za pobedu na novembarskim izborima. Nakon što je dugo ignorisao i(li) umanjivao pretnju i tako protraćio dragoceno vreme za pripremu zemlje za neizbežan udar kovida-19, što je rezultiralo time da je Amerika danas zemlja s daleko najvećim brojem registrovanih slučajeva infekcije i najvećim brojem preminulih, Donald Tramp je u međuvremenu sa sebe otresao i preostale mikroskopske ostatke bilo kakvih skrupula i ponaša se - ovo više nije moguće reći na blaži način - kao pušten s lanca. Oni koji se dosad nisu prepali ili makar zabrinuli što zbog prirode okrutne bolesti, što zbog socio-ekonomskih i političkih posledica koje će pandemija imati, a pogotovo oni koji jesu, trebalo bi da po svaku cenu izbegavaju ekstenzivno praćenje Trampovih sada gotovo svakodnevnih brifinga za medije: kako vreme odmiče, sve manje posvećenih aktivnostima na planu suzbijanja bolesti, a sve više vođenju televizijske predizborne kampanje u okolnostima kad ona terenska nije moguća. Odsustvo svake empatije i samorefleksije; besramna samoživost razmaženog derišta i prebacivanje krivice za sve što ne valja na druge; siledžijska agresivnost, kao i uvek pre svega prema ženama, posebno novinarkama; somnabulni, maratonski monolozi o svemu i ni o čemu - bilo je svega toga i ranije, mada nikad u ovolikoj meri. Ali u okolnostima u kojima je u NJujorku preminulih od kovida-19 toliko da moraju da ih sahranjuju u kolektivne grobnice, taj stepen bezočnosti i razularenosti osobe na čelu najveće svetske sile istinski je zastrašujući. U svega nekoliko dana, Tramp je stigao štošta. Da objavi privremenu obustavu finansiranja Svetske zdravstvene organizacije zbog njenog navodnog potpadanja pod kineski uticaj i stoga, opet navodno, neadekvatnog odgovora na pandemiju, te da novi zamah teorijama zavere po kojima je novi virus nastao u kineskoj laboratoriji. Da se pozove na - u Ustavu nepostojeća - „apsolutna ovlašćenja“ da saveznim državama nametne postupanje u kriznim uslovima, pa tako i ukidanje restriktivnih mera koje je svaka od njih zasebno uvela kako bi se usporilo širenje bolesti. Da zapreti raspuštanjem Kongresa zbog toga što u njemu nisu potvrđena njegova imenovanja na funkcije u administraciji. Da servira video-klip s falsifikovanom hronologijom događaja u vezi s pandemijom i odgovorom administracije na nju: u realnosti katastrofalno zakasnelim, u Trampovoj interpretaciji najbržim i najboljim. Da se, dok se tamošnji zdravstveni radnici žale da im nedostaje bukvalno sve od opreme, pohvali kako je Amerika postala „kralj respiratora“, spremna da ih isporuči svakome kome zatrebaju. Da preko Tvitera pozove na „oslobađanje“ Minesote, Mičigena i Virdžinije, saveznih država na čijem čelu su guverneri iz redova Demokratske stranke, a u kojima su ovih dana održavani protesti (koji su se posle proširili i na druge delove zemlje) libertarijanaca, desničara raznih fela i drugih Trampovih pristalica - među kojima nije bilo malo onih s poluautomatskim puškama u rukama - sa zahtevom da se promptno ukinu restriktivne mere uvedene zbog pandemije, koje smatraju ne samo nepotrebnim i pogubnim po njihove izvore prihoda, već pre svega nedopustivom povredom zagarantovanih individualnih prava i sloboda. Čak i za njegove standarde, Trampovo ponašanje i postupanje bilo je, jednom rečju, ekstremno. Niko, naravno, ne tvrdi da je SZO bezgrešna. Kao i svaka multinacionalna organizacija, i ona je opterećena birokratijom i izložena političkim uplivima, a zakasnelo reagovanje na epidemiju ebole u Africi 2014-2015. narušilo je njenu reputaciju. Nije sasvim netačno ni to da Kina, u sklopu sveobuhvatne i dugoročne diplomatske ofanzive čiji je krajnji cilj uzdizanje zemlje na nivo globalnog lidera, ima veći uticaj na SZO nego što bi to nužno proizlazilo iz njenog finansijskog doprinosa organizaciji, gotovo petostruko manjeg od američkog (SAD su u budžetskoj 2018-2019. za SZO izdvojile 400, Kina 86 miliona dolara). Ali u situaciji kada se čitav svet suočava s najvećom zdravstvenom pretnjom u poslednjih 100 godina; u kojoj ne postoji alternativa u vidu neke druge međunarodne institucije koja bi radila isti posao, samo bolje; i u kojoj je imperativ izdvajanje dodatnih sredstava za rad SZO, a ne njihovo kresanje, čak i privremena obustava finansiranja (Tramp je najavio da će ona potrajati dva-tri meseca, dok SAD ne završe analizu postupanja SZO u tekućoj krizi; zavisno od zaključaka analize, finansiranje će biti ili obnovljeno ili trajno obustavljeno) predstavlja - treba li to uopšte naglašavati - nesuvisao i nehuman potez. Mada, jasno, sasvim u skladu s Trampovom politikom istupanja Amerike iz međunarodnih institucija i sporazuma. Što se pak tiče budalaste tvrdnje o „apsolutnim ovlašćenjima“ (da su očevi nacije hteli monarha na čelu zemlje, Rata za nezavisnost valjda ne bi ni bilo), ona, predvidljivo, nije pala na plodno tlo. Tramp se stoga brzo povukao i vratio politički ionako isplativijem - i s Ustavom saglasnom - prevaljivanju tereta na leđa guvernera, na kojima i jeste odluka o tome kojim ritmom će mere socijalnog distanciranja i drugih ograničenja u pojedinačnim saveznim državama biti ukidane. Savezna vlada je sa svoje strane ponudila smernice koje predviđaju trofazno popuštanje restriktivnih mera, pri čemu bi svaka od faza trebalo da traje po najmanje dve sedmice, a ona poslednja bi predstavljala „novu normalnost“ u okolnostima kada je potrebno ostati na oprezu kako bolest ne bi počela ponovo da se širi. U isto vreme, međutim, Tramp je pomenutom podrškom protestima krenuo u opasnu igru raspirivanja strasti onih segmenata društva koji na svako, makar i dobronamerno državno mešanje u to kako žive svoj život, gledaju kao na pokušaj uspostavljanja (zavisno od toga koji režim smatraju gorim) „komunističke“ ili „nacističke“ diktature. Jasno je i zašto to čini: broj onih koji su zbog pandemije u SAD ostali bez posla prošle sedmice je premašio 22 miliona, što bi moglo da bude pogubno po njegove šanse za reizbor - šanse koje su donedavno počivale upravo na dobrom stanju ekonomije i minimalnoj stopi nezaposlenosti. Bez privrede u punom zamahu i oporavka na tržištu rada, Trampovi izgledi dramatično opadaju; i reklo bi se da je predsednik spreman da, mimo više desetina hiljada žrtava kovida-19, rizikuje još poneki izgubljen život, u slučaju da neki očajnik ili ekstremista zaključi kako je došlo vreme da svoju pušku testira na nekom lokalnom zvaničniku, posebno ako je iz Demokratske stranke. Možda će ovo nekom zazvučati kao podjednako ekstremna teza; ali to će samo značiti da ne prati kako Tramp „hendluje“ katastrofu koja je, zajedno s ostatkom sveta, pogodila Ameriku.