Virus gluposti

Dok čitam vesti iz vanrednog stanja, razna mi se pitanja vrzmaju po glavi. Na primer, spada li glupost u prastari oblik života ili je, kao svaki virus, tek neko bizarno stanje između žive i nežive prirode: priglupi biološki patogen koji drugog posla nema sem da živim ćelijama mrsi konce? Da li je virus gluposti stvoren u laboratoriji ili je nastao prirodnim putem? Može li se čovek od virusa gluposti zaštititi redovnim pranjem ruku? Kada se osmotre putevi gluposti, kako nastaje i kako se prenosi, njen viralni karakter teško da se može osporiti. Sam izraz viralno, odomaćen u mnogim jezicima, gotovo da je sinonim za glupost. Što je nešto gluplje, veće su mu šanse za uspeh, a moglo bi se reći da se od proglašenja „najsmešnijeg virusa“, objave vanrednog stanja, pa sve do danas, uz aktuelnu epidemiju, pride razgranala još jedna patologija, čiji je patogen, doduše, ovde poznat već godinama. Sagledavanje dugoročno štetnih posledica virusa gluposti (stultitia virales) tek nam predstoji, a formiranje kriznog štaba nije ni na pomolu. Građanima ne ostaje drugo sem da sami osmisle strategije zaštite, razmene saznanja o prirodi gluposti, ustanove njeno poreklo, simptome i metode lečenja. Glupost prosto nije glupost ako ne pravi neku štetu. Ponekad je reč o gluposti davno usađenoj u organizam, pa se oboleli s glupošću saživi, prestane da je primećuje, sam postane njen asimptomatični prenosilac. Jednom u tkivu domaćina, virus se umnožava u svoje brojne varijante. Zanimljivo je da se u neophodne faktore svake epidemije gluposti ubrajaju tzv. ugledni građani: akademici, naučnici, pisci, režiseri, prenosioci virusa čiji ugled daje gluposti kao takvoj težinu i utemeljenje. A što je glupost štetnija, što je uzrok većih svinjarija i tragedija, ugledni pojedinac će u njoj tražiti dublje korene, naučnu osnovu, te opravdanje za svoje mesto u njoj i na to obično protraćiti život i karijeru. Teško je reći da li je kontradiktornost posledica specijalizovanog virusa ili tek česta prateća pojava. U okruženju zaraze, što su postupci obolelog protivrečniji, ovaj će sticati viša priznanja i unapređenja, kao da mehanizam bolesti, nalik inteligentnom umu, sam uviđa aspekte u koje se mora ulagati. Najzad, glupost ne bi bila glupost kad u svome providnom omotaču ne bi nosila prostakluk, suštinu svoje tupavosti, opak patološki agens neophodan za sticanje najviših pozicija u zaraženom ambijentu. Mada jednako zastupljen i kod vlastodršca i kod potrčka, upravo je to patogen koji od potrčka ponekad uspešno stvara vlastodršca. Prostakluk, kiselinski sadržaj virusa, izaziva najteže i najraskošnije oblike gluposti. Nosioci te varijante virusa su gluperde neretko sklone nasilju, nevešte u skrivanju svoje nasilne prirode, no tako zarazno glupe da spremno okupljaju oko sebe obolele od lakših oblika koji pritom znaju da se s glupanom-prostakom ne mogu meriti, te im preostaje da se uz njega prišljamče i nađu kakvo-takvo uhlebljenje. Dodajmo i da je, bez obzira na posebnost virusa, glupost najčešće istovetna svakoj pređašnjoj i budućoj gluposti, jer jedna glupost nikad nije bitno gluplja od neke druge (ili je glupa ili nije) što samom sistemu gluposti daje privid demokratičnosti i jednakih mogućnosti. To ne znači da u vrhu sistema izostaje takmičarski duh, naprotiv, opstanak se osigurava okrutnim nadmetanjem u patološkom poltronstvu i samoponižavanju. S tim u vezi, u zasebnoj kategoriji nalaze se dva naizgled suprotstavljena, a povezana oblika bolesti: uvredljiva i samoponižavajuća glupost. Dok se prvi ispoljava kroz tupu, sadističku oholost koja obolelog navodi da svoju okolinu vređa, ponižava, zatvara i kažnjava, drugi obolelog tera da uvek iznova pokunjeno priznaje sopstvenu glupost zarad višeg, glupljeg cilja. Virus koji izaziva koristoljubivu glupost ističe se vanrednim viralnim potencijalom. Poznato je: svakom ko stremi vrhunskim dometima gluposti, koristoljubivost je imperativ, a ovaj se virus širi neslućenom brzinom, pogađa najšire društvene slojeve i uspešno nadograđuje najbljutavije ljudske osobine. Koristoljubivu glupost prati odustajanje od svakog moralnog, intelektualnog i estetskog načela, ukoliko ih je ikad bilo, kao i simptomi koji obolelom daju prepoznatljivo snužden izraz lica i buljav pogled. Nema sumnje, u svom najtežem obliku glupost predstavlja veliku pretnju po živote pojedinaca i društava. Obično je tada reč o specijalizovanom virusu koji se uspešno širi medijima, institucijama, državnim organima, sve dok ovi više ne budu ni mediji, ni institucije, ni državni organi i svedu se na moćna žarišta patogenog agensa. Tada glupost pokazuje svoju istinsku moć i neočekivanu istrajnost, kao rezultat dugogodišnjeg zanemarivanja, ustupaka, bezidejnosti, stanja suštinski i snažno suprotstavljenog životu.