Moć preživljavanja bubašvaba

Ako je pandemija korone delatnike u kulturi uputila na slamarice, vizuelni umetnici su možda na najmanjem gubitku, jer su i inače u najtežem položaju. Tržište jedva da postoji, produkcija se odvija na bazi samofinansiranja osim u slučajevima javnih konkursa i otkupa, često nameštenih, što težnji za stvaranjem gura klipove pod točkove. Spasa, dakle, nema od ustanova kulture, nesvesnih da zapravo služe umetnicima. U boljoj su poziciji samo predavači državnih institucija, zatim, talentovani za prodaju u svim okolnostima i oni čiji su radovi i inače u sferi neprofitabilnog. A od čega će preživeti ne zavisi od aktuelnog galerijskog mrtvila, već na drugi način stečenih resursa. „U državi Srbiji status umetnika je već više decenija nepromenjen i deli sudbinu kulture koja se i dalje tretira kao nešto nebitno i suvišno“, kaže Zdravko Joksimović, vajar i profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Kultura kao specifična potreba, kao deo obrazovanja, kao kopča sa savremenim svetom i drugim vrstama neophodnosti za svako normalno društvo, odavno ne postoji. „Postoje izuzeci kada se kulturi posveti pažnja, ali samo u slučajevima kada se ona tretira kao promocija vlasti“, Joksimović naglašava. Međutim, navedeno nije izum sadašnje vlasti, već je proces marginalizovanja prisutan više od trideset godina, dodaje Joksimović. „Pošto kultura umire tiho, bez buke i prašine, ona će i dalje biti slepo društveno crevo“, njegovo je apokaliptično viđenje situacije. I to u trenutku kad nas je „strah od masovnog umiranja vratio razmišljanju o struci“, opet izuzimajući umetničku. Narudžbina nema, niti ih se Joksimović seća, iako je u samom vrhu po značaju opusa. „Pitanje prodaje umetničkih dela uvek je bilo vezano za boljestojeću srednju klasu, koja je, kao i sve drugo, devastirana. Oni koji su u vremenu čarobne tranzicije iznenada došli do para, ne ispoljavaju potrebu za umetnošću“, pomalo je i ogorčen odnosom snaga. Povremene kupovine smatra „incidentima“, na čijem se „beznačajnom procentu ne može izvesti nikakav zaključak“. Možda i zato što se taj novac brže potroši nego što se zaradi. U godini korone, Joksimović je „kao za inat“ planirao nekoliko samostalnih izložbi, odloženih do daljeg. Tačnije, dok se poznati vajar „ne vrati u vinklu“, pa „polako“, od tačke gde je stao. Često naglašavajući da „profesura presudno pomaže umetničkom opstanku“, samostalne umetnike Joksimović doživljava kao junake, „prave heroje ovog ludog vremena“. S obzirom na to da biti heroj najčešće vuče tragičnu konotaciju, ne treba da čudi što su samostalni likovni umetnici još izvan programa mera za otklanjanje posledica kovida-19, za razliku od privrednih samostalaca. Iako je Udruženje likovnih umetnika Srbije (ULUS) reagovalo među prvima, još početkom vanrednog stanja uputivši zahteve Ministarstvu kulture, beogradskom Sekretarijatu za kulturu i Kabinetu premijerke, tražeći isto ili slično što je obećano drugim samostalnim delatnicima i slabostojećim građanima: šestomesečni minimalac od 30.367,04 dinara, jer neprihodovanju sledi i oporavak; higijenske i prehrambene pakete za najugroženije članove; otpis ili prenos dugova i kamata nastalih tako što su lokalne samouprave neblagovremeno uplaćivale doprinose za socijalno osiguranje, što je deo već poznate problematike. Sledeći zahtev ULUS-a računao je na uspostavljanje normalnih uslova u budućnosti, odnoseći se na stipendije za stvaranje umetničkih dela, naknade za nabavku materijala i opreme za rad, oslobađanje od poreza na autorske honorare do kraja godine i slične olakšice. Ostavši bez odgovora, umetnici su zaključili da će nadležne morati pojedinačno da zivkaju, po modelu „helikopterskih“ 100 evra po građaninu. Međutim, ni to nije obeshrabrilo članove najvećeg umetničkog udruženja, jer na bolje nisu ni navikli, te se oduvek „snalaze“. Galerije ipak pamte plodnija vremena, kad je u pitanju izlagačka delatnost, ali i prodaja. Jer, iako „tržišta nema, postoje kupci, uglavnom iz inostranstva“, kako za NIN kaže David Laufer, vlasnik beogradske Laufer art Galery. Krize poput korone učvršćuju pravilo da se na kupovinu radova gleda kao na investiciju, čime profitiraju „mrtvi autori“. Savremeni umetnici sa kojima Laufer sarađuje, retko su ciljna grupa domaćih kolekcionara. Endemske vrste imućnih ljudi sa negovanim ukusom. Međutim, neki su umetnici ipak vešti da prevaziđu sve mane sistema. Ivana Živić, na primer, važi za ekonomski stabilnu slikarku, u čemu opstajava bez posrednika. Sada joj je pozicija ipak drugačija, budući da kupci vole da dela vide uživo, u čemu ih sprečava preporuka o socijalnom distanciranju. Zato je ovo pravo vreme za akumuliranje kontakata, putem prikazivanja radova na internetu. Vezani za kompjuter, klijenti mogu natenane da ih razgledaju i dogovore buduću transakciju. Da je ta metoda valjana, shvatile su i galerije, uspostavljajući ili bolje organizujući onlajn pregled ponude, objašnjava Živićeva. Slično su se ponele i neke manifestacije, pa se The alter art fair, recimo, održava virtuelno. Rad je moguće poslati realno na smotru ako se proda, jer rade transportna preduzeća, i čak je moguće dobiti potvrdu od Zavoda za zaštitu spomenika kulture za transfer dela preko granice. Ni inspiracije za radove ne manjka - onima što „nađu mir tokom policijskog časa“, zaključuje Živićeva. S tim se slaže i Jelena Aranđelović, na svoj način dosežući nadahnuće. NJena se izložba Oštećene situacije u Galeriji Kolarčeve zadužbine završila dan pre proglašenja vanrednog stanja. Sad je, umesto da razmišlja o narednoj seriji slika, uronila u svakodnevnu analizu grafikona broja obolelih, svojevrsnih „logoa korporacije non grata koja prodaje neželjenu robu“. Ovo ne predstavlja poseban otklon od onog što je i inače intrigira, budući da bitan deo vizuelnih predložaka koje u poslednje vreme koristi predstavljaju pronađene fotografije „o kojima ništa ne zna“. Iščekivanje rezultata za nju je stoga „uvek uzbudljiv postupak“, još izazovniji u vanrednim okolnostima. Što se tiče prodaje, promena ponašanja i karaktera kolekcionara odavno je za nju uočljiva. Nekada u znaku pažljivog prikupljanja umetnina, izdvajanja sobe u stanu za zbirku, druženja, poseta ateljeima..., sada se svelo na „prijateljstvo“ na društvenim mrežama. Što je korona samo produbila, ili mu dala opravdanje. Država, jedina osposobljena da uskoči na upražnjeno mesto, ne pomaže sigurnoj egzistenciji umetnika, ni trenutno, ni ikada. Zato se Jelena pita kome je umetnost uopšte potrebna. A jeste – samim umetnicima. Arion Aslani, performer i konceptualni umetnik iz pandemije „profitira“, ali ne materijalno. NJemu je „strah inspirativan“, ne bi li kontinuirano stvarao. Sama korona (ili konrad, kako joj tepa, citirajući nekog SNS političara), posebno ga ne zanima, ali ga sve oko nje radno stimuliše. Aslanijev interaktivan pristup zahteva komunikaciju čije je sredstvo nekad triler Komo Robina Kuka, o uvođenju pacijenata u besvesno stanje radi trgovine organima. Knjigom se ujedno i legitimiše, ispitujući puls publike. Nekad tome služi kesa za pecivo iz Lidla, kao maska za zaštitu od infekcije. „Ovi šlemovi su značajni po tome što omogućavaju bliske fizičke kontakte među sagovornicima bez bojazni od kontaminacije“, kaže Aslani. Trošak mu je nula dinara, a „zarada“ – pobeda u borbi protiv distanciranja. Ovaj konceptualac odbija da se povinuje preporukama i ponudama za virtuelnu posetu muzejima, festivalima, koncertima ili predavanjima iz oblasti savremene umetnosti. „Koristim teren i nebo što je više moguće. Haptički, ne digitalno“, vrsta je Aslanijevog manifesta. Fokusirajući se na aktuelni trenutak, Jelena Anđelković sudi na osnovu radova sa tek završene izložbe. Oni govore o prethodnim decenijama na vetrometini (geo)političkih zbivanja, na šta se pandemija nadovezala. Pa je snažni utisak ove umetnice da „imamo moć preživljavanja sličnu bubašvabama“. „Korona je poput ispita na globalnom nivou“, mišljenja je Zdravko Joksimović. „Traumatične situacije, a pogotovo sadašnja koja je ceo svet uvukla u problem, samo će nešto jasnije i otvorenije da postave nekoliko ključnih pitanja. Ko kontroliše ovaj svet, ko manipuliše podacima i činjenicama, serviranim kroz zvaničnu statistiku? I ko će na kraju da napravi najveći obrt i da zaradi na ovoj muci“, odgovor na ove zagonetke zadaće sledeću, često pominjanu: da li će ovaj svet biti isti ili „prekomponovan“, kad korona stane?