Muzička podloga pobune

Kada društveni komentar ne može da se objavi na političkoj ili medijskoj sceni, kulturna scena postaje presudna. Zato je Turska još 1985. dobila bend po imenu Grup Jorum. „Grupa Komentar“, kako bi glasio doslovan prevod njenog imena, dugo je pevala o onome o čemu se nije moglo pisati. Kada joj je zabranjeno i da peva, ostalo joj je da u borbi ponudi tela. Helin Bolek (28), jedna od pevačica benda, umrla je 3. aprila u Istanbulu nakon 288 dana štrajka glađu. Takva smrt čeka i njenog kolegu basistu Ibrahima Gokčeka. Grupu Jorum je 1985. osnovalo četvoro studenata istanbulskog Univerziteta Marmara. Bend je od tada izdao više od dvadeset albuma, a članstvo se stalno širilo (zbog dobre ideje) i menjalo (zbog progona iste), tako da je do danas kroz grupu prošlo sedamdeset ili osamdeset ljudi. Pevali su i svirali o državnom udaru iz 1980. O rudarskoj katastrofi u Somi, 2014, u kojoj je poginulo najmanje trista rudara. O rušenju siromašnih kvartova kako bi se napravilo mesta za luksuzne nebodere. O drugim turskim nepravdama, ali i o američkom i evropskom imperijalističkom pustošenju planete. Pevali su i na kurdskom jeziku. „Grupa Jorum nije zvanično zabranjena. Defakto, međutim, vlasti dugo nisu dozvolile njihov koncert. Uglavnom ih sprečavaju lokalni guverneri. Nisam čuo za njihov koncert od 2016“, kaže za NIN Kamil, jedan od brojnih turskih disidenata koji su se skrasili u Evropi. A kako su do 2016. izgledali nastupi Grupe Jorum, za Gardijan je pre dve godine opisao Lindon Vej, profesor liverpulskog Univerziteta Houp. „Policija opremljena za razbijanje demonstracija preprečila nam je put ka dvorani. U uličnoj bici vodenim topovima i biber sprejom suzbila je pedesetak mlađih ljudi. Jednog po jednog su odvukli u marice. Vlasti su u poslednjem trenutku zabranile koncert i pohapsile članove benda. Mejnstrim mediji o tome nisu izvestili.“ Ne bi trebalo izvući pogrešne zaključke iz opaske o pedeset ljudi koji su branili Grupu Jorum. NJihovi su koncerti privlačili i desetine hiljada. Na koncertu povodom 25 godina rada grupe, na stadionu FK Bešiktaš, okupilo se 55.000 ljudi. Kamil Grupu Jorum naziva „verovatno najpopularnijim protestnim bendom Turske“, što ga i dalje iznenađuje uzimajući u obzir njenu radikalnost. Vlasti bend optužuju za saradnju sa Revolucionarnom partijom - frontom narodnog oslobođenja (DHKP-C), militantnom i nezakonitom u Turskoj, SAD, Evropskoj uniji, Velikoj Britaniji. „Grupa je pevala rekvijeme za partijske gerilce. Veze, dakle, postoje. Sa druge strane, bend ne prihvata nikakvu organsku vezu, i trudio se da sačuva distancu i da u dela partije ne bude izravno umešan“, kaže Kamil za NIN. Kamil dodaje da je revolucionarnost fronta – zapravo njegovih preteča iz sedamdesetih godina – u Turskoj značajna uspomena i da ljudi Jorum posmatraju kao način da se to nasleđe očuva. Revolucionarne ideje Nemačkoj nisu draže nego Turskoj, pa Kamil podseća da su i Nemci – na primer u Kelnu – otkazivali koncerte koje su pokušavali da organizuju članovi Joruma u egzilu. Opravdanje su takođe bile veze sa proskribovanom partijom, mada razlog pre treba tražiti u interesu Nemačke da ne rizikuje odnose sa Turskom i sa svojom turskom zajednicom, brojnom i Erdoganu masovno privrženom. „Mislim da za 35 godina nikada nisu slobodno svirali, snimali i objavljivali. Kada su, recimo, 1994. izdali album, u zatvoru su bili svi. Hapšenja članova benda pre i posle koncerata posmatrali smo kao normalnost. Verovatno je svako ko je prošao kroz grupu prošao i kroz torturu. Neki članovi benda su na poternicama...“, zaključuje Kamil. I pokojna Helin Bolek i Ibrahim Gokček štrajk glađu počeli su u zatvoru. Zahtevali su da Jorumu budu dopušteni nastupi, da zatočeni članovi benda budu oslobođeni, a optužnice protiv njih odbačene. U međuvremenu su pušteni, pa u martu prisilno odvedeni u bolnicu, i naposletku pušteni da umru. No kako god režimi tretirali muziku levice i revolucije, ljudi je i slušaju i pevaju. Dobar primer je „Aj Karmela“, pesma republikanaca španskog građanskog rata, ovde najpoznatija po izvedbi Darka Rundeka. Najbolji primer je italijanska „Bela ćao“, čija je popularnost prethodnih godina porasla do te mere da je ušla i u repertoar ovdašnjih romskih limenih orkestara. Od kraja 2019. do izbijanja epidemije, na trgovima u Bolonji, Modeni, Napulju, Savoni, Rimu, Riminiju, Torinu, horski su je pevale „Sardine protiv Salvinija“, protestni pokret protiv metastaziranja italijanske desnice. U februaru ove godine Rijeka je postala evropska prestonica kulture na istoj muzičkoj podlozi. „Pesma ima iste odlike kao ’Padaj silo i nepravdo’, samo je potekla iz uticajnije kulture. ’Bela ćao’ je revolucionarna pesma dugog trajanja – nastala je kao radnička pesma mondina, a potom oblikovana za antifašističku borbu“, podseća Ivan Velisavljević, dramaturg i filmski kritičar. Mondine su bile sezonske radnice sa pirinčanih polja severne Italije kasnog 19. i ranog 20. veka. Za bednu dnevnicu provodile su dane radeći bose i pognute u vodi do kolena, pod žaokama insekata i štapovima nadzornika. Izvorna verzija pesme posvećena je toj torturi, ali završava se odlučnim obećanjem da će se jednog dana raditi u slobodi. Smišljena da se peva grupno, bila je očigledan kandidat za obradu tokom Drugog svetskog rata, kada su joj italijanski partizani dali stihove koji su nam danas poznati. „Spoj socijalističke i antifašističke komponente dao je snagu i pesmi ’Padaj silo i nepravdo’ – izvorno pesmi seljačke pobune u Dalmaciji. Ugodnom melodijom italijanskog jezika ’Bela ćao’ je dobila zamah i u pop kulturi. Kao što je ’Padaj silo i nepravdo’ ušla u kolektivnu imaginaciju u filmu Bitka na Neretvi, tako je ’Bela ćao’ dobila snagu mnogobrojnim obradama, od Iva Montana do Argentine. I kod nas je raznovrsno adaptirana, od filma Most do muzike KUD Idijota“, podseća Velisavljević. Važno je i to što „Bela ćao“ ima romantičnu notu, smatra Velisavljević. „Iako govori o sahrani, pevač se obraća lepotici, postoji ljubavni podtekst. Zato je lako prihvataju ljudi na svim meridijanima. Teže je identifikovati se kada se peva o menjanju poretka. Ovde je reč o romantičnom umiranju za dobru stvar.“ Italijani su zbog epidemije „Bela ćao“ sa trgova premestili na terase, a krajem marta – u još jednom obrtu vazda šaljive istorije – i građani nemačkog Bamberga italijansku borbu protiv zaraze podržali su sa balkona baš pesmom uz koju su se Italijani protiv Nemaca borili. „Bela ćao“ je i deo repertoara Grupe Jorum, naravno. Povezane pesmom, Italija i Turska povezane su i mržnjom političkih moćnika spram nje. Mateo Salvini je pred 25. april, godišnjicu oslobođenja zemlje, Italijanima poručio da nije dovoljno da pevaju „Bela ćao“ da bi se Italijanima zvali. „Dok neko peva ’Bela ćao’, trojica mafijaša izlaze iz zatvora, pa bi možda bilo korisnije manje pevati, a više raditi“, poučio ih je Salvini u najboljem populističkom maniru. Salviniju Turci inače nisu mili, ali oko tretmana Grupe Jorum lako bi se saglasio sa Erdoganom. To muziku „Komentatora“ čini još vrednijom.