Ekonomski loš, ali politički dobro tempiran paket

Najnovije stanovište MMF-a kao da promoviše novi pristup - oprezni pesimizam. Tek u drugoj nedelji aprila, ekonomisti MMF-a ocenili su da će recesija biti teža nego ona iz 2009, posle finansijske krize. Vlasti u SAD su prethodno saopštile da je već u izgledu desetak miliona izgubljenih radnih mesta, ali se taj broj popeo na više desetina miliona. Zemlje Afrike poručuju da bi pandemija mogla da ima katastrofalne posledice, uz gubitak 20 miliona radnih mesta, povećanje zaduženosti, pad prihoda od izvoza sirovina (posebno nafte), koji su glavni izvori deviznog priliva, drastičan pad priliva globalnih stranih investicija… Nedavno je MMF obelodanio prognozu o globalnoj recesiji, koja se odnosi i na većinu zemalja. U tim sagledavanjima izgleda da je najslabije prošla Evropa, jer su procene da bi ekonomski moćne zemlje (Nemačka, Francuska, Italija...) mogle posrnuti i do 10 odsto. Procenu za Srbiju od minus tri odsto, kao najmanje lošu, ovdašnja vlast oberučke je prihvatila i čak je predstavlja kao „najvišu stopu rasta u Evropi“. Nobelovac DŽozef Stiglic je početkom aprila objavio socijalno senzitivan tekst o tome kako će kriza mnogo više pogoditi „nove i ekonomije u razvoju“, nerazvijene privrede u dugovima. On smatra da će kovid-19 kao novi ekonomski činilac, ne samo da prouzrokuje recesiju već i da će ona biti različito podnošljiva u zavisnosti od konkretnih ekonomskih i socijalnih, pa i kulturnih okolnosti pojedinih zemalja. Poznato je da nerazvijene i prezadužene zemlje imaju relativno slab sistem javnog zdravlja, teško mogu da održe potrebnu socijalnu distancu, raspolažu sa manje opreme i zaštitnih sredstava, nižim dohotkom i slabijim kvalitetom ishrane. Slične informacije dolaze na osnovu iskustava o većoj ugroženosti „obojenog“ dela SAD u odnosu na „belu“ Ameriku. Da je živ, Karl Marks bi zaključio da korona-kriza ima „klasni karakter“. Toga su svesne i mnoge nacije, pa i oni koji donose odluke i u ime siromašnih poručuju da su zbog socijalne distance i preventive žrtvovali ekonomiju (Indija), kao i da im je neophodna pomoć Svetske zdravstvene organizacije, na koju se obrušio Donald Tramp. Svet se na svom političkom „vrhu“ u svemu ne snalazi dovoljno dobro, a kategorija „solidarnost“ koja je najviše u međunarodnoj upotrebi ovih dana, prilično različito se shvata i razumeva. Da li će tako biti i na ekonomskom planu, kada se sve sagleda nakon ovog prvog talasa - prolećne sezone kovida-19, ostaje da se vidi. Suspenzija međunarodnih kreditnih obaveza zemljama dužnicima, poput Argentine, i volja poverilaca Pariskog kluba da otplatama najsiromašnijih zemalja pristupe unblock, nagoveštava mogućnost prinudnog razumevanja dve strane, ali nikako još i neophodni nivo međunarodne solidarnosti i razumevanja. Kada je Tramp počeo da deli „novac iz helikoptera“, a njegovim primerom da kreću i drugi, populisti širom sveta videli su priliku da postupe slično i time zapuše usta onima koji tvrde da je populizam politički nezdrav, primitivan i nedemokratski. Ako se novac deli, nije važno odakle potiče. Tu retoriku posebno lako prihvataju oni koji su inače unesrećeni slabim dohotkom, niskim standardom i strahom. Uostalom, 100 evra u Srbiji mogu da posluže ljudima kao jedna vrsta rezerve, i dobrim delom će se preseliti „u slamarice“. Da li od toga zajednica ima koristi, izuzev psihološkog olakšanja zbog toga što „o svim ljudima neko brine“? Ekonomski, definitivno ne, jer se i egalitarizam, bar u ovoj formi, prihvata kao i svaki „poklon“ od države, pogotovo onaj koji ne zahteva bilo šta zauzvrat. Međutim, samo je tako izgledalo kada je predsednik Aleksandar Vučić, krajem marta, najavio, a ministar finansija Siniša Mali, 1. aprila (mada ne i kao prvoaprilsku šalu) obrazložio ovu „meru“ kao navodno „čisto ekonomsku“, a ne socijalnu. Krizni paket bio je očekivan i ne može se reći da je (u svemu) promašio, ali je bilo bar normalno očekivati da ga obrazloži premijerka Ana Brnabić. Ministar finansija bi valjda u tom slučaju bio zadužen za finansijsko uklapanje i sprovođenje mera. Međutim, „srpski helikopterski novac“, čiji je cilj bio da podstakne rast i da „pokaže snagu države“ - ma šta to značilo – već pri predstavljanju uredbe za njeno sprovođenje (24. april) pokazalo se kao upitna mera. Za pribavljanje 100 evra od države ciljano emitovane kupovne moći po punoletnom građaninu, izuzev penzionera i korisnika novčane socijalne pomoći, svi ostali će morati da prijavljuju da im je pomoć potrebna, dokazujući identitet ličnim podacima. Pri tome, i socijalno-patriotska dimenzija ponovo je uvedena u igru, Naime, ona podrazumeva poštenu ličnu (samo)ocenu nečije „socijalne potrebe“, kao što je to odmah pri sledećem susretu sa novinarima demonstrirao predsednik države, koji je „partiotski“ poručio da se on neće prijaviti, jer mu je interes države važniji. Kao i većina analitičara, i Fiskalni savet Srbije, koji se inače u vezi sa merama oglasio prilično kasno, ocenio je da su neophodne mere kojima se podržava likvidnost privrede i što viša zaposlenost. Pri tome je Savet predložio da se odustane od podele „helikopterskog novca“. Međutim, ostao je pri konzervativnoj, ali prilično optimističkoj proceni Vlade da će ove godine BDP Srbije pasti za 1,8 odsto! Uz tu pretpostavku, Savet je prihvatio i vladin Program ekonomskih mera za smanjivanje negativnih efekata prouzrokovanih pandemijom virusa kovid-19 i podršku privredi Srbije. I Unija poslodavaca se oglasila sličnim predlogom, da se umesto novca punoletnim građanima dele vaučeri za kupovinu domaće robe. Uzalud pokušaji da se popravi ekonomski loš, ali politički dobro tempiran potez. Uostalom, on i nije bio namenjen privrednicima i Srbiji, već glasačima. Sa druge strane selektivnost, kao princip socijalnog i razvojnog delovanja, jeste problem po sebi, jer podstiče korupciju, a nema ni pouzdanih kriterijuma za selekciju. Ukoliko već ne može da se izvede precizna računica kome bi i koliko trebalo pomoći, u nedostatku davno najavljenih socijalnih karata, za vlast uvek postoji i ovaj lakši način. Slično kao i sa privrednicima. Od „posebne brige“ za male privrednike, preduzetnike, mikro i mala preduzeća u teško pogođenim granama (ugostiteljstvo, turizam, lične usluge, prevoz…) brzo se odustalo i prešlo na frontalni plan, mada će propušteno morati da mu se vrati kroz sektorske mere. Princip državne pomoći za sada je isti i za građane, i za preduzeća – pomoć se isplaćuje neselektivno, svima isto - da budu zadovoljni, bar dok im se kasnije na drugi način ne uzme, kroz nove namete. Iz svega bi moglo da se izvuče nekoliko zaključaka. Ogromne ekonomske intervencije, i u svetu, a još više u Srbiji, bez obzira na manje-više opravdan kratkoročni cilj, lako mogu da dovedu do zahteva za novim intervencijama i preraspodelama, što bi nas odvelo još dalje od neophodnih reformi, posebno javnog sektora i državnih službi. Velika opasnost, takođe, proističe iz mogućnosti da se usled dominacije kriznih i kratkoročnih mera korona-ekonomske politike „zaborave“ restrukturiranje javnih preduzeća, platni razredi, tranzicija energetike, popravljanje ekološke slike Srbije, rekonstrukcija infrastrukture vodosnabdevanja i vodozaštite... Konačno, „paket“ mera, uz sve dobre strane i manjkavosti, ni izdaleka nije kompletiran. Mnoge nedoumice i tehnički problemi prilikom njegovog sprovođenja biće verovatno razlog za dodatne mere ili jedan letnji paket kriznih mera, u zavisnosti od trajanja prvog, ili možda dolaska drugog talasa pandemije. Razmislimo bar o tome da se taj sledeći paket ne donosi ishitreno, populistički i bez stručne rasprave, kao ovaj aktuelni.