Zavadi pa vladaj

Najezda Persijanaca ujedinila je Atinu i Spartu. Japanska invazija na istoj strani je sabrala Mao Cedungove komuniste i Čang Kaj-šekove nacionaliste. Suočeni sa zajedničkim neprijateljem u Drugom svetskom ratu i grčki komunisti i nacionalisti uspeli su da privremeno zaborave na međusobni sukob... Ali, izgleda da Aleksandar Vučić nije baš učio istoriju. Ili postoji nešto drugo što mu je važnije od bezbednosti građana? Na samom početku epidemije, odnosno, onda kada je odlučio da prizna da je virus korona stigao u Srbiju, Vučić je dramatičnim tonom objavio rat „nevidljivom i opakom protivniku“, ali se vojnih metoda držao vrlo selektivno. Za nekom vrstom „prekog suda“ lako je posegao, ali je propustio da primeni istorijske lekcije neophodne u planiranju svake borbe koja pretenduje da bude uspešna. Umesto da, makar privremeno, zamrzne unutrašnje političke sukobe, kako bi u borbu protiv smrtonosne bolesti zemlja ušla sa svim raspoloživim snagama, otvorio je nove frontove. Izborom da, čak i u momentu teške svetske krize, ostane veran omiljenom metodu „zavadi pa vladaj“, pokazao je suštinu: šta god pričao i kakve god predstave pravio, sve je u funkciji jedinog pravog prioriteta – ostanka na vlasti. U potrazi za novim krivcima za sve što ne funkcioniše, nisu mu, čak, bili dovoljni „unutrašnji neprijatelji“ čiji se broj iz dana u dan uvećavao, već ih je tražio i napolju – pre svega u Evropskoj uniji, u koju, navodno, želi da nas uvede. „Evropska solidarnost ne postoji, to je bila bajka na papiru“, ocenio je 15. marta i prepustio se javnom izlivu obožavanja Kine, koji , uz sasluženje tabloidnih trabanata, i danas traje. Opomene o neisplativosti te ljutnje, međutim, osvestile su ga vrlo brzo – nakon što su zaokret ka Kini i jačanje autokratskih tendencija primetili svetski mediji, evropski zvaničnici, pa čak i Dragoslav Anđelković, politički analitičar do sada uvek prepun razumevanja za ponašanje vlasti – Vučić je ponovo pritisnuo proevropsko dugme na mašineriji koja ga održava. Za potrebu teatralnog zagovaranja proevropske politike i odgovarajuće solidarnosti, spakovano je osam aviona pomoći „bogate“ Srbije „siromašnoj“ Italiji. Poruke ljubavi italijanskoj „braći“ ovlašćena je da i lično prenese ministarka Jadranka Joksimović, ideološki brušena u redakciji Velike Srbije. Objašnjenje jedne druge promene uočene tokom vanrednog stanja nije baš tako očigledno: da li su ga na odustajanje od satanizacije srpskih povratnika iz inostranstva naterala istraživanja javnog mnjenja, strah od njihove „kazne“ na predstojećim izborima ili nešto treće? I da li se, uopšte, time baviti, ili je sada mudrije pohvaliti vlast zbog „amnestiranja“, pa makar i privremenog, ljudi koji su, na svu muku, doživeli kampanju mržnje započetu sa vrha države? Počelo je, doduše, molbama: „Molim vas, ne dolazite, jer bi to bio naš kraj“, govorio je Vučić 14. marta, a to apokaliptično upozorenje istog momenta je dobilo eho na društvenim mrežama, idealnim za širenje raznih gadosti, pa tako i najgnusnijih optužbi na račun ljudi koji su, često, bili primorani da se vrate kući, jer su tamo gde su otišli u pečalbu ostali bez prihoda. Tri dana kasnije, molbe su prerasle u ljutnju: „LJudi koji su se vratili iz inostranstva, koje smo molili da ne dolaze, a u dva dana je došlo preko 40.000 ljudi, pokazali su katastrofalnu nedisciplinu. Od 7.607 kontrolisanih, 5.954 smo pronašli kod kuće i oni su bili u izolaciji, a čak 1.653 nije pronađeno kod kuće“. Do treće nedelje marta prebrojao je više od 300.000 povratnika, sve uz cinični bes: „došli su da se besplatno leče“. Krajem marta broj je narastao na 400.000, a Vučić je tvrdio da mu se „plače“ što im je dozvolio da se vrate, ali da je želeo da pomogne našim građanima koji dolaze iz inostranstva. Već 3. aprila otkrio je da smo „blizu katastrofe“ i lansirao podatak od čak oko 32.000 zaraženih od tih 400.000 ljudi koji su u zemlju došli iz inostranstva. Prema zvaničnim podacima, inače, tog dana je u Srbiji bilo ukupno 1.476 registrovanih zaraženih. Tri nedelje kasnije, do kada se „potencijalna zaraženost“ o kojoj je govorio predsednik Srbije svakako morala manifestovati, u Srbiji je bilo 8.042 registrovana slučaja zaraze (podatak od 26. aprila). Srećom, odustao je od nastavka podizanja ljutnje protiv povratnika, inače bi do sada, verovatno, bilo kamenovanih: već 5. aprila o njima je govorio gotovo s ljubavlju i tvrdio da će se Srbija truditi da ih sačuva ovde „jer će se smanjivati drastično plate u Evropi“. Došao je, naime, trenutak za kraj faze zastrašivanja građana, koja je kulminirala poslednje martovske večeri, kada su korisnici MTS mobilne telefonije dobili poruku da je „situacija dramatična“ i da se „približavamo scenariju iz Italije i Španije“. Nastupilo je vreme za širenje (predizbornog) optimizma - a teško je smisliti nešto efikasnije od „prognoze“ da će ekonomska situacija u Srbiji biti bolja nego u EU, odakle su stigla ona brojna „neželjena deca“ na koju smo se do juče onoliko ljutili. Pojavili su se, uostalom, mnogi drugi „državni neprijatelji“, obezbeđujući širok spektar podela na „dobre“ i „loše“ koje valja dobro zavaditi i zakrviti, kako bi se lakše i dugoročnije vladalo nad svima njima zajedno. Najkorisnijim su se pokazali građani stariji od 65 godina: sve mere, bile one neophodne ili ne, primenjene širom sveta ili samo u Srbiji, opravdavane su potrebom da se „zaštite naši najstariji“. I kao da tim našim „dekama i bakama“ nije dovoljan bes onih koji baš i nisu uspeli da shvate o kakvoj je opasnosti reč i zbog čega je neophodno obustaviti normalan život, na najstarijim sugrađanima trenirane su razne propagandne tehnike, ali i brojni neverovatni oblici testiranja izdržljivosti. Nakon što im je potpuno zabranjen izlazak iz kuće, dozvoljen im je odlazak u prodavnicu pre svitanja, a ta neljudska mera ostala je na snazi i kada je odlučeno da se govori o „pobedi“ nad virusom. Penzionerima je, tada, dato pravo kretanja samo malo manje od onog koje je propisano kučićima: najpre tri puta nedeljno po pola sata 600 metara od kuće, da bi milost bila povećana na – čitav sat, pa još svaki dan. Tako su vlasnici kučića postali suprotstavljeni dvema kategorijama stanovništva – generalnoj populaciji ljudi koji nemaju pse, pa samim tim ni pravo kretanja u vreme policijskog časa koje je, posle pisanja peticije, određeno za izvođenje pasa. Dodatno, suprotstavljeni su starijim građanima, čije su potrebe za kretanjem i suncem uslišene kasnije i znatno minimalnije. Podele je, uostalom, valjalo stalno podsticati i zbog toga što neke nisu baš imale dug upotrebni rok. Recimo, podela na „loše“ građane koji prave zalihe potrepština i one „dobre“ koji se tom nagonu odupiru, bila je efikasna samo u prvim danima epidemije, pre nego što se, trudom nadležnih, a možda malo i usled slabe kupovne moći, snabdevanje nije normalizovalo. Neke podele jesu upotrebljive sve vreme trajanja epidemije, ali ih valja redovno osvežavati – recimo, podelu na poslušne građane koji ostaju kod kuće i one koji izlaze u šetnju. Onako zarobljeni u kućama i koncentrisani da popamte sve promene odluka o danu i času započinjanja policijskog časa, hoće građani i da smetnu s uma da tamo neki državni neprijatelji masovno šetaju i produžavaju nam trajanje „mera“. A to se onda reši emitovanjem snimka sa nekog punog šetališta na gledanoj TV – koji može da bude i falsifikovan, nekoliko nedelja star. Pa neće, valjda, REM da reaguje zbog jedne obične zloupotrebe, gotovo nevidljive u moru sličnih ali i mnogo gorih? Nije, doduše, uvek sigurno ni sedeti kod kuće, jer se i tako može postati meta na koju se uperi onaj najvažniji prst u državi, da bi, potom, u istom pravcu krenuli napadi njegovih najvatrenijih obožavalaca: uprkos tvrdnjama da „neće o politici“ dok traje epidemija, i uprkos trudu opozicije da u dugom periodu trajanja vanrednog stanja bude krajnje suzdržana, Vučić ipak nije odoleo da izruči porcije jeda po „onima koji su se uvukli u kuće dok drugi rade“. Dobri, stari, neprijatelji zvani „Đilas, Obradović i Šolak“ nisu bili dovoljno upotrebljivi samo u prvim danima epidemije, ali vrlo brzo su ponovo osvanuli na naslovnim stranama naprednjačkih tabloidnih ispostava, kao vazda dobra meta za ispoljavanje agresije i prebacivanje krivice, sve uz najneverovatnije uzlete mašte u razradi teze da „Đilasovci navijaju za koronu“. Strah od mogućnosti da do građana dođu informacije o stanju na terenu intenzivirao je i podelu na „dobre“ i „loše“ medije: pokazalo se da čak ni kampanja protiv profesionalnih medija na kojoj udarnički radi predsednica vlade nije dovoljna, pa su službenici tabloida počeli da konferencije za medije Kriznog štaba zloupotrebljavaju za dalje targetiranje nepodobnih novinara i medija. Uz toliko treninga, nije ni čudo da smo dobacili i do (trenutno) neprevaziđeno kreativnog načina pravljenja podele među građanima: onih sto evra naših, budžetskih para, koje je vlast odlučila da, bez logičnog opravdanja, podeli svim punoletnim građanima, ipak neće biti udeljeni baš svima. Ne zna se ko je tačno autor ideje da se novac podeli penzionerima i korisnicima socijalne pomoći, a da svi ostali moraju da se prijave i zatraže ono što im je obećano – jasno je samo da to ne bi mogao baš svako da smisli. I zna se da je krivica za uvođenje te tehničke prepreke prebačena na „brojne tajkune u politici i van nje“ koji su tvrdili da ne žele „ponižavajuću pomoć“. Ni to nije bilo sasvim dovoljno za unošenje željenog razdora, ali i obezbeđivanje načina da se novac obećan svim građanima preusmeri u neke druge svrhe. Vučić je, naime, ponudio primer kog bi njegovi poštovaoci morali da se drže: „Ja sam običan čovek, ali mislim da je državi potrebnije da ostavim 100 evra, ja neću okrenuti taj broj i uzeti. Ali, ako je nekome problem da pozove broj telefona koji košta 10 ili 20 dinara, ako im je to poniženje...ništa prostije nema od toga“, rekao je Vučić. Prema objavljenom istraživanju IPSOS-a, rađenom u tri navrata – 14. i 24. marta i 5. aprila, reč je, inače, o čoveku čije ponašanje pozitivno ocenjuje čak 61 odsto građana Srbije. A to je 17 procentnih poena više nego pre svih slaloma u izjavama i ponašanju koje je demonstrirao tokom samrtnog proleća 2020.