Rejting preči od nacionalne bezbednosti

Aktuelna pandemija eksplicitno je pokazala sa kakvim bezbednosnim pretnjama će se svet suočavati u budućnosti. NJihova osnovna karakteristika je nepredvidivost i međuzavisnost entiteta na regionalnom i globalnom nivou. Samim tim, od strateškog značaja trebalo bi da nam bude unapređenje sposobnosti koordinisanog odgovora na bezbednosne krize. I nije samo aktuelna pandemija virusa kovid-19 jedini pokazatelj. Još više nas u to uveravaju migrantska kriza i nedavne elementarne nepogode u regionu poput požara, zemljotresa i poplava. Umesto da se, u okviru našeg definisanog strateškog opredeljenja, prilagodimo spoljnoj i bezbednosnoj politici EU, mi očekujemo neprestane donacije i pomoć od EU, dok u isto vreme želimo punu samostalnost u odlučivanju o nacionalnim spoljnopolitičkim prioritetima. Ovoga puta idemo i korak dalje, pa umesto da pokažemo zahvalnost, vlast uporno i svesno minimalizuje pomoć koja stiže iz EU i glorifikuje nemerljivo manju pomoć iz Kine i Rusije. „Jedina gora stvar od ratovanja sa saveznicima, jeste ratovanje bez njih“, rekao je odavno Čerčil. A Srbija izgleda ponovo ide utabanim stazama 90-ih kada nije imala nijednog saveznika, a pri tome je imala previše neprijatelja. Ovakav pristup je razumljiv samo ukoliko pogledamo ko nam vodi oblasti spoljnih poslova i odbrane i analiziramo profile ministara koji su očigledno nesposobni da razumeju aktuelni geopolitički kontekst i nacionalni interes. Oni nikako da prihvate da smo u bezbednosnom smislu okruženi sa NATO i EU, a ne zemljama koje bi trebalo sagledavati u bilateralnom kontekstu. Tako smo i u ovoj bezbednosnoj krizi ostali ponovo sami, bez saveznika i prepušteni na milost preprodavcima medicinske opreme. U takvoj situaciji, bizarni lik, drug Vulin, formalno kreira Strategiju nacionalne bezbednosti koja ima prevaziđenu retoriku, zastarele bezbednosne koncepte, poput odbrane od agresije na Republiku Srbiju i izgradnje nedefinisanog koncepta totalne odbrane. Iako je Ministarstvo odbrane zajedno sa strategijama u oblasti odbrane trebalo da izradi i podnese Narodnoj skupštini na usvajanje i akcione planove, to nije urađeno. Tako nam strategije ostaju samo usvojeni papiri kojih niko nije u obavezi da se pridržava jer ne postoje povratni mehanizmi kontrole sprovođenja. Pri tome, tragedija je što ova zemlja u strateški bitnim oblastima zanemaruje sve sposobnosti civilnog sektora i gore od toga, percipira ih uglavnom kao državne neprijatelje. Kao zemlja sa ograničenim resursima, svima je jasno da nemamo tu privilegiju da ih trošimo samo iz zadovoljstva, posebno ne iz hira zalutalih političara. Neophodno je sakupljati informacije, analizirati procese, donositi zaključke, usvajati strategije i vizije, a potom ih realizovati, uz sve mehanizme šire društvene kontrole. Kada vidimo kolika su sredstva utrošena u kupovinu vojne opreme iz Rusije, moramo se zapitati da li nam je nacija bezbednija od savremenih pretnji. Ili kupujemo opremu za prošle ratove, a za buduće da se pouzdamo u sreću i donacije koje obično ne stižu na vreme. Tako smo na primeru ugroženosti informatičkog sistema Novog Sada mogli videti koliko nam je infrastruktura izložena sajber napadima. Ako nam je strateška odbrana za takve napade uputstvo „Ne uključivati kompjutere“ i beskorisno čuvanje enkriptovanih podataka, onda dovodimo u pitanje razvoj društva u celini sa bacanjem svih znanja i iskustava prethodnih generacija. Nabavka vojnih sistema iz Rusije predstavlja dalju militarizaciju u neizvesnim vremenima, bez realnog unapređenja operativnih sposobnosti i sa veoma lošim porukama za brže evropske integracije. Sa druge strane, logično pitanje koje može postaviti EU jeste upitnost neophodnosti donacija u vremenu kada izdvajamo stotine miliona evra za nabavku polovnih aviona ili savremenih PVO sistema. Ali, da bi strateški pristup u oblasti bezbednosti bio kredibilan, potrebne su nam i institucije i ministri sa integritetom. A šta to beše integritet? Nedavno je ruski predsednik Vladimir Putin predložio kandidaturu Igora Krasnova za mesto državnog tužioca Rusije, a Savet Federacije je već 22. januara 2020. usvojio dekret o njegovom imenovanju. Krasnov je ubrzo unapređen iz čina general-potpukovnika pravde u čin državnog savetnika pravde i tog dana je postao i član Saveta bezbednosti Ruske Federacije. Odgovoran pristup funkciji koju obavlja, Krasnov je pokazao već 17. marta ove godine kada je osudio preduzeća iz odbrambene industrije za masovnu upotrebu falsifikovane robe. I bez obzira na štetu koju njegov postupak može prouzrokovati, Krasnov je zahtevao od vojnih tužilaca da preduzmu mere u vezi sa masovnom upotrebom falsifikovanih materijala i komponenti u vojnoindustrijskom kompleksu. Imajući u vidu stratešku prirodu ovog problema, on je tražio od vojnih tužilaca i blagovremeni završetak svih planiranih mera nadzora. Obrazlažući svoju odluku, državni tužilac je naglasio da stanje zakonitosti diktira potrebu za povećanjem nadzorne komponente u jačanju finansijske discipline, smanjenju duga svih kompanija ruske odbrambene industrije zbog neispunjenih obaveza i poboljšanju kvaliteta vojnih proizvoda. Samo tokom prošle godine, vojni tužioci su utvrdili više od 44.000 kršenja zakona u odbrambenoj industriji. Kakvo je tačno stanje u ruskoj odbrambenoj industriji nije poznato javnosti, ali su nam neke naznake mogle poslužiti kao upozorenje za veću opreznost prilikom nabavki naoružanja i vojne opreme. Kao primer moglo nam je poslužiti alžirsko iskustvo vraćanja 12 borbenih aviona MiG 29 Rusiji zbog lošeg kvaliteta. Naime, Alžir je početkom 2008. vratio praktično celu eskadrilu aviona jer je utvrdio da ugrađena oprema ne odgovara traženom kvalitetu. Ovakav pristup pokazuje da državni tužilac ne treba neophodno da bude fikus političkoj eliti. Ali budi i zabrinutost šta smo to kupili netransparentnim nabavkama u Rusiji i kako nam se remontuju sofisticirani vojni sistemi. Razumljiva je potreba kontinuiteta ruske tehnike u Vojsci Srbije jer se mogu uštedeti značajna finansijska sredstva u obuci, održavanju, pa i remontovanju sistema. Ali nije razumno insistiranje na sumnjivim i, može se lako utvrditi, nekvalitetnim nabavkama koje mogu imati ozbiljne posledice. Posebno ukoliko imamo u vidu da kao alternativa postoji kvalitetna odbrambena industrija Ukrajine, koja osim nabavke, može obezbediti i tehnološki transfer. Izraz „masovna upotreba“ za falsifikovane komponente ukazuje da ovaj problem u ruskoj odbrambenoj industriji moramo shvatiti ozbiljno i zahtevati kredibilna ispitivanja nabavljenih sistema. Ipak je to plaćeno budžetskim sredstvima, bez učešća tetke iz Kanade. Interesantno bi bilo i videti da li su naši eksperti, poput Vulinovog pomoćnika za materijalne resurse Nenada Miloradovića, predvideli prava krajnjeg kupca i mogućnost reklamacije? Možda su ti poslovi netransparentni upravo zbog visokih provizija, bez prevelike zaštite kupca? I možda je vreme da se aktuelni režim otarasi balasta politikanata kojima je važnije ispitivanje ličnog rejtinga budžetskim sredstvima od stvarnog unapređenja i lične i nacionalne bezbednosti.